Ceo život imam nekakav čamac, manji ili veći. Otac je voleo reke, jezera, pecanje, ja zavoleo uz njega. Dok sam bio mladić, često bih sa društvom provodio vreme tu. Sad želim da to radim sa porodicom (nas četvoro). 'Prijatelji' se stalno nameću i sami dolaze. Prodao sam veliki i kupio mali za 5 osoba... sad tek vidim ko su mi bili pravi prijatelji....

Nedavno sam se porodila, bebac ima 9 mjeseci. Do porođaja je sve bilo savršeno u mom životu, nakon porođaja moj muž je počeo da sve više odsustvuje od kuće. Njegova majka je glavni krivac za sve, non stop ga zove. Te vodi je u dom zdravlja, te kod zubara, te prodavnica. A da ne pričam o tome da se nikad nije ponudila da pričuva unuka. Vidjela ga je 10 puta u ovih 9 mjeseci. Razmišljam da odem od ovog čovjeka, jer ne vidi koliko je zapravo meni potrebna pomoć.

Najgore mi je kad izađem s nekim, a ta osoba se samo hvali i takmiči. Posle kaže ja neću da izađem, a nije toj osobi palo na pamet da je to do njenog ponašanja.

Možete pripaziti kako vam se djeca ponašaju među ljudima? Vika, uništavanje stvari, bacanje, skakanje na javnim prostorima i slično.. Svi želimo u miru u prirodu ili park (bilo gdje), ali neka djeca (i roditelji) su toliko glasni da izgleda ko cirkus.

Žena je dozvolila starijem, a kasnije i mlađem djetetu da spavaju u našem bračnom krevetu. Dojenje je davno završilo, i 7 godina kasnije, ja sam spavam u dječijoj sobi, dok su žena i djeca u našem krevetu. Starije dijete još uvijek ne želi spavati u svojoj sobi, a žena misli da je to normalno. Naravno u takvim uvjetima je jako teško naći prostor i vrijeme za intimu i ljubav. Sve se vrti oko djece, a nas dvoje smo očito samo cimeri.

Mislim da sam loša u krevetu. Dečko nije rekao da sam loša, ali smo više puta pričali o tome kako on sve radi u krevetu, a ja ne. Otvoreno sam mu rekla da mi je bolji osećaj kada on vodi sve, ali mislim da njemu nije dovoljno (on naravno nije to rekao) ne znam kako da to promenim, ali ja to ne znam iskreno. Imam 30 godina i ‘iskustva’ 10. Bojim se da će jednom da mu prekipi i da to bude razlog za raskid, ostalo nam je sve perfektno, ali znam da je to jako važna stavka u svakoj vezi. Neki savet?

Dok sam odrastala bila sam dete puno besa. Ljutila sam se što smo jako siromašni, što se nekad dešava da nemamo hrane ili mi nemaju dati novca za užinu. Što mi niko ne može doći jer nam kuća izgleda kao šupa i što nikad nemamo novca za ekskurzije. Roditelji su mi uvek pričali da ih ne razumem i da ću shvatiti kad odrastem. Otac je zemlju nasledio, niegovi su mu pomogli oko izgradnje kuće (koja nikad nije završena). I on i majka su oboje radili u državnim firmama i mogli su uzeti kredit, ili šta god. Ja sam se za školovanje uzajmila+ radila paralelno. Išla na crno u inostranstvo da čistim, učila jezik, plaćala sebi edukacije i kurseve jezika. I radim već godinama u struci i odlično sam plaćena. Tek ih sad ne razumem, i jako mi je teško da oprostim što se nisu nimalo potrudili da nam obezbede normalan život. I što sam najlepše godine provela grčeći se za svaku sitnicu. Tek sam u 40-tim sve sebi obezbedila i sad nikako ne osećam da uživam u ičemu.

Jako dugo sam sam. Jednostavno sam mišljenja da kada dvoje ljudi stremi ka vezi oba pola moraju da rade kao tim, inače ja kao potencijalni partner automatski gubim volju i energiju da nešto uradim po pitanju osvajanja žene. Da pojasnim, ne očekujem nakon prvog pitanja ili kafe da se smuvamo, ali jednostavno mislim da nakon svakog našeg susreta ja dobijem jasnije signale da je veza sve bliža i bliža. Najviše mrzim kad osoba davi, kada igra neke igrice, kada mi testira strpljenje, insistira na beskonačnom dopisivanju umesto da sve pojednostavi i time što pre istera stvari na čistac. Samo mislim da je neophodno da muškarac treba da uradi šta je do njega, žena šta je do nje, i to je to. Ne smatram za sebe da sam poseban zbog ovoga, samo ja ovako gledam na stvari. Zanima me šta vi mislite o ovome?

Gruba sam i u poslednje vreme se lako iznerviram, vičem, i kada sam u pravu to je nevažno jer me zbog moje naravi svi okrive u startu, želim da se promenim i da sebi pomognem da više ne budem takva, žao mi je što povređujem ljude oko sebe, što ih uznemirim svojim tonom, mrzim sebe i želim da ne postojim više, možda je to sebično ali ova doza krivice me ubija. S druge strane, nikad ja ne započnem prva, za ovih par puta kad se to desilo neko me je isprovocirao prvo, a onda sam pukla, ali na kraju uvek ispadnem đavo, samo zato što podviknem, i istog trenutka su svi drugi žrtve.

Ljudi, ja kada sam na poslu bukvalno imam osećaj kako drugi negativno utiču na moju psihu i izvlače mi energiju, bukvalno ne da mi se da idem da se usiljeno družim sa ostalima kao što većina radi i redovno se tu vode isprazni razgoviri koji mene ne interesuju. Uglavnom gledam da se izolujem u kancelariju pošto je takva vrsta posla pa makar to dozvoljava. Danas sam uspeo čak i da dremnem malo na poslu jer me dremka povrati mentalno i konačno posle dužeg vremena došao sa posla raspoložen. A u glavnom dođem sa osećajem otupelosti, nervoze, mentalne iscrpljenosti i negative, ali ovakav dan se pamti.