Izašao u grad pijan ko letva kao i moja 3 druga, kako je koji izašao sa splava tako je svaki uhvatio svoj pravac koji verovatno nije vodio nigde pošto se ničega ne sećam. Oko 11 ujutru budim se u nepoznatom stanu kod nepoznate devojke. Pitam je gde sam kaže da sam u Beogradu, da me je našla pijanog na jednoj klupi kako spavam u kratkim rukavima. Ja sam inače iz Novog Sada, nije znala odakle sam niti ikog ko je tuda prošao a da me poznaje pa da se ne smrznem ona i njene drugarice su me nekako ubacile u auto potom u stan takvog pijanog. Bio sam joj jako zahvalan i izvinuo se što sam bio u takvom stanju i što se pobrinula za mene i ako me ne poznaje. Kad sam došao sebi otišao sam kući. Nekoliko nedelja smo se čuli preko poruka, videli se još koji put pa smo onda prekinuli 2 meseca kontakt, sreli se opet u gradu izašli nasamo da popričamo gde me je ona poljubila i rekla da sam joj jako nedostajao.

Odbila sam dečka koji mi se sviđa zato što verovatno puši marihuanu. Tužna sam ali znam da je to ispravna odluka. Proći će me, valjda.

Ne razumem koja je fora sa brigom o penziji kad će ovim tempom biti potrebno da radim do 80 da bih je stekla, a ja toliko ne planiram ni da živim.

Moram nešto ovde da priznam što mi je na duši. Pre par godina dok sam bio siromašni student bez prebijene pare, pisao sam ovde o tome, kako sam frustriran zbog toga što nemam novca itd. Tada mi je 4000 dinara u džepu bilo wow i osećao sam se moćno kad idem u kupovinu "punog novčanika", tako sam to doživljavao tada. Sada imam posao i dobru platu, odavno sam zaboravio kako je to imati par novčanica u novčaniku jer je sada pun, ne gledam toliko cene kad kupujem u marketima i generalno se osećam da imam dosta novca i ne brinem o tome. Ali sam sada toliko nesrećan jer sam ostao bez devojke koju volim (razlog je loša komunikacija i nerazumevanje) i sada mi džabe i novac i sve kada se unutra osećam prazno. Tu prazninu pokušavam da upotpunim kupovinama gluposti, kupujem sebi knjige, hranu, dekoracije za stan ali to me samo privremeno zadovolji i ja se vrlo brzo opet osećam usamljeno i tužno. Emotivan sam i sad dok ovo pišem, oči su mi pune suza...Novac definitivno ne donosi sreću, verujte mi.

Već se godinama sama šišam (vrhove) i tako mi je najbolje i najdraže. Sjećam se kad sam neko vrijeme išla kod jedne 'gospođe' i svaki put, koliko god da mi je bila duga kosa, uvijek bih završila s duljinom "malo ispod ramena" iako sam joj naglašavala da nek ne reže puno, nego samo vrhove. Isto tako me je svaki put mnogo čupala kad bi me fenirala, a najviše me naljutila jedan dan kad je 'izvrijeđala' moju kosu tako što mi je rekla da je sva tanka, nikakva, beživotna, i da koliko god je odrezala da uvijek izgleda kao da bi trebala još odrezat. Znači, umjesto da mi je dala neki savjet kako da njegujem kosu da mi bude kvalitetnija, što da si kupim za to itd, ona mi je onako preko volje rekla: kupi si neki balzam u Dm-u, bilo koji. A savjeta u pm... Uglavnom, neću da čujem ni za nju a ni za druge frizere jer stalno čujem od svih samo horor priče iz salona, nikad ništa lijepo. Ma bježi..

Tek sad kad imam toliko godina koliko imam, shvatila sam da su moji roditelji krivi za to što sam ja uvijek napeta, stalno pod nekim pritiskom, puna nekih strahova, bez samopouzdanja i samopoštovanja, puna mizoginije (zbog konstantnog uspoređivanja s drugim ženskama; "druge cure ovo, druge cure ono"), isto tako nemam živaca za ništa, mrzim samo postojanje nekih ljudi i sebe same itd itd...... Najgore je od svega što se oni niti ne vole, ja sam doslovno nastala spletom jako ružnih okolnosti i isto tako me i ta činjenica boli jer mi se u ljutnji (pogotovo maminoj) stalno to nabija na nos.. Žali Bože..

Fasciniraju me glumci. E sad ne znam, da li oni u filmovima i serijama stvarno glume glupane, ili su stvarno toliko glupi da ne glume, nego su jednostavno glupi. Jer neke scene u serijama i filmovima kada oni ispadaju totalni glupani mi vređaju inteligenciju, ja više ne znam, jel to uloga da glume glupane, ili su jednostavno prirodno glupi. Ne pričam o sporednim glumcima, nego o glavnim.

Rešio sam davno da budem svoj, da ne robujem konvencijama i slušam tuđe prazne priče, trpim zlobu, ogovaranja, neiskrenost.. Vrlo predano sam radio na samostalnosti i nezavisnosti od bilo koga... i sad sam se toliko odvikao od ljudi da nemam godinama nijednog prijatelja. A kad nemam devojku, nekad meseci prođu da posle posla ne progovorim reč ni sa kim... Nemam nijedan broj u telefonu da nekog pozovem na piće i da neobavezno popričamo.. Štaviše, mislim da više ni ne umem da razgovaram sa ljudima, ukoliko to nije službeni razgovor u vezi posla, gde i dalje delujem sasvim normalno...jedinu komunikaciju imam sa mojim detetom.. Tako da nije to baš tako lako i budite oprezni kad se osamljujete, nikad ne znate kako ćete to podneti.. Ja uzgred to podnosim sasvim dobro, nekad mi nedostaje da imam prijatelje, ali sad je kasno za sve, prihvatam to što jesam.

Doživela sam da dečko s kojim sam se nekoliko dana dopisivala i 2-3 puta razgovarala, preko audio poziva gubi i pada u patos, jer očekuje od mene vernost. Tokom doslovno neformalnog dopisivanja. Mi se nikad nismo ni videli. Dečka nemam, nisam u životu nikog prevarila, mene jesu. Nikad ne bih bila sa drugim dok sam u vezi ili u procesu početka onoga što želim da postane veza. Zato ljubomoru i napade hormona ne trpim. Posebno ne posle nepunih nedelju dana kontakta. Sigurno bi on u gradu odbio prelepu, zgodnu devojku jer se kratko dopisuje sa mnom. Kako da ne.

Nakon 4 godine veze i svakakvih svađa od opravdanih do većinom gluposti došao sam u fazu da sam totalno ohladio koliko god je volim. Nedavno je dobila svoj prvi posao i sve što zaradi želi potrošiti na putovanja. Okej razumijem da je to njen novac i najbolje zna kako ga želi potrošiti ali ja trenutno ne mogu pratiti njen tempo. Kupujem kuću, zimska oprema za auto a uskoro i registracija. Pokušavao sam joj objasniti ali me nazvala svakakvim riječima koje su me jako pogodile. Nemam volje ni za što, maloprije dok sam sjedio u autu u gradu stala je ispred mene i vidjevši da ne reagiram otišla kući. Srce mi je htjelo iskočiti ali jednostavno nisam imao snage izaći iz auta jer me užasno bole njene riječi koje mi uputi nakon svake svađe. Ne mogu izdržati te gluposti, a ne mogu ni bez nje. Već noćima ne spavam jer mi se svakakve misli vrte po glavi. Ne osjećam se dobro.