Sramota me je da priznam koliko sam zaokupirana svojim fizičkim izgledom, da sam puna kompleksa i da stalno razmišljam o načinima na koji mogu da se popravim. U društvu se pravim da sam samopouzdana osoba zadovoljna sobom i ponašam se nonšalantno kad se pomenu teme vezane za lepotu, a kod kuće je druga priča. Kozmetika, treninzi, kosa, šminka, analiziranje svake pore na nosu, svake crtice i mladeža. I ovo moje stanje traje od 7. razreda osnovne, a sad sam u srednjim dvadesetima. Kao dete sam bila jako ružna. Imala sam problematično lice, nosila sam protezu, mama mi je pravila neku smešnu frizuru, imala sam grbav nos, koji sam posle srednje operisala. Niko me nije zezao za izgled, ali sam se našla u 100 situacija u kojima bi mi indirektno bilo stavljeno do znanja da nisam lepa kao druge devojčice. Nikad kao dete nisam dobila kompliment vezan za izgled i mislim da zbog toga vučem ovolike komplekse.

Izrešetajte me mišljenjima da se dozovem pameti. Bila sam u kombinaciji 5 godina sa likom, ništa ozbiljno viđali se kad kome odgovara i sve super. No zadnjih pola godine davao je on meni hintove da se mi smuvamo ali gospođjica nije htjela jer joj je tako odgovaralo. Nađe on curu ja to tesko podnesem sreća kratko je trajalo i skontam ja možda ipak i ja nešto prema njemu osjećam. Odlučim onda da se ja malo potrudim oko njega prođe mjesec on mene izbjegava ja pitam što je to tako on meni ma nije samo nema vremena. Saznam ja prije par dana da je on našao curu i to 8 godina stariju od sebe i sad sa njom uživa. Ponizim se ja i kažem da trebamo da se vidimo, iskoristi me tu i na kraju svega mi kaže da on prema meni više nema apsolutno nikakvih osjećanja da je to sve bilo samo muški nagon. Da ne pričamo kako me je držao na rezervi u slučaju da sa njom ne uspije da opet može da mi se vrati. Meni opet fali da mi neko lupi šamar i da me dozove da ne razmišljam o svemu.

Otkad sam krenula da pijem kontraceptivne pilule zbog policističnih jajnika, ja sam postala opsednuta slatkišima. Ranije sam mogla 15 dana lako izdržati bez šećera, a sad ako ne pojedem nešto slatko u danu tresem se i opada mi koncentracija… kao pušač kad nema cigare.

Momak i ja sređujemo kuću u koju ćemo da se uselimo. Odlučili smo se da se ne venčamo odmah kad počnemo živeti zajedno, već posle kad se mi za to odlučimo. Njegovoj familiji je to skroz u redu, a moji neće ni da čuju za takav način života..

Jutros kad sam išao na posao, prisustvovao sam sudaru u kome je jedan čovek poginuo, tu scenu njega kako mrtav leži na putu me je potresla i evo nisam ni za šta sad da radim...

Shvatila da samo gubitnici vole da ih čekate, jer je to jedini način da se osete bitnima.

Bivši najbolji prijatelj, koji me je ostavio zbog djevojke, javio se nakon 4 godine. Naravno da se kaje, da mu je žao i slične priče. Popričali smo, te sam rekla da se naše prijateljstvo neće nastaviti, ali već 7 dana razmišljam samo o njemu. Moj momak ne bi podržao pomirenje nakon svega i nakon takvog odlaska. Ne znam šta da radim.

Ja ne razumem koja je poenta fotošopiranja do iznemoglosti? Nećemo da se lažemo, skoro svi(pa i ja) iskoriste fotošop za neke sitne korekcije, ali brate, kako neko od sebe može da napravi karikaturu i totalno drugu osobu? Iskreno rečeno, mene bi blam bio da me gledaju na društvenim mrežama na jedan način, a da mi se uživo smeju i kažu 'ko je ova'.

Neki lik mi je poslao poruku da bi voleo videti moja stopala... Na kraju se nije ni pojavio.

Bila sam na ručku s jednom prijateljicom, pa kad sam joj rekla da sam 15 godina sama - ona se šokirala. Nije mogla vjerovati da je to tako. Ispričam tu njenu reakciju dugogodišnjoj prijateljici - a ona se na to na sav glas nasmijala. Smorila sam se na kraju.