Najiritantnija reč mi je "Uspešan trgovac". Podseća me na prefriganog manipulatora.

Greškom sam seo u tuđi auto i sedeo minut jer mi je bilo neprijatno da odmah izađem.

On je oženjen. Ja sam udata. I upravo zato je svaki naš susret opasniji nego prethodni. Poslovni put, poznato okruženje, poznata pravila — i ista tiha borba da se ponašamo kao da između nas ne postoji ništa. Za stolom razgovori teku glatko, profesionalno. Smeh je odmjeren. Pogledi kratki, ali teški. Odlazim do toaleta pod izgovorom koji niko ne dovodi u pitanje. Dok perem ruke, pokušavam da smirim dah, ali telo me izdaje. Vrata se zatvaraju iza mene. Ne okrećem se odmah, ali znam da je on. Vazduh se menja. Približava se dovoljno da osetim njegovu toplinu, glas mu je nizak, prigušen, kao da se plaši sopstvenih reči. Govori mi koliko ga razara ovo skrivanje, koliko mu je svaki trenutak pored mene predug i prekratak u isto vreme. Kaže da gubi kontrolu. Da jedva izdržava da se vrati za sto i pravi se da je sve u redu. Pita me da li bih želela da večeras nestanemo iz sopstvenih života, makar na nekoliko sati. Stojim nepomično, srce mi lupa, razum pokušava da viče, ali želja je glasnija.

Nema većih foliranata od ovih što samo slušaju narodnjake i jedino u kafanu izlaze. Ja koji skoro ceo život slušam pre svega (ali ne i isključivo) metal i elektronsku muziku za pola minuta mogu da iskopam narodnjake za koje će mi takvi redovno reći: "Fuj, seljačino". Takav komentar za te iste pesme nikada nisam čuo od onih koji imaju širi dijapazon muzike koju slušaju.

Volim da budem sam. Ne volim druženje, ne volim da upoznajem nove ljude. Po prirodi sam introvert. Odgovara mi zapad, niko me ne dira.

Uopšte me ne privlači žena koju može svako da ima. To mi samo govori koliko je ona glupa. Uvek su nisko inteligentne osobe lake. Ne treba mi za tri života bez obzira na izgled. Ne znam kako neko ne drži do svog morala. Nemoguće da ne možeš kontrolisati nagon. Nismo baš životinje. I nemoguće da te baš svaka osoba privlači. Ja npr. imam okvirno neki moralni kompas u glavi koji neću preći pa ne znam ko da mi se nabacuje.

Muž mi ima 30 godina, 2 djece i najsretniji je kad gleda Inspektora Rexa.

Nedostaje mi ljubavnica. Žena je saznala za nas i morali smo da završimo ali ne prođe ni minut da ne mislim na nju.

Ne razumem poznanika koji se žali na to što ga je napustio drug s kojim se družio 10. godina, žali se što nije oženjen (kaže njegove oženjene kolege piju svaki dan, a on ništa). Mislim se, kakav si kao osoba, nije čudo nikakvo što nisi još uvek oženjen i što ga je drug napustio. Ko bi trpeo takvu osobu, a kad mu kažem u čemu je problem – bude mu krivo, napada me, beži od odgovornosti... Više se i ja ne družim toliko s njim, kažem da nemam vremena. Ljudi ne vide svoje ponašanje, pa se čude, mada mislim da znaju šta rade nego im svejedno, a onda ne bi trebalo da se žale.

Najlepše je ne raditi, mogu radoholičari da s*ru šta hoće!