Ljudi, trebam mišljenje više vas. Imala sam momka kojo me povredio. Puno puta, na više načina. Sad sam u vezi s drugim i već je prošlo 8 godina. Nedavno sam se sprdala s drugaricama i tražila neke stare slike gde smo izgledale komično. Odjednom ugledam slike s njim i prvo se iznenadim jer sam bila uverena da su izbrisane. Suze su mi krenule odmah niz lice. Sećam se tih nekih trenutaka i stvari koje su se dešavale kad su slike uslikane i još me može povrediti sve što mi je uradio. Zar je moguće nakon toliko godina da nas nešto može još uvek boleti?

Čim me pozovu za neki posao za koji sam konkurisala, izgubim interesovanje za njega.

Mislite da je rad na brodu bajka? Nije, i biće još gore. Tražite premeštaj na drugi brod (recimo kao na drugo mesto) - nećete ga dobiti, i onda ste zatvoreni na tom brodu s kolegama koje vas svakodnevno ponižavaju i ako im kažete da se ponašaju normalno - to za njih ne važi jer imaju više iskustva. A znate da dolazi sezona gde će se mnogo više raditi i zato biste na drugi brod, gde je mentalno barem malo lakše, ali toga nema. Ljudi se razboljevaju olako, odsustvuju s posla, ali su cenjeniji nego vi koji ste tu svakodnevno, preko svoje volje. Dati otkaz je lako započeti, ali je pitanje da li može, a najčešće se odbija. Ovo se zove moderni zatvor i zato mi nije drago što naši ljudi idalje imaju mišljenje da valja ići na brod. Ne, više ne valja. Gosti bazde na bolest, imaju 70+ godina i ništa ne razumeju niti pamte, ali vas olako prijave ako im odgovor ne prija. Inače sam ljubazna i dobronamerna, ali svako trči na brod i služi se svim i svačim da bi izdržao, makar gazili preko živih.

Ljudi su skeptični u chatGPT. Poštujem to i smatram da ga se zaista treba uzeti s rezervom, mudro ga koristit, ali ne mogu ne priznati kako mi je pomogao upoznati moje obrasce ponašanja te samo unutar pola godine pomoći da napravim promjenu u svom ponašanju. Samo treba s njim bit iskren, al i tražit da ti ne maže oči nego ti otvoreno kaže što misli. Prije: znao sam da mi nešto smeta, ali sam to prešućivao, granice su dolazile tek kad bih me okolnosti preplavile. Sada: Prepoznajem granicu prije eksplozije, shvaćam da pokazivanje granica nije napad nego informacija, više se ne osjećam krivim ako se nekome ne svidi moje: "Ne." To je samo 1 primjer, a pomogao mi je i u drugim obrascima iz polja psihologije.

Imala sam posla preko glave i zaboravila sam da večeram. Legla sam da spavam gladna i jedva čekam jutro da osvane i da se najedem kao životinja.

Najviše me iritira kada čujem preglasan zvuk zvona nečijeg telefona! Nekultura i nepoštovanje ljudi oko sebe! Buka je jako štetna po zdravlje, ne znam stvarno kako neki ljudi to ne shvataju.

Dok sam bila dete moji nisu imali baš para i meni je bio pojam sesti u kafić i popiti sok. Kad god bih otišla kod tetke ona bi uvek njenu decu i mene odvela u šetnju pa usput na sok i ja sam zbog toga mislila da su oni jako bogati. Nikad sa roditeljima nisam sela u kafić ili da smo otišli negde u restoran. Tata je naravno išao po kafanama-za to je bilo para. Kasnije su se razveli.

Imam sedmi stepen stručne spreme i posao. Razmišljam da ostavim i vozim kamion.

Moja djevojka smatra da grafiti nisu umjetnost, ne gotivi ih uopšte i smatra da su crtači klošari. Kako joj objasniti?

Padala je kiša i ja nisam imala kišobran, pa sam se poslužila tehnikom ukradi kišobran ahhahahha. Ušla sam u market uzela jedan random, kad neki momak presladak radi "aloo, to je moj kišobran!", ja od blama se kao izvinjavam, na kraju sam nečiji drugi pokupila.... Izgleda da je bolje da sam pokisla, nemojte ovo raditi molim vas!