Moja najbolja drugarica sme da ima samo jednu drugaricu-mene!

Nikad se nisam sviđala nekome ko se meni sviđao.

Upoznala sam muža preko kantera :)

Volim da igram, pevam i izlazila bih svaki vikend, ali nemam s kim. Pokušala sam da upoznam novo društvo, ali to se svede na povremenu kafu, i to u najboljem slučaju. Žao mi je kako mi prolaze dvadesete...

Sad sam nekome rekla svoja osećanja i nikada više! Ljudi ne radite to!

Imam koleginicu sa kojom trenutno ne razgovaram. Voleo sam je kao rođenu sestru, stalno sam joj radio smene, davao novac, i činio sve da bi se ona osećala srećno sa mnom na poslu ali ona me je stalno "kolegijala" i kada joj je bio rođendan sve kolege je pozvala na tortu samo mene nije. Osećao sam se jako loše i rešio sam da završim odnos sa njom i razgovor, rekavši joj da neću više biti budala koja joj je dobra samo kada njoj treba. I da od danas važi pravilo "poslovnog razgovora" i sem toga ništa više. Moram da cenim i sebe i da se previše ne dajem tamo gde se to ne poštuje. Zanima me mišljenje ljudi da li sam dobro postupio?

Iako znam u kakvom vremenu živimo i kakvi su ljudi danas, opet se svaki put iznova razočaram kad neko ne uradi ono što kaže.

I još jedna moja veza je propala zato što sam ja ‘previše’. Previše ambiciozna, nezavisna (ekonomski i emotivno), uspešna, pametna, šta god. Što je najgore od svega, ja sebe uopšte ne doživljavam na takav način. Baš bih volela da uđem u glavu nekog muškarca, da vidim kako me tačno doživljavaju jer situacija postaje zabrinjavajuća.

Žensko sam ali mi muška društva djeluju mnogo zanimljivija i iskrenija.

Najjače su mi ove žene koje zatrudne čim se zaposle. Vama se ne radi, jelda? Ili iskorištavate bolovanje. Strašno je koliko znam ovakvih žena.