Muško sam, 23 godine, ako je to bitno, i jako sam emotivan. Retko pred drugim ljudima. Ne, skoro nikad, zapravo. Ali nekoliko puta nedeljno, ako ne i na dnevnom nivou, plačem na muziku koju slušam. Depresivna je, i dirne me u dušu. I plašim se ponekad da je to jedino pred čime mogu tako da se otvorim, što mogu da razumem, i jedino što kroz mene može da odjekuje, a da sam pred ljudima i idejom o ljubavi, samo kamen. Kameni zid koji sve odbija. Da sam odustao od ikakvog sna o tome. I da će ova depresija biti jedino što znam, i čega nikad ne mogu da se otarasim. Prosto mi je produženi ljudski kontakt previše nezgodan i ne znam šta da radim oko toga, a pogotovo kad na to dodam nekoliko izdaja najbližih, ili stoički stav nezainteresovanosti i za šta... Taj osećaj bude pojačan. Prosto sam hladan, oguglao na sve što ljudi mogu da pruže, sem muzike. I nikog nije nikad ni bilo briga, tako da, eto, jedino pred samim sobom mogu da pokažem emocije, jer sam jedina osoba koju je briga za.. mene.