Kada sam spomenula da želim srediti sprat kuće za sebe (živim i radim u Sloveniji) roditelji i brat su me napali. Onda sam predložila da napravimo još jedan sprat, pa da imamo dva. Strašno su me izvrijeđali, rekli da je normalno da kada se udam, odem kod muža i da to tako ide. Brat mi je rekao da kuća čitava pripada njemu. Ništa, taj razgovor se desio 2022. i od tada nismo više u kontaktu. Najviše zbog njihovih odvratnih riječi prema meni. Mogli smo da nadogradimo dva sprata za mene i njega, ali ne - brat hoće sve sebi, mene ko šiša. I na kraju, digao je kredit da ga opremi, ali je ostao bez posla jer su ga proglasili za tehnološki višak. I pogodite koga zovu da im pošalje 4000 eura iz inostranstva. Mene, naravno, tuđu kuću i tuđu sreću koja je u međuvremenu kupila plac da pravi sebi kuću. Neću im poslati ni jedan euro da vrate taj kredit banci, imaju sina, neka se snalaze kako god znaju. Meni je savjest čista.

Imam rođenog brata koji je 4 godina mlađi od mene, on je ostao da živi s roditeljima a ja od 18 živim sam i zarađujem… Sada imam 36god. Od kada sam se odselio nikad nisam dobio više ništa od roditelja, zarađujem dobro i uvek pomažem njima iako imam svoj stan i ne očekujem ništa od njih… Ali pored toga što moji roditelji daju sve mom bratu, uvek gledaju da iskoriste što više mene, npr ja dolazim u Srbiju jednom godišnje kod njih na 10 dana, i ako me tata vozi meni uvek traži novac za gorivo, hranu i tako neke sitnice… Što me užasno živcira, a bratu daju sve, voze ga na poso s posla, u grad on ide u izlaske i tako Non Stop a meni naplate 500 dinara goriva što dođu na aerodrom jednom godišnje, razmišljam da više nikad ne odem kod njih...

Student. Odličan učenik. Nekada najbolja, a nekada među najboljim. Mirna. Tiha. Povučena. Poslušna. Nikada niti jedan izlazak. Za tri godine na fakultetu, nikada otišla na kafu, kamoli šta više. Tako je uvek bilo. Škola-kuća. Ne smem se šminkati, ofabrati kosu, obuti nešto osim patika. Mati kaže šta će mi momak, a cure mlađe od mene su se udale, a ako i nisu, imale su momaka do sada. U školi su mi se podsmevale pojedine cure (a mogu misliti šta su i ostali mislili) zato što nisam našminkana, niti za maturu, niti za fotografisanje, dok su sve druge cure bile. Jedva čekam da se zaposlim, pa da sebi sve ove lepe stvari mogu priuštiti. A pritom sam skromna osoba, ne želim ništa skupo, niti preterano. Da me i neki muškarac pogleda, konačno. I opet ne vidim po čemu sam bolja od drugih, kojima roditelji ovo ne brane, samo sam još psihički gore. Stalno razmišljam o tome. Šta vi mislite o svemu ovome? Imate li ili znate nekoga ko je imao isto ili slično iskustvo?

Zaljubio sam se u slotosu (devojka koja radi u slotu). Ona ima dečka, ja ženu i dete, ali ne lezi vraže. Ona mene voli više od života, čim se vidimo, mi se dohvatimo, nema kajanja. Hoće da joj napravim dete, ja ne znam šta da radim. Ja bih više ovako, da se viđamo još neko vreme, da uživamo, pa onda dete. Pogotovo što je mlađa od mene 5-6 godina, nema gde da žurimo.

Dečko je moj hobi pretvorio u posao koji tako dobro ide da sam dala otkaz u firmi i iznajmila lokal. Nikada cent nije uzeo od zarade iako sam mu nudila, uvijek kaže da mu je vidjeti mene sretnu vrjednije od bilo kakvih para. Uskoro nam je 2 godine veze i mislim da ću ja njega zaručiti.

Cura koju volim sad ima dečka koji je objektivno niža liga od mene. Ja sam zgodan, treniram, putujem… Vozim dobro auto, dobar sam, imam smisla za humor. Ovaj njen ima salca na stomaku, u društvu mutav, vozi neki krš. Radi kao uredski miš, ja bez faksa u tjedan dana zaradim njegovu plaću. Taj njen štreberčić je sigurno ne voli više od mene. Nikad me nijedna, nije privukla kao ona, bio sam lud za njom. Sa mnom nije htjela ni spavati, jel je kao bilo prerano, ja naporan, da se nije opustila, a ja bi joj bio najbolji da je samo htjela. Ali bila je sva hladna i suzdržana, a sad saznam da spava s tipom koji izgleda kao da ga je sramota da žensku uhvati za *upe. Kako joj to može biti napeto?

Poslala sam veliki buket cvijeća i čokoladu djevojci koja mi je javila da me dečko vara. Inače, bile smo samo poznanice, a znali su i neki bliži ljudi, ali mi nisu rekli jer "nisu se htjeli miješati". Naravno da me varanje povrijedilo, strašno boli i teško se pomiriti s time. Ali toj curi hvala do neba.

Koleginica je preminula na poslu, pre mesec dana. Još se nisam oporavila od šoka. Dok je hitna oživljavala mi nismo prestajali sa radom. Tek kad je preminula stale su mašine u fabrici. Menadžer je rekao takav je život i da čekamo da policija završi uviđaj i da je pogrebnik odnese pa da nastavimo sa radom. Odbila sam jer mi je jeziva scena pred očima. Bilo mi je jezivo kao da treba da uklone pacova sa poda a ne ljudsko biće koje je tu provelo ceo svoj radni vek i imala 2 godine do penzije. Ženu je ubio stres i visok pritisak, srčani udar zbog razvoda posle 35 godina braka. Podstanarstvo u tim godinama jer je muž sve pisao na svoje roditelje i našao duplo mlađu ljubavnicu. Život nije fer.

Nije bila važan lik u mom životu. Prodavačica u susednoj prodavnici. Pitala je uvek kako sam, šta radim, dok mi otkucava robu. Pitala za ukućane. I njih je uvek pitala za mene. Pre par godina požalila mi se da se ne oseća baš najbolje, da ima modrice po nogama. Rekla da se boji da ode do doktora. Rekla sam joj ma idi, sigurno nije ništa strašno. Nakon toga često sam se selila i prošle su dve godine. Danas sam videla njenu umrlicu kraj prodavnice u kojoj je vredno radila. Nije doživela ni 50 godina, prerano je otišla draga Danijela. Shvatila sam kasno koliko je ona zapravo bila važna. Naučila sam da svi dobri ljudi zaslužuju bar deset puta više naše pažnje od onih drugih, onih zlih, kojih ima previše.

Iz Crne Gore sam, moji roditelji ostavljaju kuću mom bratu iako imaju mene i moju sestru. Moja sestra se razvela i ima dvoje djece, živi u podstanare. Imali smo i stan koji su prodali i podigli još jedan sprat na kuću isto za brata. Čitavi život slušam da sve ostaje bratu ali nama će vrata od kuće uvijek biti otvorena “dok su oni živi”. Koliko je to pogrešno razmišljanje od strane roditelja jako boli. Kad dođe trenutak ja ću se odreći u korist brata jer ne želim gaziti njihove zadnje želje. Dobila sam ćerkicu prije pola godine, nikad joj to ne bih priredila, biće jednako za nju i za koje god dijete dobijemo posle nje (nebitno muško ili žensko) sve će ici na jednake djelove. Ne krivim ih, oni su odrasli u tom vremenu kada je to bilo normalno i kada je to bilo jedino “ispravno”. Mimo svega ovoga pomagala sam roditeljima za sve i dok god budem mogla pomagat ću im za sve, oni su radili za nas kako su najbolje znali inače su dobri ljudi, pošteni. Dosta ljudi i dok griješe nisu svjesni toga..