Moja žena je stalno u pmsu. A kad dođe to vreme u mesecu kada bi trebala da bude onda je dva puta gora.

Najružnija ljudska emocija je zavist. Niko ne želi da prizna da je zavidan. To je znak da se osećamo inferiorno. To je osećaj koji vodi ka sabotaži - pasivno agresivnom ponašanju. Ali tu zavist možeš da preokreneš u nešto radosno, zapravo moćno i kreativno, čim postaneš svestan / svestna da to nosiš u sebi. Stalno se uporđuješ sa drugima, sa onim što oni imaju i osećaš zavist. To možeš vrlo brzo da promeniš. Pre svega prestani da se upoređuješ sa onima koji imaju više. Počni da se upoređuješ sa onima koji imaju manje. Tada se u tebi razvija zahvalnost, za ono što već imaš. To je emocija koju danas mnogi i ne osećaju. Većina ljudi je toliko ogorčena onim što nema.

Muž mi prigovara što zarađuje više od mene, ja sam na porodiljskom primala duplo manje od njegove plate. Sada kad sam se vratila na posao hoće da delimo sve na pola. Skromna sam žena koja ne traži ništa za sebe... Ne znam šta se dešava sa muškarcima. Žene nose ogroman teret na svojim leđima.

Zaljubila sam se kao krava, a on je samo ljubazan.

Danas kad je muž došao sa posla, pokušala sam razgovarati. Ima dosta toga što me muči. Prekinuo me, sa nekoliko zlobnih opaski, nastavio o baušteli i završio sa listanjem po mobitelu. Samo želim nekog ko će da me čuje 😭

Stanujem vrata do vrata sa komšijom koji tone u demenciju. Samo u poslednjih nedelju dana, zvonio mi je na vrata više od dvadeset puta. U prvo vreme sam otvarala vrata i čula najneverovatnije priče njegove uobrazilje, a poslednjih par dana sam prestala. Pravim se da nisam tu. On zvoni, kuca, malo pre je uhvatio kvaku i pokušavao da otvori vrata pošto se nisam oglasila kada je zvonio. Nije hteo da mi da broj telefona svoje ćerke, za koju ne znam ni da li je svesna očevog stanja, niti da li ga obilazi. Teško mi je i žao i neprijatno, znam ga skoro 20 godina i bio je baš pristojan čovek. Trebalo bi ga voditi kod lekara, trebalo bi neko da brine o njemu. Zaboraviće da isključi ringlu, otićiće do prodavnice i neće znati da se vrati.... Da li da zovem socijalnu službu?

Odlučila sam da uradim svaki put kad pomislim na njega po 12 čučnjeva ili toliko trbušnjaka ili plank od minut. Bar neke vajde od toga što je ušao u moj život, napravio haos i nestao bez traga. Kad već ne mogu imati njega bar da imam zategnuto tijelo.

Sve ove godine idem gastroeneterologu zbog problema s probavom da bih saznala nakon desetljeća da su svi ti problemi posljedica ginkeoloških problema. Nizak nivo estrogena i još nekog hormona, uzrokuje veliko opuštanje mišića i crijeva te se crijeva jako uspore pa hrana u meni doslovno trune i fermentira. Od toga gastritis, strašni vjetrovi i proljevi. Rješenje hormonska terapija ali pošto sam već u 40ima, odbila sam i pristala na savjet da pojačano pijem magnezij i vježbam 10 dana prije mjesečnice kako bih ubrzala crijeva. Evo pomaže.

Mislim da je prava ljubav kad se brineš u svakom smislu za nekoga.

Kad sam se porodila nitko mi nije pomogao, ni oko čega, sve sam sama, prvo mi je dijete bilo. Iskreno umirala sam od straha, plakala svaki dan od svih tih osjećaja i hormona. To nikad neću zaboraviti i preći preko toga, od tada ljudi su zauzeli dugačije pozicije u mom životu, i po tome se ravnam.