Nerviraju me kolege koje se non stop žale na razne stvari u firmi, a ništa ne preduzimaju povodom toga. Ja se slažem sa njima oko stvari na kojih se žale, ali isto tako kada sam šefovima više puta iznela te probleme, većina kolega su ćutali kao piiiii...i skoro niko me nije podržao. Ja sam ispala crna ovca jer kako se pobogu samo ja žalim, a niko drugi ne. Ne razumem takve ljude, čega se toliko boje i kako ne shvataju da radnici jako veliku moć imaju kad se udruže. Ako ništa, naučila sam lekciju i od sad se borim samo za sebe.

Bivši partner je bivši sa razlogom to je tako u životu ali ne da mi nedostaje bivša, ta njena energija, mogućnost da pričam o bilo čemu sa njom, spremnost za avanturu akciju, stalnim unapređivanjem, novim iskustvima... ah, prosto dugo ništa ni slično nisam video. Ostavila je trag njen na meni nema govora. Voleo bi da je deo mog života ponovno ali ja ne verujem u čuda i to je to, bivša je i ništa više sem toga i lepih sećanja. Mislim da je svaka osoba imala takvu neku osobu za koju komotno može da kaže šteta što nije uspelo.

Pre 10 godina svideo mi se dečko iz zgrade u kojoj sam stanovala kao student. Nikada se nismo zvanično upoznali, ali bismo razmenili po neku rečenicu kada se sretnemo. Taj osećaj traje i danas, iako u toj zgradi i u tom gradu ne živim godinama. Noćas sam ga sanjala.

Evo da olakšam dušu, radim u toksičnom kolektivu gdje je šefica ulizica a nikad je nema stalno je na bolovanju kao uvijek dijete bolesno, kada se vrati uvuče se direktoru u du*e, a ima klan svojih prista sa koji se podržavaju a nas radnike pravi budalom koristi za rad i odgovornost a sa drugim ćakula pošto su većina neradnici planiram dat otkaz ali ne znam od čega ću živjeti, inače ću oboljeti. Kako se nositi za takvim ološima i ljudskim otpadom.

Dolazim kući u 10 naveče, ostala sam prekovremeno na poslu inače radno vrijeme je do 7 plus prekovremeno i nakon toga sam otišla do obližnjeg kafića da uhvatim internet za još neke stvari u vezi posla koje je trebalo završiti. Vraćam se autom bezvoljna, u grudima me guši, mnogo i plačem u poslednje vrijeme bez razloga. Sa vrata me dočekuje paljba pitanjima gdje sam do sad, zašto se ne javljam, zašto sam bezobrazna, a nismo se vidjeli čitav dan. Samo u tišini odlazim u svoju sobu. Mami je rođendan...planirala sam da joj čestitam. Zašto osobe koje su "djeca" u porodici nemaju pravo na osjećanja, voljela bih da i mene neko nekad pita "kako si".

Ne patim ni za jednim bivšim. Nije mi jasno to. Patim samo za samom sobom od pre kad sam bila dosta gluplja i srećnija. Sad više ništa ne može da me usreći. Što sam starija i što više kapiram, sve mi je gore da uživam.

Imam osećaj da, kao muškarac, kada bih pokazao bilo kakav vid slabosti ili manjak samopouzdanja, bio bih ismejavan od strane žena, ali i muškaraca. Moram konstantno da ispoljavam neprikosnoven karakter, što me često iscrpljuje i stvara pritisak da stalno budem u top formi. U svetu gde se očekuje da muškarci budu snažni i nepokolebljivi, svaki trenutak nesigurnosti može biti shvaćen kao slabost i biti repulsivno, što otežava iskazivanje prave prirode i emocija i osećaj prihvaćenosti.

Imam 3 najbolje drugarice o kojima svima pričam, obožavam ih, mislila sam da su one osobe koje su mi pokazale šta znači biti pravi prijatelj, što više vremena provodimo zajedno pored škole, imam osećaj da me manje vole, pre neki dan jedna je bila kod mene i gledale smo nešto na njenom telefonu, videla sam kako joj stiže notifikacija u grupi na whatsappu u kojoj su njih tri, odmah je ustala od stola i uključila “do not disturb”, kada sam je pitala zašto joj ne stižu obaveštenja u grupi gde smo sve 4 par minuta posle toga, rekla je kako joj telefon koči i kako joj ne stižu obaveštenja ni od drugih aplikacija, posle toga situacija nije bila čudna, pravila se kao da se ništa nije desilo, ja sam nastavila da se smejem sa njom na neke glupe videe, ali nisam mogla da poverujem šta se dešava i od tada se pitam da li ću ikada naći prave prijatelje…

Toliko sam toga uradio za svoju sestru i uradiću, a ja poruku od nje danima čekam, da pita kako si bato, jel sve u redu... e moj živote, kad bi znala koliko je volim uplašila bi se.. Nije ona kriva, emotivno osakaćeni roditelji je nisu naučili da voli, ja nisam bio dovoljno zreo tada da to shvatim, sad je čini mi se kasno...

Teško mi je i ne vidim izlaz. Suprug me varao a onda, kada sam saznala, sve okrenuo na mene jer sam napravila haos a on ništa nije uradio i iako ja imam dokaze, on poriče sve. Pravi me ludom i provocira pred svima. Takođe i njegovi roditelji. Već mesecima pokušavam da presečem ali dobijam samo pretnje. Htela sam da se razvedemo kao ljudi uz dogovor oko dece, ali mi brani decu. Kako kaže ja mogu odmah da idem, ali da ni ne pomišljam na njih. Svaki dan proživljavam psihičko nasilje, uvrede, ponižavanja, vređanja, naređivanja, teške i odvratne reči izlaze iz njega, ubija me u pojam. Dugo već živim sama u braku, dok on živi kako hoće i radi šta hoće. Očekuje se da ćutim i trpim jer to tako treba. Imam dovoljno novca da živim sama i izdržavam decu, zarađujem dovoljno, samo da želi da se lepo dogovorimo oko njih, ali mi je usadio strah u kosti da se plašim da ja napravim bilo kakav korak, sve mislim šta će biti sa decom. A iznutra me pola nema, svakim danom je sve gore.. Kako izdržati i šta uraditi?