Najviše me nervira na instagramu kada napišem javno komentar, pa mi neko odgovori nešto i krene da se raspravlja sa mnom. Odmah obrišem svoj komentar jer nemam volju da se raspravljam sa nepoznatim ljudima na mrežama. Žao mi je što ne postoji opcija samo da se isključe odgovori na komentare!

Drago mi je vidjeti prijatelje iz osnovne da su nešto postigli, iako se godinama nismo vidjeli, ti ljudi su za mene i dalje moji prijatelji!

On i ja sjedimo na balkonu i pričamo satima, o temama o kojim pričam samo s njim. Toliko volim naše razgovore i druženje... Mislim da želim nešto više, ali nije obostrano. Svi me moji osuđuju, razumijem ih, boje se da ću patiti. Možda. Ali ti razgovori... Meni su jedinstveni.

Ranije sam znao da volim burno, a sad znam da volim mirno ali isto toliko iskreno.

Teško mi pada svaki početak, od bezazlenih stvari, do ozbiljnijih - uvek odlažem, odugovlačim i onda jedva stižem, i kajem se što nisam počela ranije.. Ne mogu više sama sa sobom 🙄

Mnogima je imati danas dušu luksuz. Mnogi su je izgiubili, a još malo njih je ima.

Ništa gore nego kad osvojiš djevojku koju je željelo pola grada, a ti zaboraviš da je i dalje želi pola grada.

Sa dečkom sam u dugoj vezi. Mnogo me voli, ceni i poštuje, kao i ja njega i znam da bi me uvek držao kao kap vode na dlanu. Međutim, manjak njegove ambicije nam uništava vezu, jako je neinformisan i neupućen u dešavanja. Završavam master studije, dok on radi na građevini. Ranije mi to nije smetalo, ali u zadnje vreme sve više i više se oseti razlika u našim interesovanjina. Svi mi govore da neću više nikada naći nekog ko me tako voli, ali svaki danom se pitam da li sam napravila grešku što ostajem i dalje sa njim.

Jako me je strah trudnoće, a imam 29 godina iskreno kada pomislim da imam ogroman trbuh riga mi se. Tek kad pomislim na porod i na to da moje tijelo neće izgledati isto kao sada ne mogu se pomiriti sa tim. Sigurna sam da bi mi to samo donijelo depresiju jer već sada kad pomislim na to uhvati me strah i neki neugodan osjećaj u stomaku, da li je to neka dijagnoza nešto ne znam ni sama.

Srce mi je slomljeno više puta i priznajem da sam sama kriva jer sam verovala, ali ne mogu vreme da vratim! Kada se prelomi srce jednom, onako baš jako, ne sastavlja se i ne veruje nikom. Imam 35 i kada mi kažu da je preda mnom život, znam da jeste, ali ne onakav kao pre, već život u kome neću voleti i nadati se kao pre sreći. Čekam idealan trenutak da bar odem iz svog rodnog mesta i ove države. Znam da će me neka sunčana zemlja malo oporaviti, ali za život usamljene vučice, jer ja sebe ni u braku ni u vezi ne vidim.