Ne mogu da nađem prijatelje. Prosto niko ne želi da se druži sa mnom. Šta god uradio, gde god se učlanio, koji god pristup pokušao jednostavno ne ide. Ja sam onaj tip sa kojim je svako ok, sa kojim proćaskaš par minuta ali se niko ne druži s njim. Od kad se raspala grupa iz detinjstva nemam nikoga. Gledam kako mi život prolazi pred očima, kad god prolazim gradom vidim svoje vršnjake u grupama kako se druže a ja naravno sam. Devojku nikad nisam imao, to valjda ni ne trebam da napominjem. Iz dobre sam i zdrave porodice i sredine, nemam nikakvih mentalnih ili fizičkih nedostataka, nisam ružan tako da stvarno ne znam u čemu je problem.

Posle svih skandaloznih modnih trendova kod žena, mislim da se pojavio ubedljivo najgori - abnormalno široke farmerke. Devojke, izgledate kao da ste od očeva uzele rashodovane farmerke za majstorisanje i počele da ih nosite kao modni detalj. Pun grad paćenica koje izgledaju kao da nemaju novca za svoju sopstvenu odeću, već nasleđuje tuđu, i to mušku. Ko vas je slagao da to lepo izgleda?!

Volim lagodnost i komfor u životu. Ne mislim na neki teški luksuz da imam ne znam ni ja šta, već prosto da nemam brige i sekiracije u običnoj svakodnevici. Da ne moram gledati kad šta i koliko nešto košta, da živim tamo gde imam mir i privatnost itd. Prosto cilj mi je da što manje trpim i da se što manje patim u životu. Verujem da bi svi ljudi ili bar velika većina tako htela ali malo ko to zaista i ostvari.

Među najružnijim stvarima na svetu su mi gojazni ljudi. Mislim na one koji se ne kreću, jedu preobimno i ništa ne poduzimaju povodom toga osim kukanja kako im je sve teško. Kako izgleda, biću jedna od debljih zbog bolesti, pa samu sebe proganjam sa činjenicom da ću i sama biti debela!

Od svega do sada, najviše se kajem što sam bila lakoverna. Neki ljudi su mi bili toliko dragi da sam im dugo gledala kroz prste, i nalazila opravdanje za svako njihovo ponašanje. Lako se vežem za osobu, i kao da odmah isceniram unapred našu vezu (prijateljsku, ljubavnu...). Život gledam kroz ružičaste naočare i nikako da ih skinem. Kao da se plašim da tek ako ih skinem, neće biti ničega, samo praznina.

Mrzim ljude koji te osuđuju što se ne družiš sa njima, a učine te da se osećaš loše kad god si sa njima.

Iz manjeg mjesta sam, diplomirala prva u generaciji i vrlo brzo, zahvaljujući tome, dobila željeni posao u struci, u gradu gdje sam studirala. Posao super, kolege solidne, ali nadređeni grozni prema meni, ismijavanje, nazivanje provincijalkom (zauzimaš mjesto našoj djeci) i otežavanje posla jer nisam bila politički aktivna. Otišla sam nakon godinu i pol. Ove godine, 10 godina poslije, dobila sam važnu nagradu za svoj rad, bitno za struku i firmu. Pitam se, dal su se nekad pokajali zbog odnosa prema meni?

Treba mi psihološko objašnjenje za jednu stvar, pre nego što me 90% ženskog roda razapne. Jako sam uspešan momak, pre svega kulturan, vaspitan, normalnog ponašanja i imam manire, a pored toga jako visok, držim do sebe što se tiče izgleda, garderobe i standarda. Jedna stvar ljudima oko mene je jako fascinantna, a to je kako se ja sviđam devojkama koje su potpuna suprotnost mene (manje lepšeg izgleda, sa viškom kilograma...) Ne gledam izgled, ali 90% tih devojaka ima jako podmukao karakter, dok me jako zgodne devojke ili seen na poruci ili iskuliraju. Zašto je to tako, uopšte mi ne ide u glavu, zato me zanima neko psihološko razmišljanje.

Ne znam zašto svi pišu da su zle svekrve samo one koje nikad nisu radile i samo su bile majke. Evo moja se i obrazovala i radila, pa je zla i pokvarena. Nema to veze s poslom ili obrazovanjem. Eto, iako je radila godinama, nema nijednog prijatelja i nigde ne izlazi zato što su joj svi budale, niko joj ne valja itd. Samo je u kući, mrači, mrzi..., a ima diplomu i penziju.

Na poslu mi nude da idem na doktorske studije. Bila bi veća plaća, oni sve plaćaju što se tiče školarine. Ja bih rado više novca, ali mislim da nemam snage za povratak na faks da opet učim i idem na ispite, plus pisanje rada.