Uvek kad mi neko nešto loše uradi, poželim da mi se nešto užasno dogodi, kako bi ta osoba shvatila koliko me povredila.

Od 1.godine srednje škole sam bio zaljubljen u drugaricu iz razreda. Tek u 4.godini sam skupio hrabrosti da je smuvam. A na maturskoj ekskurziji sam i spavao s njom. Meni bilo prvi put. I dan danas nakon 7 godina kad se setim shvatim da mi je taj 1.put s njom bio i najlepši.

Postavila sam u story selfie sa pjesmom I'm like a bird u pozadini i nadam se da će sam otići od mene jer ne znam kako mu drugačije reći.

Nikad nisam od oca čula riječi "volim te " ili "kako si? ".

Zašto se uvek oni ljudi koji imaju najgori (čitaj nemaju) smisao za humor, uvek i svuda razmeću s svojim očajnim, napornim forama? Sedim sa kolegom u kancelariji koji me jezivo smara očajnim forama koje izbacuje svakih 10 minuta. Pokušao sam fino da mu skrenem pažnju da moram da radim i da ne mogu da ga slušam ali čovek ne prestaje. Je-zi-vo.

Pojavi se problem, naživciram se jer ne mogu rešiti, odem zapaliti, sine mi ideja i rešim problem. Svaki put tako.

Od cure očekujem da ako joj dam priliku da nešto iskoristi protiv mene da to ne učini.

Imamo rođaku koja je završila FDU i koja dobija uloge i lom komentara da je...loša. Antitalenat. I mi to znamo. Ali je sujetna, prodorna i mislim da je samo lepota i ta prodornost guraju. Ne znam i ne smem da tvrdim da preko kreveta dobija uloge, ali znajući njen karakter, nije isključeno. Ona je miljenica familije, sa svima kao fina, ali ume da bude bezobrazna, imam tanku komunikaciju s njom. Znam da dramski umetnici znaju da budu sujetni, al da ova naša bar ume da glumi, ne, nikako, loši komentari i kritike, a redovno snima nešto, ja sam zapanjena.

Iritiraju me osobe koje se nosaju sa kafom u papirnim čašama.

Drago mi je kada u skupim prodavnicama nikad nema kupaca.