Imala sam bizarnu nezgodu kad mi se kofa cementa prosula na glavu i morala sam da se ošišam na ćelavo. Nikad više pažnje i komplimenata nisam dobijala. Ispada da je to bila jedna od boljih stvari koje su mi se dogodile.

Od završetka srednje škole 2020. pa do danas život mi se sveo samo na posao, sobu i teretanu. Nemam nikakvo društvo ni uspomena. Upropastio sam najbolje godine svoga života.

Imam muža, sve je divno. Ali me slomilo na dijelove saznanje da jedan muškarac iz moje prošlosti više nije među živima. Godinama nisam znala ništa o njemu, niti je postojala ikakva emocija. Zato sebi ne mogu da objasnim zašto me to toliko potreslo.

Ubiće me samokritičnost.

Mozak mi ne radi isto ujutru i preko dana, nekad i noću.

Ništa ne može više da ti spusti standarde od napaljenosti.

Glumim hladnu, blokirala sam ga svuda. A u stvari umirem za njim, pratim ga sa sestrinih profila. Sedim kraj telefona, čekajući da se negde nekako javi.

Prekinula sam kombinaciju.

Ništa mi nema gadnije nego kad neko pije kroz zalogaj.

Život počinje onda kada ti nečija istraumirana ćerka prestane kidati živce.