Imam ljubavnicu koja to nije. Ona je ortak, drug. Obožavam je. Vidimo se dva puta godišnje, ostalo je komunikacija porukama. Volim je na neki lud način. Verujem joj više nego ženi, svim prijateljima, mami i tati. Za nju ne zna niko. Izvuče mi dan, da mi uvide u neke stvari, sagledam šire neke situacije, spašava mene i brak u kojem sam. Trajaćemo zauvek. Baš me briga kako zvučim.

Kad sam bila mala dodavala sam na facebook-u ljude koji se zovu i prezivaju kao i ja.

Neverovatno je koliko može posao da bude zanimljiv, opušten. Radim kao pomoćni radnik kod jednog majstora, učim zanat, dnevnica lepa. Nema mnogo ljudi, opušteno je, vreme brzo prođe.

Sve je počelo sasvim obično — skoro slučajno. Otišla sam kod njega u studio da pevam. Jedan običan dan, jedna pesma koju sam želela da probam uz klavir. Pogledali smo se samo na trenutak, onako usputno, kao dvoje ljudi koji se prvi put sretnu. Taj pogled promenio mi je život. Počeli smo da se viđamo zbog muzike. Ja bih pevala, a on bi svirao. Pričali o životu, o planovima, o glupostima koje samo dvoje ljudi koji se opuste jedno pored drugog mogu da dele. Nismo ni primetili kada je druženje postalo nešto više. Bila je to ona tiha ljubav koja se uvuče u život neprimetno, bez velikih reči i obećanja. Ali život nikada nije jednostavan. On je imao dete iz prethodne veze i neke neraščišćene okolnosti koje su me plašile. Raskinula sam, pobegla sam... Nijednog trenutka nisam prestala da ga volim. Možda su nas životne okolnosti razdvojile. Možda su strahovi učinili da krenemo različitim putevima. Ali postoje ljudi koje sretnemo samo jednom u životu i koji zauvek ostanu u nama. Volim te Mihi🩶

Prija mi mlađe društvo. Ja imam 27 godina i moja generacija kao da nema volje za životom, bar oni koje poznajem. Sve im se svodi na kuću i posao, izlasci im dosadili, kad putujemo negde džangrizavi su i samo bi da sede u kafiću. Oni u braku su skoro i prekinuli kontakt sa slobodnima. Krivo mi je zbog svega toga i zato tražim manje opterećene ljude. Želim da uživam u životu.

Nažalost, mislim da će se retko sresti i spojiti dve osobe koje vole istim intenzitetom, koje vole 'do kostiju' bez interesa, manipulacija, hranjenja ega itd. Koliko vidim po sebi, i oko sebe, uvek muško koje je takvo ima žensko koje sve to iskorišćava, i obratno. Gubim nadu da ću ikada sresti nekoga ko ljubav doživljava kao ja. A verujem da ima i dosta muškaraca koji misli isto. A da li ćemo se nas dvoje, isti takvi, sresti- sve više sumnjam.

Kad sam bila dijete, bila sam jako brza u trčanju. Znala sam uveče iskočiti kroz prozor i istrčati sprint na 100m, sjećam se kakva je to brzina bila da nisam osjećala tlo pod nogama a vjetar bi me udarao u lice iako ga nije bilo. Nisam se bavila sportom ali sam odrastala na selu gdje sam više bila vani u prirodi nego u kući. U školi sam jednom istrčala 300m za 59 sekundi sa 13 godina i pobijedila, tada sam mislila da to nije neko vrijeme ali valjda je bilo dobro, i nastavnica je bila iznenađena jer niko nije očekivao pobjedu od mene.

Otkazao sam svadbu. Posle sedam godina veze, jednostavno život je prekratak da ga provedem sa malom i ružnjikavom zdepastom ženom. Pokušao sam da zavolim njen karakter, ali ne ide ne mogu s njom.

Smatram da ako odeš na putovanje, to treba da te obogati u ličnom smislu, sa novim iskustvima i uverenjima. U suprotnom si bacio pare.

Ljudi, što ja volim svoju ženu to vam ne mogu opisati, ni na posao ne bi išao samo da sam pored nje i da je milujem, a 24 godine smo u braku i dalje gledam u nju ko u boga. Ivana, znaj da si u mom srcu usađena i niko to ne može otkinuti.