Pjesma od Saše Matića "Ne zovi, ne piši" je jako podcjenjena.

Završila sam osnovne i master kao jedan od najboljih studenata. Nakom toga počela sam da radim na prvom, drugom, trećem poslu. I uvek sam dobijala posao bez ikakve veze, isključivo na osnovu proseka. Međutim, shvatila sam da ako te neko zaposli samo na osnovu proseka, da je to jedino merilo da ćeš raditi kao kojn za njih troje. I na jednom poslu nije imao ko da stane iza mene, niti kome da se požalim. Nisam imala mentora, tako da mi je sve to bilo jako stresno, ulazak u neki posao. I toliko cimanje oko fakulteta, učenje, ni za šta. Bilo gde da sam radila, iako je bilo u struci, plata je bila bedna. A što je najgore, ja nemam volju za životom više. Nemam stan. Plata, bedna, još jednom naglašavam. Dođem kući mrtva, umorna, teško da ću nekog i da upoznam. I za izlaske, i za sve treba novaca. Tako da nemam ni motivaciju što je najgore. Uhvatila me neka funkcionalna depresija i ne vidim izlaz. Da idem za inostranstvo, nemam snage, a ovde ne znam sta ću sa sobom.

Otišla u stranu zemlju, Bogu iza nogu. Prvo kovid, pa sad ova inflacija i haos sa cenama zbog Irana. Dobila permanent papire i sad vidim da je sve bilo uzalud. Umesto boljeg života ja razmišljam o mome selu u Srbiji.

Moja majka je mom bivšem momku sa kojim sam živela zajedno, nakon što smo raskinuli napisala kako sam ja nestabilna i da joj je žao zbog svega što su on i njegova majka prošli pored mene. U poruci je više puta naglašavala da mi on to što je rekla ne prenese.

Iako sam odrasla na selu, niko ni bake ni tetke ni roditelji nisu mi dali da se “mučim” i da radim baštu, voċe i povrċe. Terali su me da učim, završim fakultet i budem gospođa. Posle 6 godina u inostranstvu moje zanimanje preuzima AI do kraja 2026. Vraćam se na selo i moram da smislim šta ću dalje. Eto kako se kolo sreće okreće.

Od detinjstva, od nekih ranih događaja u životu, prekomerno se prejedam sa hranom, i voleo bih to jednog dana da iskorenim iz svog života.

Volim da koristim aplikacije za kupovine, da iskorišćavam kupone, popuste, da naručujem online. Samo, smatram, da starija populacija nije vešta sa korišćenjem ovih aplikacija i da iz tog razloga ne mogu da ostvare neki veći popust. Mislim da to nije pravedno prema njima pa se trudim da im uvek ustupim aplikaciju. Jedna radnica me je iznervirala kada je rekla kako to ne može jer je sve to personalizovano. Treba misliti na sve.

Kad će pojedini da skapiraju da svako ima pravo da da svoje mišljenje na nešto i da prokomentariše. Pogotovo na javnim platformama. Neka devojka/žena, šta li je, objavila je snimak ogromnih(ali baš ogromnih) šiljatih noktiju. Naravno, ljudi su se zgražavali i pisali kako je to odvratno, a ona vređa. Čemu vređanje? Što kačite javno ako neko ne sme da prokomentariše? Što ne zaključate komentare? To što ste vi frustrirani i mislite da možete drugima da solite pamet i namećete mišljenje-vaš problem. Ako mi se ne sviđa, ne sviđa, i? Branim li ja tebi da nosiš te kandžurine? Ako je meni npr fuj, fuj je i gotovo. Ti svoje, ja svoje, ali komentar ću ostaviti.

Ćao svima, treba mi vaše mišljenje i savjet. Imam 25 godina, muško sam i nevin. Mnogo djevojaka mi se nabacuje, ali većina hoće samo kombinaciju, a ja želim vezu. Probao sam sa dvije djevojke, ali nije uspjelo, valjda što zračiš, to privlačiš. Nakon 5 mjeseci veze saznao sam da se bivša čuje sa svojim bivšim momkom i krijući izlazi, pa sam odmah raskinuo. Zvala me je da se pomirimo tako što ćemo imati seks, ali nije htjela da pričamo o problemu, pa sam samo otišao. E sad, imam potrebe i dosta sam perverzan, u posljednje vrijeme privlače me masaže, dodiri, trzaji, dominacija i pokornost sa granicama kroz roleplay, i sve više mi se sviđaju milf žene. Šta mislite, da li da se opustim i probam nešto, ili da i dalje čekam pravu?

Moja žena može prstima da okrene palačinku. Video sam je da to radi i kad sam pokušao isto, opekao sam se. Jel ima neka fora, jesam li ja glup ili sam oženio vešticu?