Delim pare random ljudima na ulici jer ih imam na pretek i ne znam da ih vrednujem.

Čestitala sam momku slavu, ”lajkovao” mi je poruku.

Ne razumem osobe koje se hvataju za svaku reč i ulaze u svaku prepirku na društvenim mrežama. To ratovanje u storijima... Pa još kažu da ih neko izaziva, a niko se njima ne obraća nego moraju biti svakoj čorbi mirođija. Ne morate na sve da odgovorite, ne morate se u svemu pronalaziti...

Ne razumem današnje devojke, sa više njih sam imao situaciju da samo odjednom nakon najnormalnijeg dopisivanja bez nekog razloga prestanu da mi odgovaraju na poruke a nije da sam postavio neko netipično pitanje ili slično pritom nije da su me obrisale sa društvenih mreža štaviše prate svaku moju objavu kada proverim nekad ko mi gleda story među prvima su, pritom jednom od njih često uhvatim pogled kada se negde sretnemo, stvarno ne znam kako to da shvatim? Zašto bar ne napišu dosadan si, glup, ne dosadaš mi se, štagod bolje bi mi bilo tako poštovao bih to i ne bih se više javljao a ovako stvarno ne znam šta da mislim, pomalo frustrirajiće..

Životni san mi je da odem na hip hop koncert nekog američkog repera. Smatram da je rep najbolji žanr muzike ikad.

Posle četiri godine veze sam saznala da smo se dečko i ja smuvali na istom mestu na kom se on smuvao sa dugogodišnjom bivšom devojkom, a tamo smo išli na njegovu inicijativu. On se izvinjava, kaže da nije namerno i da nije povezao stvari, a mene je iskreno povredilo...

Rekao sam mami ujutru kada krene na posao, da bosa izađe, i da se obuje ispred vrata ili tek dole na ulaznim vratima, ne mogu više da podnesem lupanje štikli u 06:00 svako jutro, čak i nedeljom je zovu rano na posao. Ono lupa odzvanja, počeo sam da sedim od tup tup tup tup, a tek mi je 21 godina.

Suprug i ja smo išli 2 puta na vto i bila sam na bolovanju po 3 nedelje u firmi nikome nismo rekli. Mogu samo reći da nismo uspeli💔 Kada sam se vratila na posao, ljudi su bili u fazonu jaoj mi vidimo da te nema mislili smo da si trudna, šta čekaš?😓 boliii mnogo boli i oba puta je bilo tako boli i boleće😩

Da li je normalno da mom mužu sa kojim sam 10 godina u braku svake godine stigne poruka za srećan rođendan od bivše "drugarice sa kojim se ljubio uz njihovu Internu pošalicu na šta joj on odgovori sa hvala + interno ime kako su njih dvoje zvali jedno drugo. I ja sam kriva što sam pobjesnila nakon 10 godina.

Osećam kao da ovaj život nema smisla. Ne vidim da će biti bolje. Poslednjih 6 godina sam prošla pakao između ostalog i otklanjanje tumora na dojci. Ostao je ožiljak. Onda je bilo teško naći posao. Konačno nađem posao, a ono toksična močvara i mobing. Otac mi doživi moždani udar. Prošlo je više godina i ostala su oštećenja i on se nikad neće vratiti na staro. I dalje živim s mojima jer je plata bedna da se osamostalim. Poslednjih 6 godina sam solo. Pokušavam posao da promenim godinama i dođem do najužeg kruga i ništa. Osećam se kao smeće, kao poslednji propalitet. Stalno preispitujem sebe šta mi fali. Zašto nikako nešto da se mrdne i promeni. Nije da nisam pokušavala. Kretala sam se među ljudima. Ne očekujem da me iko spasi. Na majku nikad nisam mogla da se oslonim. Ovaj život odavno nema smisla. Ne vidim da moje postojanje menja išta za ostatak sveta. Da makar mogu da umrem spasla bih se. Ne vidim radost ni u čemu već duže vreme. Sizifov posao šta god da taknem. Da makar mogu da iščeznem.