Dečko mi je raskinuo u periodu kada sam morala da se borim za budžet na fakultetu sa najtežim ispitima i da se izborim sa prolaskom u novom klubu. Uspela sam i u toku razmišljanja o njemu da steknem budžet i da se snađem u novom klubu i osećam se dosta rasterećenije :)

Imamo dvoje dece, klasične trzavice ko u svakom braku ali generalno dobar život. Mislila sam da se volimo i da je to to ali on je stalno na telefonu gleda por*iće i dopisuje se sa drugim ženama...kune se da me nije prevario i da eto samo tako se dopisuje da to nikad ne bi uradio..ali to ne prestaje, samo se veštije krije...kako preseći sve i nastaviti bez njega... Deca su mala i obožavaju ga i on njih a ja se osećam tako izdano....

Živim "preko bare" i ovde su ljudi sasvim ok po pitanju psihoterapije. Čak i ljudi iz drugih kultura (Arapi, Indusi, Istočnoazijati...) posetu psihologu i psihijatru smatraju kao odlazak u teretanu. Zašto se jedino na Balkanu to smatra ludošću? Odgovor leži u mentalitetu. Balkanci su ljudi najvećeg ega sa kojim sam se u životu susreo. Obišao sam celu planetu, svuda ima raznih, ali, verujte, nigde kao na Balkanu da se ljudi "razumeju" u sve i svašta. Jedino su ljudi na Balkanu spremni satima da ti drže predavanje o stvarima o kojima, zapravo, nemaju POJMA. Taj veliki ego - ja sve znam, ja sam najbolji / najbolja, potiče iz kuće. Time nas hrane dok smo u kolevci, dok nas uče da pričamo. Zato se bilo kakva kritika doživljava kao ubistvo ličnosti. Nedostatak retrospektive i stav da je "nemoguće da ja pogrešim" dovode do toga da su svi ubeđeni da su normalni, najlepši i najpametniji. Zato se na Balkanu odlazak psihologu, psihoterapeutu i psihijatru smatra dokazom ludila.

Previše me počelo opterećivati što ljudi misle o meni do te mjere da kada kupujem stvari razmišljam što će drugi reći i hoću li se uklopiti u masu, mrzim to.

Ja i žena redovno prakticiramo nudizam kod kuće, spremamo tako ručak i pospremamo po kući, a naveče tako goli i zagrljeni gledamo neki film. Spavamo goli, samo kad negde treba otići ili kad neko dolazi u goste tad se obučemo ali čim smo sami goli smo.

Ulazim u voz i u transporteru nosim mačku, mirna, slatka. Dolazi konduktetka da mi očita kartu i zainteresovano, uz zadršku pita da li mačke mogu zaista da se drže samo u kući, naviknu da ne prave nered itd. Odgovaram potvrdno i objašnjavam proces koji je lagan i detalje o kojima treba da pazi na početku. Gledala je ozbiljno ali pomno slušala. Delovalo mi je kao da je to pitala jer se iz nekog razloga suzdržavala da nabavi macu, a neko je to od nje tražio, na primer dete. Nadam se da sam doprinela tome da nabavi macu i da će nekome naredni dani postati presrećni zbog toga.

Ljudi kakav je ovo paradoks. Učili me da ne smijem nekoga uvrijediti, da se ponašam prema svojim prijateljima na dobar način. Da ne smijem prijetiti nikome i rugati se ni u šali, da to ne valja, ne smiješ to raditi.... Poslušao sam ali na kraju sam sve suprotno zauzvrat ja dobio od drugih 😡😶

Osudite do mile volje, ali smatram da se treba uvesti obavezan DNK test pri porođaju, kao i da se DNK uzorak svih osoba čuva u specijalno formiranoj nacionalnoj genetskoj banci. Celu naciju treba testirati. Ne samo da bi se znalo ko je otac (kažu da u proseku, u Srbiji, svako 4. dete je kukavičje jaje) već prevashodno zbog zdravlja. Da se vidi kojim bolestima su ljudi podložni, a i za budući genetski inženjering. Banalni tehnofobi i bizarni teoretičari zavere neka me zaobiđu - takvi će se prvi lečiti personalizovanim genetskim terapijama kad "rakonja" pokuca i na njihova vrata.

Jučer sam išla do bolnice po neke nalaze okrenula sam se i slučajno vidjela staru prijateljicu s kojom se više ne družim da sjedi vani u mantilu. Čula sam da je trudna i da treba roditi. Otišla sam. Hodala sam cijelom bolnicom i stalno razmišljala odi javi joj se pitaj ju kak je. Vratila sam se i nje više nije bilo. Danas je stigla vijest da je rodila Bogu hvala. Čudno je da smo provele cijeli pubertet zajedno družile se. A sada smo dva neznanca kao da se nikada nismo znale.

Ko god da mi kaže da je lakše raditi sa decom od I do IV razreda osnovne nije u pravu. I sama sam bila ubeđena u to dok nisam počela da radim sa tim uzrastom. Imaju i oni svoje dane kad su nemogući i kad nam se "penju" po glavi.