Dragi moj, imam 20 godina i od prosle godine tacno 10. maja sam osetila prvi napad panike, bilo je strasno, mogu ti reci da znam kako je.To ne moze niko da razume koliko je tesko, to je najgore osecanje koje se coveku moze desiti.Isla sam kod psihijatra i delimicno mi je pomoglo, ali moje misli da cu poludeti nisu prestale kao i misli da cu umreti.Bila sam u krevetu tri meseca i provela citav raspust u krevetu, a da muka bude jos veca upisivala fakultet.Sada godinu dana kasnije sedim ovde i kucam ti, upisala sam fakultet, srecna sam i ispunjena i kada pogledam iza sebe shvatim koliko je zivot cudan, i da je zapravo to sve deo zivota. Kako sam pobedila? Tako sto sam jednoga dana odlucila da anksioznost nije ni poremecaj, ni bolest, vec stanje.Stanje koje je posledica nezadovoljstva ili nagomilanog stresa.Samo nemoj da razmisljaj o tome, radi i videces kako polako nestaje, ali znaj da nece preko noci.Setaj, bavi se nekim hobijem, sportom i svaki put kada krenes negde i osetis strah SAMO KRENI, NAPRED, jer samo na taj nacin se mozes pobediti to stanje. Ukoliko znas da patis od anksioznosti je pola resavanja tog stanja. Ako si vitalno zdrav, ne mozes umreti, ako uzmes kontrolu nad svojim zivotom neces poludeti.UCESTVU U ZIVOTU, i ne dozvoli anksioznosti da da upravlja tvojim zivotom. Meni je ostalo u tragovima, plasim se da putujem, jedino mi je to ostalo od nje, ali moram i to pobediti. ZELIM TI SVE NAJBOLJE, SAMO NAPRED !

Sve se to da resiti odgovarajucim terapijama, obrati se strucnom licu, nemoj se stideti.Studiram psihologiju pa znam da, ako ne skroz, terapija moze da mnooogo pomogne....

Mislim da je poenta trpeti telesne simptome panike nanerno trpeti i onda ubedjujes sebe da ti nije nista

Idem kod psihijatra. Naći lek da prija o daje rezultate je moguće. Korak po korak. Preko noći ništa ne prolazi. I Moj doktor kaže pozitivni misli i ljudi oko nas

Stalno me prati osecaj depresije, želje da umrem. Ponekad čak i mislim da ću umreti, nisam usamljena imam ljude oko sebe koje volim i koji me vole, ali jednostavno kada sam sama tada krene depresija, suze, svakakve misli. Isplačem se i budem kao nova ali ovo me stvarno već izluđuje, mada možda je normalno da nam se nagomila sve i da to nekako izbacimo iz sebe. Studiram medicinu valjda nisam prolupala…

Imam depresiju 3g.pijem lijekove ali dzaba ,u svemu tome sam se udala i imam divnog muža,bojimvse za zdravlje,jer bih voljela biti kao prije nasmijala i vesela,pomozite.

Ja ne mogu da spavam samo uz bromazepam

Strah od gubljenja kontrole je samo strah i nista vise nikad se ta misao nece desiti

I ja imam isto napad panike i aneksioznost,i tesko mi je bas cesce imam te napade i cesce imam osecaj da cu da umrem i da se raslikujem od svih i da ne postoji osoba koja moze da me razume kao da sam odvojen od svih i da cu skrenuti,sta mi je pomoglo da smanjim tu ankesioznost jeste psihoterapeut,ja sam inace zatvorena osoba i nmg da se otvorim drugima,cak i ako sam mislio da me psihoterapeut nece shvatiti jer ne znas da objasnim zasto mi se sve ovo desava on me je shvatio

pokusajte se otarasiti negativih ljudi pokusajte se otarasiti droge jer vam stvaraju negativne misli I nemojte se boriti sa mislima jer se udubite jos vise u njih oni su samo film u vasoj glavi kojeg ne trebate da gledate ne trebate nikakve lekove da pijete niti kod psihijatra da idete lekovi su vam samo privremeno kao droga psihijatri samo bacanje para skrenite paznju nekim lepi secanjima radite nesto da ne biste mislili negativno znam da vi mozete to kad sam se ja izborio mozete i vi

Evo da se i ja prikljucim dragi moji nesretnici haha,takodje imam nevjerovatne strahove sama nigdje ne idem,sve je pocecelopre desetak godina od nagomilanih stresova od mojih niko ne zna sama prolazim muke

Evo i ja da ostavim svoj komentar. Mozda moze nekome da pomogne. Samo cu da napisem da sam se razveo I dve male devojcice ostale su sa mojkom. To je bio moj udar na svest. Pao u krevet, izgubio volju za zivotom, detaljnije necu da pisem jer je gore. Ali nijedan lek ne moze i nijedan psihijatar ne moze ti pomoci kao sto sam sebi mozes pomoci. Citanjem sv pisma shvatas sustinu. Shvatis da se boris sa svojim demonom u sebi(strah, panika, lose misli) koji te razara, ako ga pobedis, oslobodio si se.

Ćao svima,isti problem kao kod svih,bila sam kod psihijatra i dobila terapiju Ksalol 0,25 mogu vam reći da pomaze,strahovi su sve manji a ja konačno izlazim iz kuće,posle dužeg vremena.Zelim vam svima brz oporavak

Jednostavno se pokrenite, pocnite zivjet zivot. To je samo stah u glavi, nista drugo. A strah se strahom hrani. Knjga "Panic Away", kada sam je procitao, shvatio sam da knjiga stvarno moze promjeniti zivot. Nakon 4mj lezanja u krevetu zbog straha, pokrenio sam se i zivim.

Ja patim već 3 godine od napada panike. Jedino nemam napade panike kada ležim na krevetu, mada i tada hoće da me uhvati. Da izađem iz stana nesmem ni da pomislim. Bila sam na lečenju i dva puta sam ležala u bolnici. Meni to ništa pomoglo nije i bacila sam sve te lekove što su mi davali da pijem. Ja sam te lekove pila redovno tri puta dnevno i ništa. Sada sedim i razmišljam o samoubistvu ali ne znam kako. Sve ja znam o aneksioznosti, ali to je jače od mene i ne znam kako da se rešim.

Meni je majka umrla prije 2mjeseca. I od tad meni krecu simptomi koje je ona imala kao ja da ih ima i idem da provjerim sve. Ali sve iredno i u redu. Sve mialim da ce ze nekom od moje bracw ili oca meni desiti nesto, ja da cu umreti, napad me uhvati i ne znam sta da radim. I sve gledam kad macka predje put sta znaci itd te neeke gluposti za kooje pre ovoga nisam marila. Moli vas pomagajte. Da li je neko u ovaj situaciji bio ili prosao.

Ja sam prvi napad panike dozivela u junu 2014 godine, u domu zdravlja psihijatar odmah lekovi i nista vise od toga. Bilo mi je bolje ali napadi nisu prestali i svaki je bio gori i sve vise me uvodio u osecaj depresije. Sada definitivni izbacujem lekove, i jedino sto od njih imam su grozne nus pojave koje su gore od najgore anksioznosti. Resena sam da im se vise ne vracam, idem na psihoterapiju i terapeut me u tome podrzava. Teski su mi dani ali ne dam se!

Mm

Ili je paranoja,ili granicni poremecaj licnosti...Sve u svemu velika ankcioznost.Strasno je,ali prodje,vezbe disanja,zatim vezbe...Najgore je ujutru,budite se strahom,koji je iracionalan,neobravdan...Odmah,po dvadeset sklekova,trbusnjaka...Zatim disite,i koncetrisite se na disanje...Neka traje bar pet minuta.Nikakva statika,menjajte fokus,neka fokus bude u sadasnjosti,citajte,istrazujte,sto vise znate,zivot vam je olaksan.Oprastajte sebi,ponavljajte tu mantru,u sebi...Proci ce!

Dragi moji prosle godine sam zavrsila u bolnici bila 21 dan i ozdravila nakon 6 mjeseci psihijatrica me skinula sa lijekova evo na zalost se mi se vratilo nemam volju za nista imam dvoje djece za koje nemogu da brinem sama imam osjecaj da umirem samo spavam i nista mi se neda i neznam do kad ce.to trajat ako ko ima ovakav slucaj nek se javi pozz

Prvo sto moras uraditi je pricati sa roditeljima i zakazati termin kod psihijatra.Ja takodje imam anksiozne napade.Od njih se ne moze poludeti,mada tebi izgleda drugacije.Uopste nisu opasni samo su strasno neprijatni.

Ja te u potpunosti razumem jer ih ja imam vec 6 godina.

Imam 18 počeli su napad panike. od oseptembradkad sam ostala kući nisam više ni radila ni išla u školu i počela sam umišljati da sa mnom nešto nije u redu,da se bojim otići negde da mi se nešto ne desi.Sve je stvar razmišljanja,ne treba misliti o tome i treba se suočavati sa strahom. Nemam više napad panike,samo ponekad osećam strah!

E

Posle prvog porodjaja sam dobila aksiozno depres.por.i tako se borim sa lekovima punih deset god. Sada sam u 8 mesecu i pijem rivotril minimalnu dozu. Pomognite molim vas. Pisite kako ste i kojim tehnikama se otarasili ovog demona. Mene je strah da setam da odem u market bolnicu grad sve samo neki veliki strah. Ocajna trudnica

Znam kako vam je.Imam okp i sve sam gore i gore.Godinu dana imam to cudo mozda i vise.Nisam isla kod psihologa ali znam da je okp.Hvata me panika kad me neko prekida u proverama svega i svacega.Osetim potrebu da moram da gledam u neki predmet i nekad tako stojim i buljim i po 10-15 minuta.Ranije sam to skrivala sada ljudi vec pocinju da primecuju da je nesto cudno samnom.Jos me pitaju da li primecujem da nesto nije u redu samnom.A ja sam preokupirana 24h dnevno svakog dana svojim mislima koje...

Svima vam od srca zelim da netraje dugo da sto pre pronadjete izlaz ja ga jos nisam pronasla naj veca mi je zelja da sa svojom djecom prosetam bez panike da cu pasti u nesvest sta ce oni ako se to meni dogodi veliki pozdrav svima

Isti problem imam vec 12 godina isla sam kod doktora potrosila para i para uradila sve nalaze i na kraju otisla kod psihologa dobila terapiju ali ja i dalje imam strah

Sve je to normalno

Jbt i meni se ovo slicno desilo,samo ne znam kako i zbog cega o.O,prividjali su mi se stvari,rekli su mi da sam im ja rekao da cujem neke glasove o.O za sebe nisam bukvalno znao jedno dva ipo meseca,bio sam i u bolnici,posle sam imao isto strah kad sam u gradskom prevozu,nzm sta je ali sam tad imao bolji nekako osecaj da prepoznam ljude, koje pozitivan a ko negativan nzm kako, kao da sam imao isto osetljiv sluh,skoro da sam sve cuo sta ljudi pricaju oko mene kad prolazim ulicom,i jos ima stvari

Imam 24 godine i vec 10god patim od te anksioznosti i panicnih napada.sada se sve to vratilo ali je problem sto sam trudna za 10 dana ulazim u deveti mesec ne smem lekove a izgleda da nemam ni snage vise da se izborim sa ovom nocnom morom koja po citav dan traje...pomozite nisam vise svoja sta da radim

Isti slucaj i kod mene..traje vec oko 3 godine...bila kod psihijatra,pila lekove! Ali sam ubrzo odustala od lekova,da se ne bih "oslonila" na njih...straah me hvata kada non stop mislim o tome,i retko kada odem sama i do trgovine...ne mogu se istusirati kako treba,a da me ne uhvati to...jako,jako gadan osecaj! Sada sam u inostranstvu i ne znam kako ce mi biti ako nadjem posao,toga se najvise plasim...uvek moram imati nekoga pored sebe,ne smem biti sama! ( nekoga ko zna sta mi je)..

Meni se desilo pre.neki mesec i hteli su me izbacit iz skole sad sam i raskinula sa deckom jer teram sve ljude dalje od mene i ne znam sta da radim i lose se osecam bila sam kod neurologa al nista ne govorim u zadnje vreme.samo cutim u skoli sam bila najbolja sad sam popustila i tata me je napustio imaam i sto dr problema cesto razmisljam da uradim nesta ali se plasim

Prvi put Sam ovde'vidim da nisam jedina'moj problem je vec duze vreme agorafobija'bilo je i panicnih napada'stalni strah kad trebam ici negde'napetost u grudia'znojenje dlanova'itd. pokusavam sama da se izborim sa tim ali ne ide bas'ima li jos neko problem sa agorafobijom?

Naleti ovdje i vidim da mnogo vas je imalo i ima probleme s tim. Ja imam 23GODINE i mucim se s tim stanjem vec 2mjeseca izgleda da sam tek na pocetku , imam strah od nekih ruznih bolesti da ce me opaliti srce il da umisljam si bolesti. Cijelu tu situaciju prati otezano disanje/gusenje u grlu.. Ako je ko izborio se sa takvim stvarima bila bi zahvalna za jedan dobar savjet :)

ima li koga

Ja prolazim kroz isto to.. sad treba kod psihologa da krenem,ali sad su napadi uzasni. Ne mogu da disem,ruke mi se znoje i sad imam osecaj da kad hocu da spavam da hocu da se izgubim,probudim se da sam uspanicena necu da umrem. Imam jaku voĺju i necu da odustanem i hocu da pomoc potrazim

Dobila sam i neke sedative, pa ih povremeno pijem, kad osetim potrebu, jer zelim da se oslobodim ovog stanja, da budem ista kao pre, i mogu da se pohvalim da se stvari polako ali sigurno vracaju u normalu :)

(npr. srcani udar, krvarenje na mozgu, tumor) uglavnom svaka bolest koja je smrtonosna i svaki put kad me nesto zaboli prestravim se, radila sam razne analize ali je sve bilo u redu. Nikada nisam pricala o svom problemu, sve dok vise nisam mogla da izdrzim ... dobila sam uput za neurologa ali tamo nista nisam rekla (nije mi bila simpaticna).... evo sad studiram, ponekad me uhvati nervoza pa opet razmisljam o bolestima... ali znam da sam ja jedina osoba koja moze da mi pomogne.

Nije mi bilo jasno zasto ali stalno sam odbijala ljude od sebe ... Dok sam isla u osnovnu skolu bila sam jako druzeljubiva, imala puno prijatelja, stalno izlazila...kad sam posla u srednju sve se izmenilo, svi su se druzili samnom ali sam se ja stalno udaljavala, nisam izlazila, mozda 3-4 puta godisnje... kad sam zavrsila srednju pala sam u depresiju, imala sam napade panike, isla u hitnu, stalno sam trazila bolesti na internetu i samoj sebi postavljala dijagnoze ...nastavljam

Isto patim od Anksioznog poremecaja,tesko se borim sa ovim,jos kada i imam neke fizicke manifestacije,bude mi tokom citavog dana tesko da se izborim! Vec dugih za mene 8 meseci,sam zarobljena u tom polozaju,gde me dug put cini duzim,gde me sve nekako prati bolom u grudima i strahom od najgoreg a to je ta "smrt" :( cesto u sebi govorim "procice'' nece se vratiti,ta tama u kojoj sam,ali kada dodje noc,onda sve ono lepo postaje ruzno. Razumem te kako ti je i znam da je tesko. :(

Ja sam bila kod psihologa nista mi nije pomogao sad cu da pokusam da idem kod psihijatra

3 godine pijem lekove i uskoro će mi se smanjivati doza pa potpuno izbaciti. Ne mora da znači da ćeš se navući na lekove, svaki ovaj problem je indiviualan. Skoro nikad i nemam napade panike osim znojenje dlanova i povremeni problem s disanjem. Polako, polako, polako. Imaj strpljenja, od ovoga se NE UMIRE, ma koliko je neprijatno NIŠTA TI SE NE MOŽE DOGODITI, teraj dalje, proći će vremenom.

Anksiozni poremecaj nastaje zbog toga sto je poljuljan ego i samopouzdanje. Najbitnija stvar koju morate da radite jeste da nizete uspehe (bilo kakve) jer oni vode poduzanju samopouzdanja a samim tim vam vracaju sigurnost u sebe. Neprocenjivo je bavljenje sportom, pogotovo jogom koja najbolje utice na psihu. Nikako ne smete biti pasivni. Morate naci neki hobi koji vam lako skrece misli i zahteva vasu paznju. Cim krenu lose misli, odmah pocnite da radite nesto drugo. Makar to bile i ukrstenice. Bitno je da shvatite sta se desava u vasem telu. Od straha se luce losi hormoni tipa kortizol i sve dalje sto osecate je njihova posledica. Napad se desio vec u onom trenutku kad ste poceli da lucite hormone stresa, i potrebno je da shvatite da sve dalje fizicke manifestacije su zbog toga sto su oni vec izluceni. Pravilno disanje u tim trenucima mnogo znaci. Odvojite se od guzve i ljudi, i pravilno disite 1min. Situacija ce vec biti neuporedio bolja. Pokusajte da nauciti da razlikujete sta je tacno posledica anksioznosti (koja je u stvari nerealno dozivljavanje stvarnosti) a sta je tacno pravi fizicki problem. I nikad ne odustajte.bice uspona i padova, ali bitno je da uvek idete napred.

i ja trenutno imam taj problem,cini mi se da cu da poludim nije mi dorbo kad idem negde autobusom nocu ne mogu da spavam :( ne zelim da kazem roditeljima da ne bi brinuli..jedino sto me drzi je postavim neki cilj i kazem sebi bice bolje kad to prodje npr ispit ili bice bolje kad dodje leto i ponekad kada sam sa drustvom ili sa dragim osobama ne mislim na to najgore mi je kada sam sama imam suicidalne misli nekad :/ istrazivala sam o tome i pokusacu da se sama izborim sa tim ,ako en uspem pravac psihijatar. zbog ovih svih komentara mmi je lakse jer znam da nisam jedina kojoj se sve to desava,razmislila sam i shvatila da je to pocelo da mi se desava zbog mini traume koju sam dozivela na putu iz grcke kada mi je 20 sat konstantno bilo muka i od tad prezivljavam pakao

Dragi moji, evo pronađoh sada ovu svoju ispovjest nakon 2 mjeseca. Nisam ni znala da su je objavili, a još manje sam očekivala da ću pročitati ovoliko komentara i dobiti ovoliko podrške! Hvala vam! Mnogo mi je lakše kad vidim da nisam jedina, i da se još neko osjeća kao ja i da me razumije. Ponosna sam što mogu da kažem da se sada, 2 mjeseca nakon ovog posta, osjećam mnogo bolje. Moji napadi panike su dosta oslabili i dešavaju se rjeđe. Moja anskioznost je manja. Izlazim, družim se sasvim normalno. Ne razmišljam više o tome, jer moji napadi i svi simptomi koje u tim trenucima imam (a koji su blago rečeno pakao) mi se dešavaju baš kad o tome razmišljam. Čim pažnju okrenem nečemu drugom nemam nikakvih problema. Naučila sam kako to da kontrolišem i kako da se borim protiv toga. I ne dopuštam da mi to bude prepreka NORMALNOM životu! Kad osjetim da me strah negdje da odem baš namjerno se natjeram i odem, iako me bude jako strah. Ali onda vidim da mi se ništa od toga nije desilo pa sljedeći put uopšte nemam strah od tog mjesta. Promijenila sam svoje životne navike i nastojim da naučim izboriti se sa problemima i stresom u životu na pravi način. Takođe, razgovor sa roditeljima i momkom i njihovo razumjevanje mi je DOSTA pomoglo. Mislim da će i ovome jednom doći kraj... Hvala vam za sve komentare i sve vaše priče, puno znači. Sretno svima :)

Vidi ovako: 1. Neces umreti od napada panike, mada ti se chini ds hocesh 2. Priznala si sebi sta imas i to je veliki korak 3. Idi kod lekara dobices verovatno AD + nesto za smirenje..tipa seroxat+rivotril oli neku drugu kombinaciju. 4. 10ak psihoterapija To su cetiri koraka do izlecenja. Prosto je. Ne komplikuj sebi zivot odlaganjem

I meni se to desava .Pocelo je prosle godine i danas jos uvijek traje.samo sto sad na neki nacin mogu to kontrolirati.terapije mi nisu pomagale.Jedini covjek koji je bio uz mene je moj tata koji je prolazio sve isto.Davao mi je savjete kako i sta da radim .takodjer nisam pricala nikom sa strane sta mi se desava ,ali se primjecivalo na meni .Postala sam mnogo zatvorenija osoba i to mi se ne svidja .Moras biti jaka jer ti to mozes pobjediti .Misli na lijepe stvari .Pomaze ,itekao :) Zelim ti svu srecu !

Pazi i ja sam bila u tom stanju i boga mi dosta dugo. Stalno sam imala osecaj da ce nesto da se desi lose, pa me stegne tako neki bol u grudima i TUGA najveca na svetu i samo mi se plakalo i vristalo. Mislila sam da ludim, dosla sam do faze da naudim sebi cak mi se i menstruacija poremetila, nisam dobila 3meseca :( I onda sam otisla kod ginekologa i imala sam hormonski poremecaj da mogu da ostanem neplodna ako tako nastavim i covek me izgrdio najstrasnije i rekao: Niko nije vredniji od tvog zivota i zdravlja! Otada sam mnogo bolje a pre toga i da sam htela nisam mogla da pobnem od crnih misli i sebe. Moj moto sada glasi: Glavu gore, srednji prst jos vislje! Ustaj bre i bori se!!!

Ja sam taj problem imala pre par meseci. Mislila sam da nikad nece proci, bilo je grozno, nisam smela da izadjem iz kuce. Ali taj problem sam resila sama i uz pomoc porodice, bez ikakvih lekova i psihologa. Tek kad mi se to dogodilo saznala sam koliko se ljudi to dogadja, iz moje okoline, samo o tome ne pricaju. Samo da znas da su ti napadi posledica depresije i da tvoj mozak uv elikom deficitu serotonina , bukvalno ga blokira i ti pocnes tako da se osecas. Recu cu ti par stvari koje su meni pomogle 1. izbacila sam kafu, koja pojacava anksioznost 2. vratila bioritam, pocni da ustajes jako rano, i da lezes pre 12, jer nervne celije se samo obnavljaju od 10-2 nocu 3. fizicka aktivnost, najbitnije, idem svaki dan na trcanje, to najvise povecava proizvodnju serotonina 4.Ishrana-sto vise voca i povrca, sto manje masno, kikiriki!!!, bademi, orasi, maticni mlec!!, pivo:), voda sa magnezijumom 5. Suncaj se :) naravno umereno Sad me je to potpuno proslo idem gde hocu, bez ikakvih problema, vise ne razmisljam o tome, niti se setim toga, a izgledam bolje nego ikada Zdrav zivot, to ce ti biti i ovako dobro:))))

Prebrodio sam taj problem.Mnogo mi je pomogla vjera i razgovor sa zrelim ljudima to se uglavnom dešava kada se čovjek susretne sa pitanjem smrti i sa svojom egzistencijom,neko to prihvati olako nekome je to problem.Svi ćemo mi umrijeti ,jedan moj drug mi je reko da imam dvije mogućnosti ,mogu očajavati i zatvoriti se u kuću ,razmišljati destruktivno i biti depresivan itd.A druga mogućnost je da nastojim radit na sebi i biti bolji sa ljudima i okolinom moj ti je savjet da to ne držiš za sebe nego da kažeš nekome od povjerenja taj problem.A lijepo bi bilo kad bi mogla da volontiraš negdje ili radiš nešto korisno ,samoća će te uništit ako imaš destruktivna razmišljanja...Dobro dođe molitva,rad,neki sport ili slično.

Takodje sam imala taj problem nakon niz problema i stresnih situacija.trceci sam otisla kod psihijatra,verovala sam da mi nema spasa.sada nakon 10 meseci terapije koju smo vec sveli na minimum,ja se osecam odlicno.naravno da naidje nekad nesto sto podseca na napad panike ali to nije ni priblizno paklu koji sam prosla.ne bezite od doktora i lekova,uz adekvatnu terapiju,i redovne posete doktoru izlecenje je sigurno.i da napomenem da mi je joga za opustanje u trajanju od pola sata,pomagala da zaspim jer meni je noc bila najgora,pila sam caj od kamilice.vazno je biti uporan.srecno svima od ♥!

joj, ja imam 16 godina i imam istu situaciju, baš kao da sam ja ovo pisala:( krenula sam kod psihijatra i želim se riješiti toga što prije..

Imam 21 godinu. Već dve godine imam anksiozne napade. Naučila sam da ih kontrolišem. Potrebno je da dozvoliš da te ,,talas'' napada potpuno obuzme i videćeš da ništa nakon toga neće biti. Posle će ti biti jasno da ti je svejedno da li će te obuzeti napad jer ti se prethodni put ništa nije dogodilo. Na kraju ćeš prestati da obraćaš pažnju na to. Od samog napada uvek mi je bilo najgore to što mislim da umirem ili ludim. Drugarica takođe ima isti problem. Išla je kod psihijatra i pila lekove, ali ništa joj nije pomoglo. Smršala je skoro 20 kg i verujte mi - to je jedno stanje. Kao što prihvatamo razna stanja u životu, tako isto moramo i ovo prihvatiti. Još uvek nisam prebrodila sve ovo i dešava mi se da me obuzme i sada, ali eto kada vidim da nas ima više i da svi ipak idalje dišemo, nismo umrli, nismo poludeli, pomažemo jedni drugima, lakše mi je da sve ovo prihvatim. Ona osoba koja, hvala Bogu, nikada nije doživela ništa slično, nikada neće moći da razume anksiozne osobe, koje su mnogo osetljivije, uvek u predostrožnosti i okružene svaka svojim strahom. Moramo da se borimo i pobedimo, da živimo normalno jer ovaj strah samo vodi strahu od straha i ulazimo u začarani krug.. Svima želim oporavak, koliko god on trajao.. Izdržimo!

ja imam 22 godine,vec 3 meseca osecam te napade panike,dok sedim u kuci sve je ok ali cim izadjem napolje pocinju ti napadi i sve mi se cini da cu da padnem,kad sednem sa drustvom u kafic isto se desava,doktori me salju kod usnog,ocnog...itd...rezultati su mi dobri,samo eto ti napadi panike me ubijaju,jedino se dobro osecam kada malo popijem,samo se plasim da cu zbog tih napada poceti cesce da pijem jer mi je sve tako crno i ne vidim drugo resenje trenutno :/

Imam isti problem.Anonimus koji je pomenuo vojsku je ispravno postupio.Imam 20 godina i ne znam ni sama koliko sam prilika propustila u zivotu zbog ovog stanja.Najkriticniji period je prosao trajao je svega cetiri meseca.Sada samo imam strahove kada sam sama na ulici i ne smem da idem van svog grada.Bila bih najsrecnija na svetu da i ovo prebrodim.Cesto sam tuzna i depresivna zbog toga sto vise ne mogu da funkcionosem kao nekada.Koliko imas godina?(pitanje momku koji je ostavio komentar iznad)Koliko dugo vuces?Ja evo tacno godinu dana.

Ja sam imao slican defekat... i dalje ga vucem ali ga drzim pod kontrolom. Nisam trebao da idem u vojsku zbog toga, ali posle jedne noci provedene u gledanju fotografija mojih predaka sam falsifikovao dokumenta i otisao u vojsku. Naravno da je paranoja, nesvestica i sve ostalo dolazilo iz momenta u momenat i nekoliko puta sam pao u nesvest. Jednom od tih prilika mi je bilo jako lose, bili smo u ceti i marsirali ....negde...pojma nemam gde, ja sam valda bio dovoljno beo ili sta vec da mi je prisao porucnik J.G. (kog ovom prilikom pozdravljam mada nema sanse da ono ovo cita) i rekao nesto sto je imalo milion puta vecu tezinu i ucinak nego godine i godine terapije, lekova i para spucane na izlecenje... samo mi je rekao: AKO TI JE LOSE I MISLIS DA CES PASTI U NESVEST, PADNI PORED KOLONE JEL AKO PADNES ISPRED PREGAZITI CEMO TE. I onda je isao pored mene i narednih 4 1/2 sata marsa sam sa njim vikao: BOL JE SLABOST KOJA NAPUSTA TELO!

Slican problem imam vec godinama. Nisam bila dovoljno jaka da sama pobedim svoje strahove a odlazak kod psihijatra se zavrsavao prepisivanjem lekova za koje sam znala da mi trenutno pomazu. Cim bi se osetila bolje, ja bi polako ukidala lekove, a onda su se strahovi pojacavali i tako u krug. Konacno sam nasla dobrog psihijatra i idem na psihoterapije, i dalje pijem lekove, koje ce psihijatar uskoro poceti da smanjuje dok ih ne ukine potpuno, ali oni su samo pomocni faktor psihoterapiji. U sustini, sve je u tvojoj glavi i nekom ustaljenom nacinu ponasanja kojeg nisi spreman ili nemas hrabrosti da se odreknes. Ukoliko ne uspes sam da se izboris sa strahovima, preporucujem psihoterapije jer je neverovatno koliko ces sebe upoznati tom metodom. Obican psihijatar u Domovima zdravlja ce te saslusati i prepisati lekove, a lekovi ce ti smanjiti osecaj anksioznosti, ali nece ukloniti tvoje misli. Nemoj dozvoliti da strah upravlja tvojim zivotom, jaci si od njega!

Ja sam puno čitala o tome, ali mi je stvaralo samo jači nemir.Dosta sam istraživala o tome i jeste mi pomoglo nekih 10%. Anksioznost postaje navika posle odredjenog vremena, jer si uvek u stanju pripravnosti i očekuješ novi napad.Tako da eliminiši sve svoje loše navike ODMAH. Meni su pomogle 9 zapovesti : 1.Prestanite da posećujete bilo kojeg doktora na kojeg naletite. 2.Razgovarajte sa vašim psihijatrom o izbacivanu lekova. 3.Prestanite istraživati vaše stanje. 4.Sledite samo ovu metodu. 5.Prestanite se oslanjati na druge. 6.Ne prisećajte se elemenata vašeg anksioznog stanja. 7.Odvraćajte misli-neka to bude vaša nova navika-UVEK. 8.Prestanite pričati o vašem stanju. 9.Prestanite stavljati anksioznost u centar pažnje. Nadam se da če ti pomoći meni jeste i da ćes vrlo brzo pobediti situaciju u kojoj se nalaziš.Veruj mi pobedićeš je samo moraš slediti ovu metodu i svoju za eliminisanje strahova.Evo sada pišem o tome bez ikakvih strahova, dok pre par meseci na pomen reči "anksioznost" ja sam bila manja od makovog zrna.Meni je takodje puno pomogla i religija takodje.

preporučujem ti knjigu "Panik away" Joe Barry (ima prevedeno i na srpski), postoji na netu i Linden metoda za rešavanje anksioznih problema, pročitaj biće ti lakše ! :)

Nemoj da brineš! Imam isti problem već 10 godina. Prva dva meseca sam mislio da umirem i ludim, išao u hitnu... Onda sam otišao kod psihijatra i uz odgovarajuću terapiju, rešio problem. Kao posledicu, imam strah od putovanja (blaži oblik agorafobije). Dobijam napade panike kada sam na "nepoznatom terenu (novi grad, ne daj Bože druga država osim Srbije"). I sam hoću da se uhvatiom u koštac sa tim problemom, ali valjda sam pi**a.

Prvo, opet mi nisu jasni oni koji i ovo osudjuju. Mozda greskom kliknu. Elem.... nemoj se nista bojati. Ja ne znam kakvo je to stanje jer ga nisam imao ali moja bivsa jeste. I, glupo da sad nesto posebno pisem jer ovi iznad mene su ti objasnili sta i kako. UZ TEBE SMO :)

imam isti problem. išla sam kod psihijatra, dobila tablete koje pijem već pola godine i osjećam se mnogo bolje, potpuno normalno. prije nego što sam počela da ih pijem bilo me je strah da izađem iz kuće da negdje na ulici ne bih pala u nesvijest. snaga razuma bez ljekova meni baš i nije bila od pomoći

Imala sam sličan problem pre par godina i potpuno te razumem. Bez razumenjava moje okoline, lečila sam se sama. Meni je pomogla religija. Nikakvi lekovi, samo snaga razuma. Srećno!

Ja sam godinama imala ovaj problem. Prestalo je tek kada sam sama naucila da se borim sa tim napadima. Istana, nema nista goreg, ali moras shvatiti da je problem realan a ne onakav kakvim ga ti dozivljavas...Dakle moras poceti da resavas probleme u svom zivotu, a ne da se usresredjujes na svoje strahove koji mogu biti razliciti i koji se javljaju iznova i iznova. Kada budes resila svoje probleme i strahovi ce nestati! Pored psihologa i eventualno lekova, samo u slucajevima jakih napada, ja bih preporucila i jogu zato sto se tamo lepo uce tehnike disanja koje su meni dosta pomogle...

I ja sam prosla kroz taj pakao,tri meseca nisam znala gde se nalazim,uzimala sam sedative na svoju ruku i samo plakala.Voznja gradskim prevozom je za mene bila nemoguca misija.Bila sam svesna svega ali ipak nisam mogla da se kontrolisem.Uspela sam nekako da ubedim sebe da sam jaca od svojih strahova i polako pocela da se oporavljam.Pricala sam otvoreno o tome,nije me bilo sramota i nakon par meseci je to bila ruzna uspomena.To je bilo 2007.godine.Desavalo se i posle tog ''kriznog perioda'' da se uspanicim ali ne dozvoljavam da me obuzme i iskontrolisem se u roku od par minuta.

Procejuje se da oko 60% ljudi godišnje doživi bar jedan panični atak. Nemoj da izbegavaš lekove (aksiolitike). Vrlo je bitno da ih uzimaš onako bez griže savesti, kad god ti je loše po malo (nakon konsultacije sa psihologom). Postoji i odličan program za odvikavanje, nemoj se plašiti razvijanja zavisnosti. Prirodni anksiolitici su: fizička aktivnost, seks, voda (tuširanje, umivanje hladnom vodom), sporo disanje, magnezijum (obavezno ga popij svako veče) itd.

Samo kod pravog psihologa ne lelemuda,u pocetku mozda i neki lek da ti olaksa i upornost. Veruj mi! Ja sam imala bas tezak oblik,plus porordicna atmosfera kao u logoru i izborila sam se posle doduse duzeg vremena ali sam se izborila. Ne mozes da umres, neces poludeti (ljudi sa neuroyom ne mogu da polude haha,blago njima,nama) plus NIKAKO nemoj sebi da branis da se bojis jer uvek podneses i prodje-zar ne? I slobodno pricaj sa sobom kao sa mailm detetom koje se boji i objasnjavaj mu.(tj.sebi)

Ja sam to imala i nikakvi lekovi i terapije mi nisu pomogli. Sama sam se distancirala od sveta, od svih problema i obaveza i svaki put kad mi je takav napad pocinjao ja bih samo pomislila na nesto lepo, neko prijatno mesto ili da je osoba koju volim pored mene i da me grli. I sasvim sama se resila anksioznosti. Samo disi sto sporije i redje. Najstrasnije sto moze da ti se desi jeste da se onesvstis od prevelike kolicine kiseonika koju udises kad se uplasis (znas ono ubrzano disanje) i koja ne moze da se iskoristi, pa organizam mora da se odmori na taj nacin... nije to nista strasno, sve to mozes sama, kao i ja :) samo nemoj da se navuces na lekove...

Ne boj se. Od toga neces umreti. Ja sam to isto prezivela. Lecim se i ne secam se poslednjeg napada panike. Uz prave tehnike naucices da kontrolises napade. Samo hrabro:)

Znam da ti se čini da se potpuno usamljen, ali veruj da je to vrlo čest problem. Obavezno traži pomoć, problem neće nestati sam od sebe. Ako imaš novca sa individualnu terapiju, traži kognitivno-bihejvioralno orijentisane terapeute (REBT, KBT), jer oni sa tim problemom imaju visoku stopu uspešnosti (oko 90%). Ako nemaš, traži pomoć, državnim kanalima pa vidi kuda će to da te odvede. Medikamenti sa od ogromne pomoći, takođe. Srećno!

Meni se desava isto. Pre dve nedelje sam krenula kod psihologa na terapiju i nadam se da ce pomoci. Znam kako je i od srca ti zelim da pobedis to!