Пре 6 месеци сазнали смо нам син има аутизам. Данас сам сазнала да и ја (мајка) имам исто аутизам. страх ме да имам још деце.

Imam jednu nedoumicu, prosto ne razumijem muškarce i njihov pogled na žene. Stalno nailazim na momke koji pričaju o seksu, to im je glavna tema. Ne znam da li je do mene ili je to normalno za muškarce, ne znam da li me gledaju kroz to ili su prosto takvi. Ja sam zgodna djevojka, fino izgledam, ali trudim se da nikada ne izgledam vulgarno i da ne šaljem pogrešnu sliku o sebi, takođe nisam ni djevojka koja je na lošem glasu, čak sam jako ozbiljna i možda i nepristupačna. Volim o svemu da pričam, svestrana sam osoba, zaista mislim da nisam dosadna i da ne odajem utisak neozbiljne djevojke, ali momci koji mi se javljaju sav fokus stavljaju na moj izgled i stalno se priča vrti oko toga. To mi baš smeta i ne znam u čemu je problem.

Volela bih da mogu da vidim sebe kako me drugi vide. Mislim da imam potpuno različitu svest o sebi nego što inače jesam.

Kako se zove čovek koji posle 10 godina rada u firmi napreduje na menadžersku poziciju i nakon toga na svadbu pozove samo direktore i menadžere iz iste te firme. Ljude sa kojima je sedeo 10 godina u kancelariji izostavi. Razmišljam se da li da idem, koliko god to bilo ružno s moje strane ali prosto ne mogu da dokučim. Da li je to dokazivanje da svi vide kako je on bitan ili možda računa sa tim da će bolje profitirati od ljudi koji su na višoj poziciji?

Svake jeseni gledam istu sliku sponzoruša u povratku sa work&travela. Mali broj devojaka zaista ima bogate starce koji im plate put u Ameriku, malo rade iz razonode pre nego što odustanu od posla i posvete se provodu i putovanju roditeljskim parama. Mnogo više ih tamo ide sa planom o vizi i trajnom boravku. I onda gledam neke cure koje znam uživo, pričaju da su tamo radile i zaradile za putovanja i provod po Americi, a živele u skupim i uređenim smeštajima sa lokalcima. Sestro, svi studenti se raspitaju i shvate da je to sezonski posao na bednoj plati u užasno skupom mestu, tu deliš smeštaj sa više ljudi ako starci ne plaćaju. Ameri to znaju pa vam svi uleću jer znaju da vas za OK smeštaj i bajku o braku i vizi mogu odvući u kući u krevet i iživljavati svoj nagon na vama, svejedno jesu li bogati manekeni ili sredovečni zgubidani sa pivskim trbuhom. A obično su ovi drugi.

Nekad sam mislila da su ljudi oko mene stubovi na koje mogu da se oslonim. Da će, ako mi zatreba, biti tu — da me razumeju, da mi pomognu, da ne okrenu glavu. Ali kad je postalo teško, shvatila sam koliko sam zapravo sama. I koliko ljudi ume da zažmuri pred tuđom boli. U jednom trenutku sam prestala da očekujem razumevanje. Prestala da se pravdam i da objašnjavam. Počela sam da ćutim i da gradim sebe, onako polako — iz ruševina. Shvatila sam da ne moram da dokazujem nikome koliko sam jaka, jer sve što sam preživela već govori umesto mene. Ne zameram više nikome. Neko ne zna, neko ne može, a neko jednostavno ne želi da bude tu. I to je u redu. Ali naučila sam da kad se sve sruši, najvažnije je da sam sebi ostaneš oslonac. I to je najveća pobeda.

Sa jednim dečkom sam se 3 meseca dopisivala, pritom random mi se javio, drugo nisam imala poznanika da ga poznaje pa da mi kaže nešto o njemu. Moralo je tako biti preko poruka prvo društvena, potom preko običnih poruka, zatim video pozivi. Te sam odlučila da se upoznamo uživo. Otišli na kafu prijatni me iznenadio jednom ružom i malim kolačem koji je zapakovao u prekrasnu kutiju. Baš smo se ispričali, bio je baš zanimljiv, jedan vikend me je pitao da idem sa njime na vikendicu pokraj Dunava pristala sam prelepo smo proveli vikend, šetali, učio me da pecam. Par puta sam spavala kod njega i on kod mene nismo imali sex, niti smo se ljubili. Želela bi da probamo i to kad nam je sav ostali odnos kako treba.

Počelo je baš da mi smeta to što moj dečko skoro svako jutro ili pije lekove za glavu ili meri pritisak, pa onda ceo dan kuka, usporen je, bez života. Živimo zajedno pa to, naravno, utiče na kućne obaveze koje sve padnu na mene. S druge strane, ja uvek mogu, tačnije - moram, nema ko drugi, i stvarno postaje previše za mene...

Uvek sam se trudila da saslušam ljude, čak i kad mi tema nije interesantna. Prosto, gledala sam na to sa tačke da ako je nekome bitno da mi nešto ispriča i želi to da podeli sa mnom najmanje što mogu je da ga saslušam. Imam 37 godina i u poslednje vreme neke priče su počele da me ubijaju. U tome prednjači sestra od ujaka mog supruga koja ubija sa svojim glupim pričama i svojom filozofijom. Danas je zvala, nisam se javila. Poslala je poruku da joj se javim čim budem mogla da ima svašta da mi priča. Pospremila sam posle ručka, stavila slušalice, pustila muziku i uzela da peglam. Mnogo sam srećna što sam izabrala sebe u ovoj priči i što nisam dozvolila da troši moje vreme na njene isprazne priče.

Imala sam dečka za kog sam bila jako vezana, ali me je ostavio zbog druge devojke. A sada zavlačim druge momke, i plašim se ući u novu vezu jer vučem traume iz prošle.