Radim kao programer duži niz godina i jako me nerviraju ljudi koji pokušavaju da budu programeri a jednostavno nemaju talenat za taj posao. Uvijek uče neke kurseve mašu nekim certifikatima a poštenog posla ne mogu da nađu. Programiranje ili znaš ili ne znaš i nikakvi kursevi ti pomoći neće ako nemaš jednostavno talenat da to radiš.

Imam 21godinu, moj život do prije godinu se svodio na treninge, izlaske i miran život.. Nikada nisam imao curu, dopisivao sam se, izlazio sa njima, ali uvijek sam ja kontakt završavao jer mi dosadi. Ljudi su me voljeli jer znam to kako su pred drugima o meni, uvijek sam bio nasmijan i imao dobar smisao za humor. U zadnjih godinu-dvije moj otac je počeo više zarađivat (pošteno), kupio mi je auto od 17k eura i moram mu davati 200 eura mjesečno to niko ne zna ja govorim da mi je kupio kao poklon. Izlazim po skupim restoranima jedem skupu hranu i to slikam i objavim. Nosim markiranu odjeću (fake). To je sve maska ustvari imam na raspolaganju 300-400eura mjesečno koje ja zaradim. Ali radim stvari neke samo da drugi vide. Skoro sam imao seks sa prostitutkom i ponovo još jedan. Za parama, seksom, izlascima skupim sam žudio ali sam ostao prazan. Životne šanse neke sam propustio radi inata. Momci, živite život kako vam se sviđa, imat ćete miran san. I djevojku kraj sebe koja vas voli takvi kakvi jeste.

Sjedim u stanu, na drugom kontinentu, dok osjećam udarce bebe u stomaku, sa čovjekom kojeg volim najviše na svijetu, i razmišljam kako prije 4 godine nisam mogla da ostanem sama zbog intezivnih paničnih napada. Kako sam živjela sa čovjekom, ili bolje rečeno nečovjekom, koji je iz mene iscrpio sve dobro, varao me, psihički maltrtirao i usađivao mi u mozak da ne vrijedim. Bože hvala ti, i neka ovo bude podsjetnik svim ženama da izlaz postoji, postoji i bolje sjutra, samo je potrebno da napravite taj najveći prvi korak, a ostalo će sve doći na svoje. Nikad ne odustajte!

Zbog potrage za poslom i željom za promenom preselila sam se u susedni grad i tu živim 3 godine. U rodnom mestu sam uvek bila neprihvaćena, što me bolelo, nit drugarice, nit dečka, samo knjiga, kuća, samoća. Bio je jedan momak u kog sam bila zaljubljena, ali on se uvek povlačio, te kao hoće sa mnom, ali mu društvo ne da. Ja jesam bila lepa, i sada sam, ali ne kao te ribe koje momci vole. Kao da ga je bilo sramota da bude sa mnom ili je hteo da mi se podsmeva. Meni je u novom gradu dobro, imam krug poznanika, ali ni sa kim bliska. Igrom slučaja, ispostavi se da je taj momak, sada već oženjen, prijatelj mom šefu i svaka poslovna žurka ili događaj ne može bez njega. On je jednom pripit meni rekao da mu se sviđam i oduvek sam mu se sviđala, al eto, "sudbina nas rastavila". Trezan se pravi distanciran. Najgore što još nisam ravnodušna, a tera me sada i inat da ga dovedem ili u položaj čoveka koji vara ženu ili da ga navučem na tanak led i odbijem za osvetu, jer i ja imam dostojanstvo.

Udala sam se iz velike ljubavi za nekoga za koga sam mislila da je moja srodna duša…život je trebao biti lijep.. Sad, 7 godina kasnije, mrzim svoj život.. imam troje male djece, fizički i psihički se raspadam zbog količine posla oko njih i svih kućanskih poslova…volim svoju djecu više od ičega u svemiru… a on… mrzim ga iz dna duše… prevario me i iznevjerio…posao, kauč, igrice…dernjava na djecu jer su glasni… uvrede ako zatražim da u bilo čemu sudjeluje… vječno namrgođen i nezadovoljan, uvredljiv, navodno je preumoran… radi lagan posao od kuće… žao mi je jadne djece, shvatit će kad tad da ih ne voli… žao mi je mene, puna sam bijesa i gorčine, a djeci se treba sto puta u danu osmijehnuti…

Udala sam se za maminog sina i to od 40 godina. Bila sam sa svakakvim momcima ranije, al nisam verovala da je mamin sin najgori tip!

Mislim da sam jedina osoba na Balkanu (sad će da skoče na mene zbog ovoga) koja ne osuđuje, ne bavi se tuđim životima, ne komentariše tuđe postupke, ne mrzi, ne ponižava itd. Dosad nisam upoznala osobu koja ne radi bar jedno od ovoga.

Imam 27 godina i blistav život, život bez problema, porodica funkcionalna i uspešna, sa materijalne strane imam sve, pare, stanove, aute sve... Pre 2 godine na poslu sam upoznao devojku koja ima dete i proživela je psiho-fizičko nasilje. Kada smo se upoznali bila je kao uvela ruža, skontali smo se na prvu postali drugari, mnogo sam joj pomogao u životu za kratak period, gledao sam je kao prijatelja. Kolegini s posla je priznala da je pored mene procvetala i da sam joj veliki oslonac. S vremenom moja empatija prema njoj je prerasla u veliku ljubav i volim je beskrajno, priznao sam joj svoje emocije ali nažalost ona me je odbila... Ostali smo i dalje dobri i stalno izlazimo i viđamo se ali ja pored nje umirem.... Hoću iz svega ovog da se izvučem ali nemam snage. Najviše se plašim da će se sve ovo tragično završiti...

Da li i vas nervira kad netko kad spominje dečka, prijateljicu ispred koristi moj ovaj, moja ova.. Bre znam o kome pričaš, ali čemu ta naglašavanja svaki put ispred istih par osoba, a nisi im roditelj?!

Ponekad mi bude naporan dečko. Volim ga, drag mi je i lepo mi je s njim, ali ne razume da nekad nisam raspoložena ili sam umorna. Jednom prilikom me je pred spavanje krenuo ubeđivati da imamo odnose, ja sam ga molila da odložimo jer sam preumorna, a on je i dalje pokušavao da me ubedi. Samo sam ustala iz kreveta i otišla da spavam u dnevnu. Kasnije mi je bilo krivo, ali stvarno me nekad nervira sa tim ubeđivanjem i nemarom za moja osećanja.