Kad je zbog lošeg managementa ostao bez posla kojem je posvetio 3 godine života (počeli kao start-up i narasli na 300+ zaposlenih) moj dečko je kupio gaming laptop i kad ne bi bili zajedno ili ne bi imao obveze igrao igrice (primao je naknadu za nezaposlene). Govorili su mi da je lijen i ništa od njega neće biti a ja sam im govorila da ga puste da mu samo treba vremena. Poslije 4mj. mi je rekao da želi pokrenuti svoj obrt i ja sam ga podržala. Godinu dana kasnije posao mu super ide, a ovi koji su mu pričali iza leđa sad preko mene pokušavaju da uđu s njim u posao.

Polako se nameću teme "Gde ćeš za novu godinu" kolektiv polako prikuplja ponude, predlažu se mesta kako bi zajedno dočekali novu godinu. Na listi za doček mene nema što mi je teško palo. Nemam pravog prijatelja, prijateljicu, roditelje, devojku sa kime bi mogo dočekati novu godinu. Već 10-tu godinu kako dočekam sam. Ponekad mi niko ni poruku za doček ne pošalje. Malo uz večeru, muziku posle NBA - košarku provedem veče sam kod kuće. Neke euforije kod mene nema a baš bi mi prijala. Osećam se kao vuk samotnjak.

Toliko ljudi znam koji su prestali da jedu hleb, pice i stvari od testa. Fenomenalno izgledaju. Ja sam probao da ne jedem hleb. Najviše što sam izdržao je 2 nedelje. Osećao sam se umorno i stalno gladno. Kako sam pojeo par parčadi (napravio sendvič i posle malo meda) opet sam dobio snagu. Ne znam šta da kažem.

Introvert sam kojeg svaka komunikacija poprilično mentalno umara. Sreća u nesreći je da sam iznimno ružan pa me ljudi jako rijetko uvlače u komunikacije.

Reći ćete da je ovo jadno, znam i ja da jeste. Ali toliko me šira familija smara jer nemam devojku da sam blizu da im održim bukvicu pa neka se slobodno ljute. Definitivno ne mogu naći devojku, a i vec se privikavam na samoću. Ali kad dođu porodična okupljanja baš odskačem sam a okolo sve parovi. I sad razmišljam da na ta venčanja u familiji vodim poslovnu pratnju. U slučaju da neko ovo odobri, može i da preporuči.

Kao psihologa i psihoterapeuta me sramota kad vidim na društvenim mrežama kako imaju Givaway sa besplatnom seansom i kako imaju popust od 40% na prvo troje koji se jave. Kao da je biznis a ne pomagački poziv koji se radi iz ljubavi. Od ljubavi se ne živi, ali se ne živi ni od giveawaya... brukate se ljudi. Zdravlje nije i ne bi smelo da toliko postane biznis. Čoveku neće biti bolje od jedne vaše seanse, ne znam koja je poenta. Ali me je stvarno kao stručnjaka sa više od 10 god iskustva, sramota.

Ne mogu da verujem šta sam doživela. Dva meseca dopisivanja, dejtovi, njegovo javljanje meni, udvaranje... Na drugom dejtu se smuvamo i on mi kaže kako mu se sviđam, želi da bude sa mnom bla bla... Par dana nakon toga, poruke postaju ređe, otvoreno ali bez napada mu kažem da mi smeta kada ga nema po ceo dan ili više dana, on čak ni u poruku nije ušao.... Čovek sa svojih 37 godina, doktoratom i profesor na fakultetu... Svemu sam se nadala ali ne i ovome. I boli.

Ja se divim ovim ženama što rade u apoteci. Moraju da glume i lekara i psihoterapeuta i još da slušaju kukanje matoraca. Pre neki dan žurim da kupim bebi lek i ulazim a neki deda priča kako se osećao od nekog leka i kako on misli da mu doktorka nije dobar lek prepisala jer ga boli koleno od ne znam koje godine i nastavlja on. Vidim da žena pokušava da ga prekine i samo kaže da, da i meni izvolite. Al ne vredi deda nastavlja i ja kupujem on stoji pored i još uvek priča neke gluposti. Kaže žena gospodine je l možete samo malo sačekati da se skoncentrišem, dajem lekove za bebu. Kaže on da, da samo ti polako i nastavlja opet. Meni je pao mrak na oči i rekla sam ajde ućuti da uzmem lekove za dete čoveče više. On počinje kako ste vi mladi bezobrazni, oterala sam ga u tri lepe. To je samo jedan od primera u apoteci. Uzmi lek i plati i ćao, šta koga briga tvoja životna priča.

Njegova baba mi je pred njim rekla da dođem da živim kod njega (dakle da napustim oca, posao, grad i državu) ili će da ga oženi drugom 🤣 on je ćutao na to. Od tog trenutka zgadio mi se on i njegova baba.

Ne podnosim buduću svekrvu. Konkretno meni nije ništa uradila, ali je mog verenika napustila kada je on imao samo dva meseca. Od skoro su ponovo u kontaktu, ali posle svakog razgovora sa njom, on je nervozan, ali ipak ne može tek tako da prekine kontakt sa njom. Često i kad razgovaraju, govori mu kako nikada neće da je obiđe, od čega se meni povraća. Planiramo svadbu i ona konstantno ima neke želje i primedbe, i kad joj kažemo da mi to ne želimo tako ona se duri. Ja želim i decu sa njim, ali se bojim ako krene mnogo da se meša, kako da ne prsnem na nju, pogotovo ako im bude pružala sve ono što svom detetu nije...