Mislim da mi veza neće opstati jer je stan od momka uvek prljav, pun vlage i dlaka od ljubimaca. Ne osećam se prijatno kad dođem kod njega a očekuje da tu živimo jednoga dana.
Ja1: Priznaću mu da sam zaljubljena u njega.
Ja2: Ne, nikako. Pusti vreme da se odljubiš.
Nakon 10 meseci... isto pitanje, ista pozicija.
Apsolutno kada god vidim puniji par, istog momenta razmišljam koliko to "plješće" dok su u akciji. Kako li je komšijama...
Divim se ženama i devojakama koje imaju hrabrost da odu u solarijum. Ja sam bela ko sir, ali ne smem da se igram sa zdravljem, s obzirom da mi i sunce smeta, iskoče mi tamne flekice očas posla i pored uv zaštite.. ubeđena sam da kad bi išla u solarijum da bi me poterao baksuz i da bi dobila melanom.
Osećam se propalo, svi imaju sve ja ništa. Ne znam što nemam sreće al uvek sam bila tu za druge. Jedino šta me drži je taj jedan auto da ga kupim sve ostalo ide usput.
Mislim da muškarci mogu da ženama budu prijatelji, ali ne žele.
Kad vidim da žene koje su 20+ godina od mene starije izgledaju kao da su 20+ godina od mene mlađe, shvatim kolko zapravo nemam para.
Uvek sam se prilagođavala prijateljima, braći, sestrama. Oni hoće da idu negde, a nemaju s kim, ja odem i ako mi se ne ide, odem jer je ljudski biti malo manje sebičan i jer mi je stalo do tih ljudi. Uvek me se sete kad im je dosadno. Ja sam došla u situaciju da ja nemam s kim da izađem, da nemam s kim da otputujem, da nemam s kim na protest da odem, ili da me ispale u poslednjem trenutku, jer se njima to ne radi. Imam utisak da su ljudi nikad sebičniji postali, svako radi šta mu odgovara. I ne, nisam naporna, sklonim se, i ne gnjavim kad vidim da te ne zanima da provodiš vreme sa mnom. Samo boli ova samoća u ranim dvadesetim i ne znam što mi je ovako ceo život.
loading..