Ne osećam već dugo godina nikakvu sreću. Samo zadovoljstvo kada nešto uspem ali to opet nije sreća. Bojim se da odem kod psihologa, jer će mi možda reći da imam neki oblik depresije.

Najjači su mi članovi porodice koji neće da se mešaju u odabir partnera njihovog sina ili ćerke. Koji đavo biste se mešali?! Je l' se vama neko mešao u vaš izbor?!

Drugarica izađe u izlazak "provokativno" obučena, a onda me stalno pita da li je suknja prekratka, da li je dekolte previše, da li izgleda nepristojno, da li je likovi gledaju, ja kažem da je sve ok, mislim izgledaš normalno za takvo mjesto, strašno me nervira što mi postavlja 100 pitanja svaki put i glumi nesigurnost, a onda ode u wc uslika 50 slika i 10 objavi.

Devojka u parku sedi, čita knjigu, smeška se, prelepa. Cvećara pored parka, odem kupim jedan cvet, priđem, ona pobeže kao da sam najgrdniji na svetu... I dan danas mi nije jasno zašto.

Moje drugarice su stigle da se udaju, rode i razvedu a ja još muža nisam našla...

Mrzim što imam resting bitch face. Ceo dan, svaki dan sam namrštena, izgledam ne zainteresovano, većinom ćutim i slušam druge, ne namećem se, ne volim konflikte i ne učestvujem u njima, ne vređam nikog, mirne sam prirode, staložena, ljudi misle da sam ljuta, većina ljudi me zaobilazi dok ne dođemo u neku situaciju gde moramo da razgovaramo i uvide da moj mozak nema veze sa izrazom lica. Pokušavala sam da se više osmehujem, ili barem da opustim lice, i ne ide. Ne želim da budem ona nad*kana na poslu ili u društvu, pogodi me kad mi neko kaže, "ja sam mislio da si ti neka umišljena, nad*kana, kad ono suprotno." Ne znam kako to da promenim. Volela bih kada bi se na meni videlo da sam ja zapravo mekana osoba, a ne da unosim neku negativnu energiju kada uđem u prostoriju, svesna sam toga, ali ne znam kako da promenim, da zračim pozitivnijom energijom, onakvu kakvu zapravo nosim ispod površine.

Ne želim da izlazim jer mi svi traže momka, a to me izluđuje.

Imam zelene oči i ništa ne vidim kad je sunce, ne mogu da izađem napolje bez naočara.

Školujem se i radim da bih komotno mogla da se udam iz ljubavi. Moja majka se udala za "dobru priliku" (očigledno iz koristi) jer bi inače ostala da živi sa roditeljima, bez posla. Ta dobra prilika (moj otac) se pokazala kao ne tako dobra jer nikad nije bio prisutan i ostavljao nas je neretko bez novca. Hvala majci što me je odgajila, ali bila je baš nepromišljena sa udajom. Zato želim da u svom budućem braku nemam to pitanje egzistencije i interesa, želim da nas spoji čisto ljubav, a ne to što neko od nas nema krova nad glavom ili hleba da jede.

Kažu da ni sreća ni tuga ne mogu trajati zauvek, ali nije li previše da sam ja 5 godina tužna i nesrećna povodom mog života. Ima li izlaza iz ovoga i koliko još treba da čekam...