Toliko mi je sebe žao. Zadnje 3 godine mi je socijalni život ravan nuli. Imala sam vezu koja se završila pre 3 godine i od tada ja sam mrtvo puvalo. Kao da je sve stalo posle toga i nikada se više ništa nije vratilo u normalu. Mislila sam da je to samo period u početku jer sam prestajala da radim stvari koje sam radila bukvalno sam se zabila u sobu i nigde ne idem i prijatelji uglavnom dolaze samo kod mene. Ugojila sam se ne puno ali neprimetno naravno jer ne mrdam dupetom nigde jednostavno ne mogu. Ušla sam u tu zonu konfora i ni makac čak mi je i teško do prodavnice da odem. Drugi mi donesu sve što mi treba čak i hranu i vodu kao da sam retardirana. Kupujem stvari u nadi da ću jednog dana biti kao pre. Skupljam kao krtica i cipele i haljine i nakit i šminku i sve tako stoji samo. Do duše ja bi i izlazila kada bih imala sa kim a to su obično osobe muškog pola koje bi me samo davile i muvale i to pada u vodu. Žao mi je sebe!

Sa dečkom sam skoro godinu dana u vezi i ne volim ga više kako da mu kažem ne postoji neko treći jednostavno ne osjećam više zaljubljenost kao na početku a možda je to samo faza i možda će me proći ne znam.

Neću da teram svoje dete da ljubi i voli na silu babu i dedu i tetku, koji ga viđaju 1,2 godišnje po nedelju dana. Ne mogu nam doći u goste da se druže sa detetom jer smo 300km udaljeni, preko video poziva ne umeju da ga animiraju, njihova ćerka, moja jetrva ga nijednom nije ni pozvala na video poziv. A kad im dođemo u goste očekuju da mogu dete (3 god) uspavati, smiriti kad plače, čuvati satima da bi mi kao otišli negde sami, što im inače nikad ni ne tražimo. Odnos se gradi i zaslužuje, ne podrazumeva se!!!

Mnogo se kompleksiram jer mi Bog nije dao zgodnu konstituciju. Imam kilograme viška, radim na tome, nadam se da ću ovaj put uspeti u potpunosti da ih skinem.. Ali to opet ne menja činjenicu da nemam neku zadnjicu i bokove, pa i da smršam plašim se kako bih izgledala, jer mi je malo gornji deo krupniji od gornjeg. A za mene su bokovi, noge, zadnjica oličenje ženstvenosti i budimo realni uvek će biti zgodnija devojka koja ima sve to, nego neka sa većim grudima a dole sitna... Znam da se trebamo voleti takvi kakvi jesmo ali mi u moru nerealnih kriterijuma ne uspeva. A i muškarci prvo zadnjicu gledaju, pa sve ostalo.

U vezi sam skoro 10 mjeseci, da li da raskinem ili ne... Kada izađem sa njim stvarno se lijepo osjećam i divan je prema meni, ali ima i tih dana da razmišljam samo o raskidu. Pričala sam sa njim i stvarno se tužno osjećao. Ne mogu reći da sam izgubila osjećanja jer ga idalje volim, ali nekad stvarno ne mogu jednostavno. Nedostaje mi nekad da budem sama i slobodna. I kad bih raskinula znam da bih se loše osjećala zbog njega jer znam koliko mu značim. Ne znam šta da radim...

Kad kažete kombinacija, jasno je na šta se misli. Alii, ako ja prespavam kod njega, on kod mene, ako mi ujutru napravi doručak, odveze kući je l i to samo kombinacija. Ako posle s*xa se zagrlimo i ne puštamo, ako čim se probudimo on odmah hoće da ga grlim. Ako me pita "Čija si, moja si" je l to kombinacija. Evo ja ne znam, počelo je bezazleno, ali kod mene su se razvile emocije koje ne priznajem. Ako me pita hoćemo li biti zajedno kad se bude vratio? Mene ne mora da laže, s*x je fenomenalan i ne pada mi napamet da bez toga ostanem, ali eto ponaša se on pažljivije prema meni nego ja prema njemu, i kako tu s njegove strane nema emocija?

Gledam slike na fb iz neko beogradskog noćnog kluba i pitam se šta se desilo sa ljepotom beograđanki? Bukvalno ni za jednu curu ne možeš pomisliti "jao, kakva ljepota" već sve prosjek ili ispod prosjeka. Ali zato kad prikazuju ulice BG, tad vidim dosta lijepih cura.

Stvarno ne razumem majke koje decu retko izvedu napolje ili deca sama izađu, a onda svima skaču nad glavom. Ne znam šta rade, ali toliko lupaju kao da valjaju klade po stanu! Niko nema razumevanja za druge. Izvedite decu napolje, pobogu, stan nije predviđen za skakanje i lupanje. Užas jbt!

Ja i suprug smo nastavnici njemačkog jezika i radimo u prosvjeti. Jako se trudimo, radimo već 6/7 godina, putujemo na posao, konstantno umorni i iscrpljeni i opet ne možemo sebi da priuštimo da riješimo stambeno pitanje već živimo na spratu kod njegovih roditelja. Trudimo se dodatno da zaradimo honorarno ali to ne mijenja previše. Bila sam super učenik i student, radila kako sve kako treba i šta imam od toga? Razočarana sam.

Rijetko tko je ogorčen kao moja svekrva koja sjedi, besposlena preko 20 godina, sa preko 100 kila i kuka kako je težak život.