Danas sam shvatila da moj otac (moji su razvedeni) nikada i nije finansijski učestvovao u mom odgoju. Išla sam na more svake godine sa njim ali npr. pare koje bih dobila od nekog, on bi uzeo sebi, 50-100€, par komada odjeće mi je kupio za čitav život. Jednom mi je dao para u srednjoj školi, oko 5€, i to je to, vidjela sam ga par puta tokom srednje škole. Čak me nije ni zvao na telefon često, ja sam namjerno pustila da vidim koliko će čekati, prosli su dani, sedmice, mjeseci, dočekala sam poziv o njegovoj smrti. Ali kako je mogao živjeti a da se ne čuje sa djetetom bar sedmično?

Već vidim da će mi žena naređivati i braniti neke stvari.

Prošlo je više od godinu dana od kad je raskinula. Za mene nekako neočekivano iako su stvari bile u poslednje vreme bezveze. Bili smo 10 godina zajedno. I dalje mislim o njoj često i dalje me zaboli. Iako nikad nisam bio "papuča" slomilo me. Naravno ljudi u okruženju su bili podrška ali posle ovoliko vremena ne možeš nikom da kažeš da je i dalje teško, a teško je.

Živim okružena ljudima koji bi da me kontrolišu. Od sitnih pa do krupnijih stvari u životu. To me smara i slama a ne znam kako da se izborim. Ako kažem ne oni ponavljaju komandu i često pobede u tome. Muka mi je!

Nekad mi padne na pamet prva djevojka. Znam samo da je u Njemačkoj. Nemamo kontakt. Volio bih da je uspjela u životu, da joj je dobro. Raskid nije bio baš najlakši, loš uticaj tadašnjeg i njenog i mog društva. Ludo sam je volio, i nekad pomislim šta bi bilo kad bi bilo. Ne želim da podjelim ni sa kim ovo, bojim se osude jer sam trenutno u dugoj vezi.

Nikad ne kupujem sa stranica koje odbijaju da javno napišu cenu proizvoda. To mi je jako glupavo i zaobilazim ih iz principa.

Nitko ne priča o tome koliko je teško uspjet kao liječnik uključujući i samu specijalizaciju ako nitko u obitelji nije iz te struke ili nije neki utjecajan čovjek.

Djedov najdraži poklon je uvijek bila pidžama. Najdraže su mu bile pidžame sa jednim džepom na gornjem dijelu, da bi tu mogao da drži svoju maramicu. Ukoliko bi mu neko kupio pidžamu bez džepa, baka bi mu od nekih starih krpica ili dijelova drugih pidžama skrojila novi džep. Djeda više nema, a pidžama sa zašivenim džepom i dalje stoji ispod njegovog jastuka i čeka ko da će doći da je obuče.

Žao mi je što se ranije nisam više družila. Bila sam nesigurna i u svom svetu, mislila da nisam dovoljno dobra za neko društvo. Sad sam rešila te stvari, ali sve ide mnogo teže posle faksa. Usamljena sam i ne znam gde da upoznam nove ljude...

Prošle su tri nedelje otkako je raskinuo sa mnom. Naša veza nije bila loša. Nije bilo svađa, prevare, velike drame. Išlo je nekako prirodno, kako treba. Bar sam ja tako osećala. Rekao mi je da ne vidi budućnost sa mnom. Da nemamo iste puteve. A meni u glavi samo jedno pitanje – kako odjednom nemamo, ako je do juče sve bilo u redu? Znam da sam ga u nekim trenucima pritiskala. Iz straha da ga ne izgubim. Iz potrebe da budem sigurna. Nikad to nisam radila da bih ga oterala, već baš suprotno – da ga zadržim. I možda sam upravo time sve. pokvarila. Najviše boli što nije imao hrabrosti da mi to kaže uživo. Posle svega, stala sam samo u jednu poruku. Kao da nisam zaslužila pogled u oči. Znam da treba da idem napred. Znam da ne treba da mu se javljam, da ga zovem, da pokušavam da popravim nešto što on ne želi da popravlja. Ali srce ne sluša razum. Srce bi još jednom da pokuša. Da kaže „izvini ako sam te gušila“. Da pokažem da mogu drugačije. Samo što on više ne želi.