Stvarno ne razumem ljude koji prouzrokuju te ,,fabrikovane haose“ u vezi, samo da bi testirali partnera hoće li ostati. Time rizikujete da izgubite osobu kojoj je stvarno stalo do vas, zašto rizikovati? Zar ste toliko nesigurni?

Nije smela da zadrži dete. Rekla mi je mora na abortus. Ja nisam mogao da utičem na nju. Sve mi je bilo čudno zato što je to želela i stalno pričala o detetu. Uradila je to i posle tri dana na nekom događaju se veseli i igra kao da ništa nije bilo. I tada mi je bilo jasno, a tek sada posle svega, da to dete nije ni bilo moje. Morala je to uraditi jer nije bila sigurna čije je. Svaka joj čast i neka joj Bog oprosti.

Kada napokon naučiš šta ti lepo stoji od šminke, garderobe, kada možeš sebi sve da priuštiš, dovezeš se odvezeš kolima, ne štekaš na izlasku, e tada više nemaš sa kim da izađeš. Eh tugo…

Kada je neko odličan student sve desetke i tu i tamo neka devetka, iza toga se krije nešto negativno. Petoro takvih znam i stvarno iza toga ima nešto loše, pokazali su se kao ljudi 0 i veoma loši.

U ranim sam 20im i imam 10 ispita do završetka fakulteta koji važi za jako težak u našoj zemlji. Živim sa roditeljima, oboje su teško bolesni ali funkcionišu. Brat se oženio i ima dva sina od 2 i godinu dana. Snaja ne radi, ne kuva, ne čisti, ne vodi računa o deci, njihovoj higijeni i potrebama, stalo joj je samo do telefona i cigara. Majka je počela da dovodi starijeg unuka kod nas i da ga čuva po ceo dan, a planira i mlađeg. Od plača i galame ne mogu da učim a ni da funkcionišem normalno, jer većinu vremena ih ja cuvam. Nmg da se preselim kod dečka jer i on studira i ne radi, a ni ja ne mogu da se zaposlim jer tek tada ne bih završila faks. Roditelji većinu novca daju snaji i bratu, dok ja jedva imam za lekove za štitnu i insulinsku. O izlascima da i ne pričam. Svaki savet da ovo izdržim bi mi pomogao❤️

Drage moje, moram da vam skrenem pažnju na nešto. Ja sam se spasila, a želim da sve budete opreznije. Mnogo puta sam čula kako žene ne proveravaju svoje momke jer im veruju, a posle se ispostavilo da nisu trebale. Više godina sam bila sa dečkom, mislila da ga poznajem. Mazio, pazio, bio prilepljen uz mene celu noć dok spavamo, delovalo da me voli najviše na svetu, hteo da stalno budem pored njega. Pričao da želi da imamo decu što pre. Ne budem ja glu*a i odlučim da proverim kako se ponaša u situacijama kada izađe bez mene. Imala sam šta da čujem (nije na bazi priča, pravi su dokazi). Muvao je sve od reda, mlado i staro, pričao kako ne može da se zamisli u braku sa mnom (dok mi je paralelno pričao kako želi decu i ja se spremala za to), kako ga seksualno privlače samo d**lje i da želi što više njih da proba i kako se ne treba zadovoljiti jednom ženom. Na prvu sam osetila poniženje, tugu i bes, ali ubrzo sam postala srećna jer sam se u poslednjem momentu rešila ovakvog "čoveka".

Mislim da mnogi ljudi ne shvataju da biti skroman ne znači živeti skromno, da sebi nećeš priuštiti torbu od 500€, otići na daleke destinacije itd. Skromnost znači da nećeš druge ponižavati i govoriti da to neko ne može da priušti, prozivati ga zbog toga itd. Sasvim je u redu podeliti s nekim uspeh, to što ste ponosni na sebe jer ste kupili nešto skupo itd. Npr. normalno je i u redu reći da ste bili u Švedskoj, ali način na koji to kažete je problem. Kada kažete da ste bili u Švedskoj, a neko to ne može da priušti ili ste kupili torbu, a okolo govorite kako neko ima torbu od 10€ i sl. To je problem. Ljudima nije krivo i nisu ljubomorni, nego vi to želite načinom na koji govorite i jedino je to problem.

Šta je dozvolila "muškarčina" od mog zeta. Lik radi dva posla, tata i mama mu kupili stan, nikad nema dinara u džepu. Mojoj sestri mama kupila auto prije 9 mjeseci (jedva skupila pare), mama radila mali servis auta, platila registraciju, sipa redovno gorivo pošto sestra čuva malo dijete od godinu dana. "Muškarčina" za 9 mjeseci još nijednom nije nasuo gorivo sestri, a ima obraza da bez pitanja uzme sestrino auto kad se njegovo auto pokvari. Za 3 godine braka nijednom sestri nije htio da dadne svoj auto (golf, ako vam to išta znači).

Nekako sam potpuno emocionalno otupio. Ne želim nikome zlo, i dalje sam pristojan i izbjegavam sukobe, ali nemam više nikakvu empatiju prema ljudima. Majka me ostavila dok sam bio mali, a otac alkoholičar se s vremenom razbolio i sve je palo na mene. Rastao sam sam, bez prave podrške, često siromašan i laka meta kroz školu i kasnije. Danas ne osjećam ništa kad čujem da je netko umro, razbolio se ili postao roditelj. Navikao sam biti sam i kao da sam izgubio sposobnost da me takve stvari dotaknu. Ponekad se pitam znači li to da je nešto pogrešno sa mnom, iako nikome ne želim naškoditi.

Nedelja veče dobijam poziv koji počinje: "Imao je za vikend nesreću, stavili su ga u komu da ne bi trpeo bolove, lice mu je skroz ušiveno i ko zna da li će ikada više moći da radi." Kako hladno zvuči kad ti neko saopšti kako mu je lice i da li će moći da radi, a meni čupa srce što je trpi bolove, kako mu je roditeljima kad ne dozvoljavaju da vide svoje rođeno dete, kako je njemu kad im pre kome saopštava da ih voli i kako mu je bilo kad mu se to desilo. Baš me briga za lice- to ne čini čoveka, sa titulom se nije rodio da ne možeš bez toga da živiš. Onda dolaze dani u kojima mislim- Samo ga ne uzimaj Bože, samo ga sačuvaj da ostane živ sve svesna da mu je to lekcija na bahat i ohol život koji je živeo! Palim sveću samo za njega u crkvi! Bog je veliki! Molitva je snaga!