Završio sam visoku školu, pa onda i fakultet. Išao sam u srednju stručnu skolu iste branše. Sada sam priznao da ne želim time da se bavim, da me to što sam učio celog života ne zanima i da sam bukvalno protraćio vreme i pare. Čak sam stvorio gađenje. 4 (srednja) + 3 (viša) + 1.5 (diferencijalni na faksu) + 1.5 (4. godina na faksu). Ukupno 10 godina školovanja za nešto što me ne zanima. A što sam sve to radio? Ne znam. Kada sam završio osnovnu, nisam ni znao šta da upišem. Nisam hteo gimnaziju, pa sam upisao školu koja mi je najbliža. I tako po inerciji. Onda visoku, hajde kao nešto da studiram jer "mora se". Pa faks - više iz straha da je kraj odrastanju nego što sam to želeo. Nisam lenj. Radim ja stalno tako neke posliće i donosim uvek neke parice u kuću, ali sam ravna linija. Ništa me ne zanima od tih cool i fensi zanimanja. Ne znam ni šta me zanima. Čak su se i moji pomirili sa sudbinom. Znam da nisam normalan, ali jbg...
Priča mi o inteligenciji devojka koja misli da je Strasbourg u Austriji.
Ma daj.
Više društava me redovno zove na okupljanje, a nemam pojma zašto, znaju da sam povučena i ćutljiva.
Imam glavu oblika jednog većeg panja, takav oblik niste videli, a kljun mi je kao kad stavite šargarepu na sneška.
Saznala sam da se moja najbolja drugarica viđa i dopisuje sa dečkom koji se meni nenormalno sviđao i još je ona to vrlo dobro znala..
Toliko sam oštećena zbog anksioznosti i traume koju vučem još od detinjstva, da uhvatim sebe kako se izvinjavam i chatgpt-u i gemini-u kad nešto pogrešim...
Došla sam iz inostranstva. Čekam mamu da mi dođe u posetu. Uopšte se ne radujem nego prebirem po glavi kakva je mater i šta mi je sve uradila, a ona se kao mene uželela. Boli me to sve i volela bih da joj se radujem.
Kažite vi meni jesam li ja lud što nisam hteo reagovati na poglede i pokazanu zainteresovanost dosta mlađe devojke (20 godina), koja je iz fine porodice i fizički mi se sviđa, a to sve iz neke bojazni i nelagode na reakcije njenih staraca, koje inače poznam..
loading..