Idem na more sa mužem i već sam isplanirala da ako bude gledao u druge žene ne pravim scene niti išta kažem samo mu dam do znanja da sam videla da gleda. Posle kada budemo šetali tražim mu nešto skupo sa izloga, neće moći da me odbije :D
Nikada nikoga nisam i neću prisiljavati da me izabere.
Ako misliš da možeš pronaći negde drugde nešto bolje, samo napred.
Ne držim te.
Život je prekratak da bih se držao nekoga ko nije siguran da li želi da ostane.
Verujem u slobodu, slobodu osećanja.
Ako moraš ostati, neka bude to zato što ti srce kaže da je ovde tvoje mesto.
Želim biti izbor, a ne zadnja opcija.
Zaslužujem nekoga ko vidi moju vrednost.
Ko razume šta donosim u njegov život.
Ne želim nekoga ko ostaje sa mnom iz straha od usamljenosti ili navike.
Žlim nekoga ko ostaje, jer ne može da zamisli život bez mene.
Vrata su uvek otvorena, možeš slobodno otići.
Ako misliš da je tvoja sreća negde drugde, neću stajati na tvom putu.
Javi se ako želiš, tvoj izbor, na tebi je.
Radim u jednom baru na plaži i svaki dan gledam 4 stara galeba koji sjede na klupi u hladu, to su ljudi koji su sada prešli debelo 70-u. Sa svakom ženom pokrenu razgovor, mladom, starom, majkom, udovicom nema veze. Naravno neće oni njih smuvat, prošlo je njihovo vrijeme ali imaju šarm, skaču na glavu s mola, jedan ima vršu (mrežu) pa svaki dan vadi ribu i čisti uz obalu i tako pokrene razgovor. Majstori su zanata dok mlađa ekipa samo bulji u telefon i tvrdi da niko nikome ne prilazi.
Normalni ljudi ne gledaju kako ko izgleda. Samo kompleksaši sve vide i komentarišu.
Odavno mi je svega preko glave. Imam osećaj da ću jednog dana samo da pokupim kofer, pasoš i da nestanem u nepoznatom pravcu bez da se ikada ikom javim.
Danas sam započela svoju prvu knjigu, maštam o tome već neko vreme. Pišem je na engleskom jeziku, dark romance, neki bi rekli plitko i bezobrazno, ali ne mozemo svi biti Dostojevski. Srećna sam što sam započela ovako nešto bez iskustva u pisanju ičega, samo u čitanju. Verujem da moja knjiga neće nikada ugledati svetlost dana ali ja ću znati, i biću ponosna na sebe.
Jednom sam došla s glavoboljom na posao koja je bila ok i podnošljiva, mogla sam raditi s njom. Na ručku je jedna kolegica toliko puno pričala da se ta početna glavobolja toliko pojačala i od tog mi je došla i mučnina da sam morala otići kući ranije. Žena me pričom razboljela.
Ne želim biti ni u kakvim Viber i Whatsapp grupama mama iz vrtića, mama iz škole, grupa s učiteljicom, grupa bez učiteljice. Rekla sam da nemam pametni telefon (što je istina) i da ne koristim te aplikacije (također istina), da bi mi učiteljica rekla da pravim problem i da sad ona mora mene naknadno obavještavati. Pitala sam zašto jednostavno ne može izdiktirati djeci na kraju časa da zapišu u svesku kad ima neku obavijest, kao što se oduvijek i radilo, ona me gledala kao da sam pala s Marsa.
Dečko sam kojim sam bila 10 godina je 3 dana nakon našeg raskida ozvaničio vezu sa drugom devojkom. Koju inače znam jer mu je koleginica i viđala sam je često preko njega. Jasno mi je da su bili zajedno i pre našeg raskida. Ali fascinantna mi je činjenica da mi je on postavio ultimatum, ili raskidamo ili radimo na bebi i porodici. Hvala Bogu pa sam oduvek iz nekog razloga odlagala rad na bebi, osećala sam u sebi da nisam spremna na to - sa njim. I bila sam u pravu. Varao me sa njom sve vreme. Ni pola godine nije prošlo od našeg raskida, ona je već trudna. Šta bi bilo sa tom devojkom da sam ja rekla "ok, želim da radimo na bebi"? Devojke, oprezno. To je bio čovek koji bi u pola noći prešao na kraj sveta zbog mene, nema šta ne bi uradio za mene. Da bi se ispostavilo da je imao rezervu već duže vreme jer mu se žurilo da bude otac. Ne verujte NIKOM 100%. 10 godina sa njim. Ne 10 meseci.
loading..