Bila sam u vezi 4 godine, zaručili se i planirali vjenčanje. Međutim bili smo jako mladi i prekinula sam zaruke, bilo je dosta grešaka sa njegove strane ali i sa moje, ali svoje nisam vidjela. Sada sam u braku sa drugim čovjekom, volim ga i imamo ćerkicu od godinu dana ali svaki put kada vidim bivšeg zaručnika postaje mi sve teže, razmišljam šta bi bilo da smo ostali skupa, fali mi.
Imam koleginicu koja stalno posti, stalno potencira kako ona svima pomaže, nikome ne želi zlo, svi su loši prema njoj, uvek je ona žrtva. Možda bih i poverovala u te njene priče da je ne znam još od studentskih dana. Još tada je bila prevrtljiva, gledala samo sebe, kada je prof. uhvatio da vara na ispitu htela je da podnese tužbu protiv njega, nije davala svoje skripte a uzimala od drugih i još mnogo toga. Nije se mnogo promenila ni na poslu. Svakoga ogovara iza leđa, podmeće nogu ali ume da izmanipuliše ljude pa nekako uvek ona ispada žrtva. I ja sam onda loša što ne padam na njene manipulacije. Nisi dobra osoba i ne verujem da si se promenila ako si još tada na faxu mnogo puta pokušavala da me sabotiraš a na poslu da mi smestiš otkaz.
Dok nisam radila, tolike uvrede sam dobila od svekrve samo zbog toga, kao da sam joj u*ila nekog. Evo sad otkad radim, krivo joj što ne dolazim (nema s kim da se svađa) i smeta joj to što ja svašta kupujem svojoj mami i prijateljici. Da je i ona bila dobra prema meni, sigurno bi nešto dobila. Zaista tu ženu ne shvatam.
Raskinuli smo prije 5 godina i od tada ga nisam gledala, ne znam ima li koga, je li se oženio i sl, iako živimo u istom gradu. Nadala sam se da me sve prošlo, sve dok ga nisam sinoć sanjala po prvi put do sad i u snu me grlio najjače, pokušavao nešto da kaže. Posle ovoga se samo bojim da ga negdje ne sretnem, a pitam se što mi je došao u san, na šta mi isti ukazuje. Ne mogu sebi doći, samo razmišljam o tome.
Nisam mogao da odem na dodelu diplome mog fakulteta da mi uruče diplomu jer sam primao hemoterapiju...
Imam 27 godina, radim posao iz snova, radim u jednoj od dežurnih službi gdje 0-24 sata konstantno nikad ne znaš što te čeka i što ćeš vidjeti, krenuvši od požara pa sve do prometnih nesreća sa smrtnim posljedicama. Poslije takvih stresnih situacija volim odlutati u prirodu i izgubiti se u šumama i planinama po cijele dane, blejati u nebo, slušati šum vode jer mi to nekako donosi mir, a i lakše podnosim stresne situacije.
Kroz razgovore sa starijim kolegama shvatio sam da je ipak vlastito zdravlje najbitnije i da treba voditi računa o sebi i o mentalnom zdravlju!
Završena mi je veza jer sam se osećala često usamljeno u njoj, ,,volim te" se podrazumevalo jer smo zajedno, ,,lepa si" se podrazumevalo jer da nisam, ne bi bio sa mnom, često su drugi ljudi bili bitniji od mene, ohladila sam se od toga, nisam imala volje da se borim za to, sada se osećam prazno, nadam se da će taj osećaj nestati.
Nisam bila sretna kao dijete, imala sam lošu majku (nije znala bolje). Voljela sam fakultet koji sam odabrala al se nisam borila za visoke ocjene/kasnije će se ispostavit da je to velika greška. Udala sam se jer je "vrijeme". Radim al nisam ispunjena. Majka sam al se ne znam organizovat i sve mi čini stres. Svaki dan kad ustanem razmišljam kako jedva čekam veče da zaspim. Prazna sam.
U vezi sam sa svojom sadašnjom djevojkom godinu dana. Sve je bilo odlično 9 mjeseci dok nije dobila novi posao gdje je počela da radi u velikom kolektivu. Sada se sa kolegama (da naglasim muškim) čuje 0/24, konstantno nešto tipka, kikoće se. Znaju da je zovu u svako doba i sve su to nekakvi glupi razgovori, ništa vezano za posao, a što mene izluđuje. Jednostavno ne mogu da podenesem da je kolega zove u 23h da bi joj rekao neku svoju pikanteriju. Do sada sam to trpio i pokušavao razgovarati sa njom, ali svaki put je izgovor to su moje kolege sa posla, šta tu ima loše. Čak smo počeli i svađati se zbog toga, što stvarno do sada nije bio slučaj.
Ne mogu da shvatim da odrasla osoba prati sport. Hajde neko dijete. I još se uz to nervira i histeriše kad neko izgubi.