Imam kolegicu cijelu smjenu govori za firmu da je psihijatrija, a ja mislim da je ona jedini pacijent.

Joj što me nervira kad malo zatrese zemljotres, a odmah krenu izbacivati na društvenim mrežama “zemljotres” itd.. pa imaš li malo života čoveče?!

Nezaposleni su si sami krivi što ne rade.

Posvađala sam se sa najboljom prijateljicom i ne pričamo već mesecima, sve bi dala da smo bliske ko nekad. Bila mi je poput sestre.

Iscrpljena sam i fizički i psihički, njegova prevara je ostavila duboku ranu na mene, otišla bi od njega ali problem je što ne znam za bolje.

Možda ovo zvuči kliše ili ofucano, ali ja ne mogu da jedem nešto van kuće ako nešto ne uzmem svojoj devojci. Sa njom sam 3 godine u vezi i živimo zajedno 2 i po, najlepša je stvar koja mi se desila, ako nekad npr odem na piće sa drugom i uzmemo u centru nešto da jedemo, ja moram i njoj nešto odneti, ne mogu da jedem nešto a da znam da ona ne jede tako nešto iako hvala Bogu nije gladna. Na poslu pošto radim u porodičnoj firmi, baka nekad spremi doručak i to što meni sleduje ja podelim na pola i njoj odnesem, ne mogu da zamislim da jedem nešto a da ona to nema, znam da je glupo ali eto želeo sam sa nekim to da podelim.

Nema goreg osećaja od bola u duši u srcu...

Moja nova ''baka'' je mlađa i od moje majke.

Ne razumem ljude koji sporo podižu novce na bankomatu.

Mrzim što radim u školi kao zamjena. Trpim mobing od ravnatelja i nekoliko njemu bliskih ljudi, a ne mogu dati otkaz jer mi posao treba, a struka i nije baš deficitarna.