Napisaću nešto što će verovatno muškarce i očeve iznervirati ali kako sam se porodila pre 3 meseca shvatila sam koliko se jedna žena, majka pati. 9 meseci nosiš bebu, menjaš se kompletno i fizički i psihički onda nastupi porođaj koji je manje-više svakoj ženi traumatičan i onda dođeš kući i bukvalno krećeš novi život. Dojenje je priča za sebe. To je toliko psihička stvar. To je toliko teška stvar. Da posle svega što ti je telo prošlo moraš malo malo da staviš na dojku bebu dok se dojke ne naviknu na dojenje boli do srži. Onda prihvatanje novog života, da više nisi prioritet sebi ti već to stvorenjce, da više ne možeš da izađeš u grad kada želiš kao ranije, da ne možeš da popiješ kafu kada želiš, da ne možeš da odeš kod lekara da se prekontrolišeš kada te nešto zaboli. Jer ti si majka. Sada si majka i sada je tvoj život stao a počeo detetov. Volim svoje dete najviše na svetu, svaki deo tela bih dala za njega ali tako me tišti ta činjenica šta se sve promenilo i šta će se sve promenit.

Muž se rastaje od mene čim je saznao da sam dobila rak i da će mi sva kosa ispasti. Kaže da ne može biti s nekom koja je čelava, perike mu se gade jer su neprirodne iako bi uzela od prave kose. Njemu se gadi da imam nečiju tuđu kosu na glavi, donijela bi loše vibracije u kuću, tko zna od koga je to i ne želi potratiti vrijeme na takav odnos pa na kraju da ako umrem da mora trpjeti moje, sve oko sprovoda, nositi crninu i glumiti suosjećanje oko mojih, a želi zdravu ženu i lagodan života. Hvala bogu nemamo djece i hvala bogu ja sam prva pokrenula papire za ravod jer mi takav debil ne treba u životu da čim krenu nevolje on se pokupi ko zadnja p*čka, a svakom se može desiti da oboli.

Bivši momak nije imao para za more pa sam išla sa drugaricama, a on je obećao da ćemo ići negde u Srbiji na odmor. Taj odmor je očekivao da platimo pola pola. Tad mi je prekipelo. Takođe, pošto ne živimo u istom gradu drugi put kad sam došla kod njega očekivao je da idemo u nabavku i da spremam ručak. Sledeći put kad sam došla očekivao je da ga čeka ručak kad dođe s posla. Naravno da nisam htela to da radim. Par puta nam je poručio pizzu i roštilj i par puta me odveo na kafu i zbog toga mi je stalno govorio "kako ti uživaš sa mnom". Kad smo raskinuli rekao mi je kako je njegova bivša devojka za koju mi je pričao da se nije zaljubio u nju jer je ružna i dosadna, stalno mu spremala hranu i čistila kuću i ispunjavala sve njegove zahteve. E pa bivši moj ako hoćeš da šetaš lepu i zgodnu devojku to ima svoju cenu, ako nećeš izaberi ružnu Beti za po kući.

Suprug i ja smo zajedno 6 godina, imamo 3 dece.. Šta smo sve proživeli on i ja teško je i setiti se, kamo li prilati o tome.. Od roditelja, drugih ljudi, mešanja u naš brak, nemaštinu, ne razumevanju, prošle godine smo popustili oboje, svađali se na krv i nož a trčali jedno drugom za najmanju sitnicu.. Podneli zahtev za razvod braka, trebali da se razvedemo za 3 meseca od tada kad smo podneli zahtev.. Ta bol u grudima, čežnja za njim i njegova za mnom bila je očigledna.. Našao je drugu, i ja sam našla drugog, u nadi da ćemo zaboraviti jedno na drugo, ali noću smo se sastajali, zvali, plakali.. Onda smo sve prekinuli, i nastavili smo zajedno, kao nikada, jači, toliko smo srećni i toliko se volimo, dok ljudi to ne razumeju.. Siguran je u mene kao i ja u njega.. Slava Bogu što smo zajedno!

Imam bebe blizance, ali me jedno nervira. Ako se obojica rasplaču, a sami smo, uzimam ovo jedno, hranim, presvlačim i tepam mu. Dok se ne najede i dok nije skroz zadovoljeno, ne uzimam ovo drugo, iako stalno plače. Ovo prvo je umiljatije, ovo se samo dere. Ponekad se loše osećam, ali me prođe kada svog dražeg bebca vidim smirenog.

Moram ovo napisati negde jer ću inače da puknem. Ceo život sam slušala "žensko dete, tuđa kuća". Kada samse udala rečeno mi je da nazad nema. Koliko puta samsamo kao dete čula "ona će otići, to više nije naše". Ne mogu ni opisati koliko me to ubijalo kao dete, da sam u više navrata pomišljala da sammožda usvojena. Moj brat je odrastao slušajući to i ne mogu da ga krivim što danas nema nikakav osećaj za mene, ni brigu, ni ništa - tako je vaspitan. A nekada smo bili nerazdvojni, znala sam da se potučem samo njega da zaštitim iako je on stariji. Kada je dobio porodicu to se nastavilo, ja prosto nisam nigde uključena, ja ne znam kakav je osećaj biti tetka. Ima ih 4, neka su živi i zdravi, ali žao mi je što nisam mogla da im budem tetka, da ih razmazim. Brat je imućan, situiran hvala Bogu. Mene život baš nije mazio, ali borim se. Nekoliko kuća, u više država, je za njega. Nema veze. Ja ću ovaj lanac prekinuti. Imam i muško i žensko, volim ih jednako, jednaku pomoć će sutra dobiti.

Pre 5 godina, tadašnja devojka mi je rekla da me više ne voli i raskinula. Jasno mi je stavila do znanja (na poprilično grub način) da nema šanse za pomirenjem i da je zaboravim. Teška srca sam to prihvatio i nastavio dalje svojim putem. Ona je nakon nekoliko meseci započela vezu sa drugim momkom s kojim je nedavno dobila ćerku. Svo to vreme, mi nemamo apsolutno nikakаv kontakt, godine su prošle i ja sam je davno preboleo. Juče sam čuo njen komantar kako neću da je pozdravim kad se sretnemo, što je istina. Pre svega nemam želju ni potrebu da joj se javim prvi, a druga stvar smatram da nije zaslužila jer me je šutnula kao psa. Ne zameram što me je ostavila jer ima pravo na to, ali joj zameram način na koji je to učinila zbog čega sam se osećao kao jadnik.

Bivši muž i ja smo se razveli jer je on smatrao da je biti otac i muž hobi, kojim može da se bavi povremeno, kad je raspoložen, a ostatak vremena "živi svoj život". Pošto je htio da plaća što je manje moguće alimentacije, sud je odredio da se on stara o djeci dva dana u sedmici i svaki drugi vikend. Od čovjeka koji nije mogao SAT VREMENA ostati sam sa djetetom da ja odem u frizerski, sad treba s dvoje djece da se izbori čitav vikend. Zove, žali se, plače on, plaču djeca, ne može on sam s njima, a ne može ni toliku alimentaciju plaćati, neki dan kaže hajd da se mi pomirimo. A meni ne pada na pamet, sretnija nego ikad, PROCVJETALA, imam VREMENA za izlaske, hobije, prijatelje, muškarci me muvaju na sve strane, i to mladi momci u dvadesetima (šta im je???) Svakoj ženi koja se pati i vene u braku preporučujem magično rješenje RAZVOD. Izgleda ko smak svijeta kad se desi, ali zapravo je preporod za ženu.

Sa dečkom planiram veridbu uskoro ali radimo i na bebi.. U nekoliko navrata sam primetila da dečko samo eskivira bilo koju obavezu prema meni.. Pođimo od od toga da me nikada nije pitao "Da li ti nešto treba". Razumem da zna da imam svoj novac ali nije mi sve jedno kada vidim da nema osećaj da me zbrine.. Prokrvarila sam ili se desilo začeće bebe na to mi je rekao "Bebo bitno je da je tebi dobro, valjda će sve da bude dobro ali moraćeš kod lekara". Nije rekao "Idemo kod lekara" već ja sama.. Bukvalno bi me trudnu samu poslao ..I sada vidim da bi mi tako bilo celog života sve bih sama morala da rešavam i da se snalazim a on samo na rečima da mi bude podrška.. Ja ne želim da stvaram porodicu sa čovekom na koga ne mogu da se oslonim ni za šta.

Drug me je "napao" jer odbijam čak i da izađem sa njegovom drugaricom koja mu je rekla da sam joj se mnogo dopao. Razlog? U pitanju je samohrana majka sa detetom od 4 godine. Znam da izgleda kao da sam surov, ali i ja sam bio u dugim i ozbiljnim vezama pa nisam nigde posejao decu. Nemam nikakve grehove i greške iz prošlosti za koje tražim oprost, pa samim tim ne želim da budem u poziciji da bilo kome praštam.