Žena i ja, 30 i 28god. Imamo dvoje dece. Ona je lepa i zgodna i volim kad se dotera i lepo obuče. Naravno da ne bih dozvolio vulgarno je oblačenje i neprimereno ponašanje. Njena mlađa sestra ima muža koji je 12 god stariji i bukvalno ništa ne dozvoljava. Kad god je vidim ona zapuštena, obrve, kosa, haljinu je obukla poslednji put na našoj svadbi. Ima 25 god a kao da ima 50. Dete od 2god dobija tuđu garderobu i igračke, kao da su socijalni slučaj. Njen muž me non stop u društvu proziva kako sam papučar, kako se "zna" kako udata žena treba da izgleda. Kako je detetu dovoljno što ima hranu. Što je najgore njena sestra misli da je to ljubav jer je on "ljubomoran". Ne radujem se ničijoj nesreći, ali mislim da bi ona mogla da nađe drugog dok je još mlađa.

2018 godine sam doživela tešku saobraćajnu nesreću. Dečko, koji je upravljao drugim autom, je zaspao za volanom, prešao u moju traku i izazvao direktan sudar. On je poginuo na licu mesta dok sam ja prošla kroz dug boravak u bolnici, dve operacije i mučnu rehabilitaciju. Iako sam sve to prošla, čak sam u jednom momentu i psihički bila jako loše, jer mi je bilo muka od bolnica, igala, lekara.... iskreno mi je žao što je taj dečko poginuo. Nisam ga poznavala. Čula sam posle da je bio jako pošten i vredan, nije bio bahat već verovatno umoran od duple smene koju je radio tog dana. Nije opravdanje ali svakako nije ni zaslužio smrt. Neko mi je rekao da "je bolje što je poginuo" jer bi ga čekao zatvor, ali izašao bi iz tog zatvora a iz groba neće nikad. Otac mi je čak rekao da su njegovi roditelji, iako su tada već znali da im je sin jedinac poginuo, hrabro izašli u bolnici ispred mog oca, predstavili se ko su i ponudili sve što imaju da bi me spasili. Stvarno mi je žao njihovih sudbina!

Žensko sam i u raspodeli menadžerskih funkcija zapalo je da je kolega pokazao da je bolji i da je pozicija glavnog menadžera na projektu pripala njemu. Imala sam dva rešenja, da dam otkaz ili da prihvatim kako jeste i ako je taj izbor boleo mnogo, jer znala sam koliko sam se dala u sve to. Noćima nisam mogla da objasnim sebi zašto je to tako i da treba da prihvatim sve bez emocija. A onda sam počela da radim strogo od 9 do 5, laptop da ne nosim kući i da ne budem glavni igrač željan dokazivanja. Prvo su mislili Ana se naljutila, proćiće je. A onda je glavni menadžer rešio da budemo podjednako angažovani na projektu ali tako da on prima veću platu a ja samo imam čast da radim egal sa njim, bez funkcije, veće plate, bonusa. Zahvalila sam mu se pred svima i rekla sa nisam zainteresovana za takvu čast da odrađujem pola njegovog posla gratis, da vu pošteno raditi svoj deo posla a da me njegov projekat ne interesuje. Toliko … srce mi je na mestu! Srećna sam! I konačno mirna.

Nisam znala da je život u zajednici toliko strašan sve dok nisam počela da spavam kod dečka. Meni su moji dali kuću u 15 godina i ja sam navikla na slobodu kretanja u kući bez da se trzam. On živi sa roditeljima soba do sobe ima dva deteta iz prvog braka i jedno spava sa nama u sobi. Prvu noć sam preplakala kao kiša pila mi se voda nisam mogla da ustanem da odem do kuhinje jer se sve čuje ljudi ne zatvaraju ni jedna vrata "zbog dece". Ustajem ujutru onako izmrcvarena i izmučena i kako izlazim iz sobe ulazim pravo u kuhinju gde sede svi čak i komšije i rodbina.. Šta da sam izašla u gaćama? Nema prostora u kući i sve prostorije su jako male nema mesta ni za nas dvoje a kamoli za nas 6.. Nemam privatnost ni za šta bukvalno. Čak ni da razgovaram sa dečkom jer automatski svi čuju. Jednom sam legla preko dana da odspavam bar malo ja ležim i kako ko prođe samo me pogleda ispod oka jer tu je hodnik kojim svi prolaze a vrata ne smem da zatvorim. 24 sata sam ja pod prismotrom.

Sa 15 godina sam htjela da se.. da završim svoj život. Prešla sa druge strane ograde stana i stala i plačem i razmišljam. Razlog je bio taj što me neko ucjenjivao sa provokativnim slikama (ništa skroz golo ali provokativno). Ako to uradim mama neće biti ista, neće moći da se koncentriše na brata i sestru kojima je potrebna nego će biti izgubljena jer jelte šta je propustila toliko da joj dijete to uradi. I nisam htjela njih da povrijedim. Vratila sam se sve se to nekako vremenom riješilo kako i šta ne sjećam se tačno. Naravoučenje..sve prođe, danas je tvoj blam, sjutra komšinice, preksjutra nekog doktora, nakskutra prodavačice.. elem svako malo se nešto dešava i ljudi zaboravljaju. Zaboraviš i ti kojem se to nešto dešavalo. Nije vrijedno života i ako ti do tvog života nije stalo razmisli o osjećanjima i životima ljudi voljenih oko tebe.

Imam 25 godina i imam jako dobar posao. Moja devojka ne zna moje prihode i misli da nemam novca. Tako da nam ona plaća sva putovanja i uživanja dok ja svoj novac trošim na druge žene. Meni je lepo dok vidim da mi ona kuva, čisti, finansira me dok ja sa strane radim šta želim i sa kim želim.

Moj brat je oženio ženu sa detetom iz prvog braka, i dobili su još jedno dete. Ja njeno dete iz prvog braka volim, ali više volim moju bratanicu. Bratanica je umiljata puno i liči na moju majku. E sad, ispao je problem, jer smo ja i žena uzeli bratanicu da ide sa nama i mojom porodicom na letovanje, a snahino dete nismo. Rekao sam bratu, da ja za moje pare mogu da vodim koga hoću i gde hoću, a da ako hoće da mali ide sa nama, plati dodatno, pa ćemo ga voditi. Taj dečak ima svog strica, ali se na njega nisu naljutili, jer ga nije odveo, a na mene jesu.

S obzirom na zarade noktarki i frizerki, ne pristajem kao doktorka medicine na manju platu od tri hiljade evra mesečno. Pre pola veka su lekari dobijali stan ili kuću da bi ih doveli da rade u nekom selu - danas nude samo platu duplo manju od zarade solidnog zanatlije i ništa drugo. Poštujem sve ljude, ali poštujem i svoje obrazovanje, odgovornost i značaj koje radom snosim i sa čime mora biti usklađena i plata.

Kolegi s' Filipina preminuo je otac. Oboje radimo u firmi koja se bavi turizmom i postoji nepisano pravilo da nakon 2 god. oni odu nazad na Filipine u sklopu godišnjeg, inače imaju svake godine godišnji ali nakon 2 god. imaju pravo na isplatu jedne karte za Filipine, kolega nije još napunio 2 god rada u ovoj firmi, pa mu nisu htjeli platiti i razočaran sam jer ovo je vanredni slučaj, smrtni, i to ne bilo koga već oca. Karta nije jeftina, većina njih došla je trbuhom za kruhom kao i naši što odu. Pola plaće šalju svojima kući, on je odlučio ne otići jer nema toliko već je novac poslao obitelji kako bi pomogao s' računima oko sahrane. Ljudi s' posla su skupili odrđenu sumu novca i ne mogu reći firma se držala slova ugovora pa su određenu sumu i oni dali ali sam razočaran u firmu a najviše našeg direktora jer direktor drugog hotela odlučio je platiti kartu Filipinskom zaposleniku svog hotela kada je imao smrtni slučaj. Svatko bi trebao biti na pogrebu svog oca.

Udata sam i ne znam zašto ljudi od mene očekuju bog zna šta. Ne, neću da živim sa svekrvom u istoj kući. Ne, ne želim da pravim zimnicu, kolače, sarme, ajvare. Ne, neću da se družim sa ljudima čije su jedine teme deca, posao i ogovaranja. Ne, neću da ustajem rano i idem na pijacu. Imam svoje hobije i svoje slobodno vreme koje trošim kako ja želim. Moj muž se slaže sa mnom i sve radimo zajedno. Ali u očima drugih ljudi, ja sam nekako "loša žena". Možda zato što su ti drugi ljudi odlučili da imaju dosadne i neispunjene živote.