Muči me već neko vreme misao, vreme prolazi a živimo, sada već dugo, o deci ni reči a nismo ni venčani. Još uvek čekam da me pita, da li će ikad pitati? Možda nisam dovoljno dobra ili lepa? A opet, i kuvarica/spremačica/peračica, skoro pa i domar, znam dosta stvari da popravim-namestim, štedim, čak i doprinosim nešto u kućnom budžetu, čuvar sve u svemu, nisam rasipnik. Izgleda da to nije dovoljno? Verovatno nije jedini pa me interesuje muškarci, zašto to radite, ako nećete, kažite i lepo da se razilazimo, čemu dugogodišnje čekanje, zašto traćite tuđe vreme?
Ovde sam samo da vas podsetim na to da nema ništa od ljudi koji samo pričaju i obećavaju, a ništa zapravo ne urade. Na prvi znak toga ustajete i odlazite.
Naravno da ću prije izabrati brak gdje je muškarac više lud za mnom nego ja za njim, nego gdje sam ja mnogo luda za njim, a on nije za mnom toliko.
Muškarci kažu kako kod mene vole prirodnu ljepotu, a nemaju pojma koliko sam uradila na sebi. Svi i dalje misle da sam prirodno lijepa. Podigla sam obrve, operirala klempave uši, malo povećala usne, sredila nos, imam ekstenzije u kosi jer mi je prirodna kosa rijetka, nosila sam aparatić za zube 4 godine, izbjeljujem zube kod stomatologa. Je, ja sam 100% prirodna. Znači da su svi dobro obavili posao na meni.
Kad sam bila dijete rođak bi mi uvijek poklonio novac za rođendan ili Božić, a moji roditelji bi to uzeli i potrošili na nešto što njima treba. Kad sam mu to rekla počeo je da daje potajno, a do kraja srednje škole sam puno uštedila. Moji roditelji još uvijek ne znaju da imam taj novac, ali su se pitali zašto ih više ne poklanja...
Šou mi je kad se muškarci žale da žena nešto traži od njih, a oni su ti prvi koji traže da im se kuva, čisti, pere.
Moji roditelji sasvim drugačije tretiraju mog brata i mene, a to ne priznaju. Dok ja radim u velikoj firmi na glasu (jer sam se školovao za određeno zanimanje), on je nastavio porodični biznis sa srednjom školom i bukvalno ima neograničen pristup porodičnom novcu. Dok ja plivam u kreditima da bih obezbedio supugu i decu, njemu se kupuju automobili, nekretnine, plaćaju letovanja…, a sve se pravda time da je i on u porodičnoj firmi, a ja nisam, pritom niko ne spominje da na početku nismo mogli obojica da budemo u firmi i da sam ja odabrao drugi put samo da bih ostavio prostora da on ima posla. Prozivaju me da ja uživam radeći za drugoga za dobru platu, a niko ne vidi da je moj život teži nego bratovljev koji niti ima radno vreme niti ima radne dane, niti ima šefove. Bukvalno me tretiraju kao da nisam deo svoje primarne porodice, neko i ne zna da imaju dva sina. Nisam razgovarao o ovome sa roditeljima, jer ne želim da se između mene i brata ispreči priča o novcu, ali boli me nepravda.
Volim decu, sama sam i trudna, ali kad nam dođu gosti (ili dođu kod svekra na spratu) ja zaključavam vrata od određenih prostorija. Većina dece danas je nevaspitano, ako mu kažeš 'ne idi tamo, tamo je kuca' on namerno za kvaku, a ja treba da mislim da li će se desiti nešto ili ne, jer roditelji mahom ne reaguju... Skoro nam je bio dečak koji je otvarao kuhinjske elemente i tražio nam da mu damo slatkiše, dok su roditelji sedeli mirno i bez blama.
Nema ničeg goreg od šutnje cijele grupe ljudi koji znaju da im prijatelj vara ženu, ali svima neugodno reći. I zbog te kukavice od čovjeka nitko ne može ženu pogledati u oči. I pomisliš sto puta u sebi, ma gotovo je, sve ću reći jadnici, a ona se sjetiš njihove djece, sto razloga zašto ne i postidiš se gore od tog besramnika. I sad da vas pitam ljudi moji? Prelomiti, reći i gledati kako sve ode u p.m ili i dalje biti kukavica i glumiti da si čovjek?
Uvijek sam se pitala kako prepoznati pravu osobu. Kako znati to je taj? Dok nisam upoznala njega. Sada znam kako. Ovaj osjećaj ni sa kim prije nisam imala. Godinu dana veze, i kada se vratim na početak, koliko je sada ljepši i bolji osjećaj s njim nakon dublje povezanosti. Svakim danom ga volim sve više i znam da je to čovjek s kojim želim ostarit.