Od malena sam pisao levom rukom i svi su mi se smejali i rugali kako imam loš rukopis i naravno komentari ''LEVAK'', e pa dragi moji vaš levak je sa svojih 25 godina se zainatio i naučio da piše desnom. Sad sam oboruk i može mi se, hvala.

Radim skoro 5 godina od kuće. Online, nešto u struci, nešto van nje u srodnim poslovima. Nekada mi nedostaje rad u kancelariji. Jednostavno rad sa još nekim pored sebe. Ovako se dešavaju dani da jedina osoba s kojom imam komunikaciju bude konobar kome naručujem kafu tog dana kad sebe nateram da izađem iz kuće. Znam da će introvertima ovo zvučati kao san ali verujte mi da vezani dani gde ne pričaš sa živim čovekom ili ne vidiš nikoga sem npr. komšije u ulazu ili doslovno po 2 dana ne izađeš iz kuće baš budu teški za psihu. Želela bih da ponovo radim sa nekim, bar na pola godine. Ali konkursi su... Znate i sami. Pritom jaku vezu nemam, a pare za mito koje sam uštedela su nedovoljne. Jbg.

Upravo ovo pišem i plačem, sjećam se kad sam išla u srednju školu i morali smo reći roditeljima, da nam dođu na roditeljski. Moja mama je došla gradskim busem, bili smo jako siromašni. Nazad je zamolila prjevoz, tatu od moje kolegice, on ju je povezo kući sa svojim autom. Sutra dan bila sam trač tema, prijateljice su me ogovarale, pričali o tome kako nemamo auto i kako smo bijedni i jadni.

Trenutno imam 25 godina i od kako znam za sebe moja majka pati od psihičkih problema. Najprije anksioznost, panični poremećaj, zatim depresivni poremećaj. Od malena sam uvijek sa njom išla kod doktora, bila njen lični “psiholog” kome se stalno žalila i tražila savjete. Ja sam, u suštini, bila roditelj svom roditelju. Danas, poslije toliko godina, borba i dalje traje, njene žalbe, problemi, traženje savjeta… samo što ja više nemam snage, to je malo reći, nemam ni mrvicu strpljenja za njene probleme. Toliko me bijes obuzme svaki put kad krene da se žali i da traži moje savjete. Ja je volim i trudim se koliko mogu da budem uz nju ali moje tijelo, moj mozak ne može više da podnese… ja trenutno patim od anskioznosti i trudim se da sve svoje probleme zadržim za sebe, da nikoga ne opterećujem, ali osjećam da pucam, predugo se sve gomila u meni, u suštini cijelog mog života.

Zaprepašćena sam koliko ljudi smatra da od žene zavisi pol deteta i da je to stvar gena, odnosno nasledne linije 🤦‍♀️ Ljudi da li ste realni? Da li ste čuli za hromozome? Da li ste ikad pročitali nešto iz biologije ili ste bežali sa tog časa? Eeej, to se u osnovnoj školi uči! U osnovnoj, jer je OSNOVNO!

Mnogi se ljute što neću da im kažem gde sam, s kim sam, šta mi se u životu dešava... Razlog je taj što sam uvek dobila neki negativan odgovor. Kaže meni jedna osoba što neću da kažem tačno gde sam, nego sve nešto izokola pišem i u šiframa (?), a ta osoba me bukvalno za sve napada. Tipa ja nešto kažem, ona mene napadne i kao da joj bude krivo. Iz čista mira me pita gde radim iako nit sam rekla da radim, nit smo pričali o poslu uopšte. Komšinica me stalno ispituje, a ja uopšte neću da joj kažem više ništa zato što me stalno provocira. Kaže kako treba da se više krećem, izlazim itd., a kad sam joj rekla da idem u drugi grad – ona meni kaže: „Ma kakvi, nećeš ti“ i ja se sad ubeđujem s njom da idem, ona opet ponavlja da neću ići jer kao zna ona mene i zna kakva sam. Evo rekla joj da nisam kod kuće, njoj kao da je krivo, ne javlja se više. Bože sačuvaj, ja ne znam šta je s ljudima.

Sedim u kafiću i čekam nešto ženu, pa da zajedno idemo kući. Za stolom pored mog grupica od 4 momaka u kasnim 20im (ja sam u ranim 30im) sede, pijuckaju piće i pričaju. Oni su toliko normalni i uravnoteženi da me je taj vajb opčinio jer ga dugo nisam osetio. Vrlo su lepo pričali uz međusobni respekt, bez ikakvog iskakanja u bilo kom smislu. Oduvek sam maštao da imam takvo društvo. Celog života srećem provokatore, one koji se hvale, one koji vole da spuštaju, glasne, materijalne ili intelektualne snobove, prostake, kontraše, nasilnike, čudake. Imam sestru od 27 godina i prvo što sam pomislio je da bih voleo da nađe nekog takvog za dečka/muža. Pitam se gde su se i kako našli - stvarno svaka čast!

Nikad nisam smatrala svoj rođendan nešto posebnim. Jednostavno mi nije ništa specijalno, ali od kada je moj bivši momak (koji me povrijedio previše) zaboravio na njega slavim ga kao da je poslednji. I ove godine, sto do njega sa cijelim društvom provela se najljepše moguće. Inat, ljutnja ne znam šta je. I ne, nije mi 18.

Radim u većoj firmi, dosta nas je zaposlenih. Bile su mi potrebne informacije za klijenta koje nisu u mom domenu, obratila sam se koleginici za koju su mi rekli da je stručna, a sa kojom generalno ne komuniciram i ne poznajem je lično. Reagovala je pitanjem zašto se baš njoj obraćam, ko mi je rekao da direktno nju pitam. Kulturno, a neprijatno. Kad sam objasnila da su je pohvalili i rekli da će sigurno moći da pomogne, ona je rekla malo nadmeno "pa da, uvek svi kažu pitaj Macu". Dočekala me s tim nekim nadmenim stavom "ne znaš kod koga, pa si došla kod mene". Izgleda da je nama ljudima često teško da budemo ljudi... ili ja ne razumem ovaj svet.

Ne razumem šta nekim ljudima u raspravi znači: „Imam ja godina“? Da vi imate godina, ne biste se tako ponašali. Najjače je kad mi neko kaže da ima godina i iskustva kroz rad i druženje, a nezreo je i ponaša se kao da ima 16.