Krajem godine postajem punoletna, a nigde ne mogu da izlazim zbog problema koji imam. Tako je već duže vreme i kada sam istraživala pomalo na internetu da vidim otprilike šta je problem, shvatila sam da sve ukazuje na neki tip anksioznosti. Bojim se da pričam sa roditeljima jer ne znam kako će reagovati na to, ni da li uopšte znaju šta je anksioznost. Jednostavno me je strah da izađem u grad, da odem na rođendane, bilo gde van kuće. Pre je sve bilo drugačije, izlazila sam, družila se van kuće, ali od, čini mi se, petog razreda osnovne škole nisam smela da spavam nigde van kuće bez majke, a u svojoj kući ne više od jedne noći. Pre otprilike dve godine, kada sam krenula u srednju školu, koja je u mom gradu, sve je otišlo nizbrdo i sada ne mogu apsolutno nigde da idem ni sa roditeljima, a ni bez njih, a i ako odem negde onda mi je veoma teško i imam mučnine. Jenostavno me je strah da mi se nešto ne desi ukoliko sam dalje od kuće, pogotovo ako znam da će biti dosta ljudi i to je problem.