Na dan kad mi je baka umrla, vraćajući se kući sa sahrane, našla sam malo belo napušteno mače. Uzela sam ga ne razmišljajući, iako ne volim mačke, ali sam se toliko vezala da evo skoro godinu dana je samnom. Roditelje nisam nikad upoznala, odrasla sam sa bakom. Negde sam pročitala da se energija ljubavi ne gubi posle smrti voljene osobe već prelazi iz jednog oblika u drugi i da se sve vraća. Baka ne bi poverovala u ovo, ona je bila strogo Pravoslavna ali ovo belo mače mi je kao anđeo čuvar. Ima izuzetnu empatiju i prepametno a uz to od onih brbljivih mačaka.

Dala sam doktorima da mi prilikom drugog carskog poroda podvežu jajnike bez da sam to ikad rekla mužu. On jako želi još minimalno dvoje djece, ali ja stvarno nemam snage za još djece posto sva odgovornost odgoja i brige o djeci pada na mene. Ne želim opet prolaziti pakao trudnoće dok trčim za djecom sasvim sama, a on ide na fešte, posao, pića sa prijateljima, uživa Max u životu, te se onda druži s klincima jednom do dva puta tjedno na sat vremena da se može hvaliti kako je on odličan tata. Kad bih ponovno morala proživljavati pakao brige o maloj bebi, zacjeljivanju od poroda i brigu o aktivnom djetetu, nebih mogla. Izludjela bih. Znam da bi ga jako povrijedilo što sam mu to napravila iza leđa, ali za mir u braku i moj mir, ovo je najbolje.

Imam 23 godine i prošli mjesec sam obrisao sve društvene mreže. Telefon mi je bukvalno samo telefon. U početku ogromna anksioznost, hvatao sam se za džepove dok sam čekao zeleno svjetlo na semaforu, konstantan strah da nešto propuštam ili da će se nešto desiti mimo moje kontrole. Danas me čine srećnim vjetar koji mi dodiruje lice, pročitana knjiga, tuđi osmijeh, sjedenje na klupi pored rijeke i oni mali razgovori sa starijim ljudima na ulici. Sa sigurnošću mogu da kažem da mi društvene mreže uopšte ne nedostaju i 90% sadržaja na koji sam trošio sate svog dana se uopšte ne sjećam. Mislim da smo se kao ljudi otuđili jedni od drugih.

Muž i ja završavamo s poslom oko 17 časova i većinom nakon toga idemo u kupovinu za večeru. Njega je toliko blam da udje u market u radnom odelu, prašnjav i prljav od posla, a meni je to toliki ponos. Stala bih pored njega da je još deset puta prljaviji i prašnjaviji sve dok se bavi poštenim poslom.

Zaručnica mi je ravna i s njom sam samo jer me druge zgodnije i ljepše neće. Nisam ni ja neki ljepotan, ali imam novca dosta. Nažalost, ne mogu doći do situacije da pokažem tim drugim djevojkama da imam para jer me u startu odbiju zbog izgleda, pa sam zaglavio sa ovom. Najradije bih našao drugu zgodniju i to aktivno pokušavam, ali ne ide. Duša me zaboli kad na instagramu vidim neku zgodnu napucanu djevojku.

Iskreno ću vam reći, imati djecu je predivno, ali preteško. Ostarit ćete preko noći zbog nespavanja, umora i stresa. Brinut ćete svaku sekundu života, više nikad nećete osjetiti potpuni mir jer od trenutka kad ugledate pozitivan test brige se samo duplaju. Svi govore o bezuslovnoj ljubavi i to ne sporim, al niko nikad ne priča o ovim stvarima jer kao da se ne smije pričati ništa negativno. Nismo dobili djecu premladi, ostvareni smo i zreli, al opet je jako teško.

U kancelariji imamo koleginicu koja je mirna, tiha, nežna.. najvrednija je i najozbiljnija je. Svi ostali su lenji, svađaju se i prave probleme. Jednog dana je ta mirna samo dreknula da smo svi zanemeli od šoka. Zavela je takav red da ju je šef postavio kao zamenika. Sad kad se setim te scene i tog šoka zbog njene reakcije valjam se od smeha. 🤣

Moj muž kuma voli, kao da mu je familija. Sprijateljili su se kad su odrasli, ali ga izuzetno ceni i poštuje. Nikada nikom, čak ni meni nije rekao ništa loše o njemu, niti je kumu nešto prigovorio u javnosti, naprotiv branio ga je uvek čak i ako je kum kriv. Kad bi kumu bilo šta trebalo, pomogao bi mu. Ali, kum je pričao, da ga je nasamo nekoliko puta "izribao". Otvoreno mu je govorio gde greši, bez ustručavanja, i nije ga zanimalo da li će mu kum zameriti. Kum mu nikada nije zamerio, jer zna da mu je to suprug nasamo govorio iz najbolje namere. Iskreno, mislim da su pravi prijatelji takvi, a ne oni koji se smeškaju nasamo, a iza leđa ogovaraju i napadaju.

Mama mi je umrla kad sam bila vrtićke dobi i uvijek smo bili samo tata i ja. Mamu znam sa slika, ali je se ne sjećam. Kad sam ja imala 16, tata je bojažljivo priznao da mu se sviđa kolegica s posla, ja sam ga potaknula da nešto pokuša i na kraju su se vjenčali kad sam ja već bila na faksu. Ne mogu reći, nas dvije smo se uvijek lijepo slagale, ali ja sam ju doživljavala više kao prijateljicu jer sam već bila poluodrasla kad je ona došla, nismo nikad živjele zajedno i ona je bila relativno mlada kad su počeli izlaziti (ona 36, tata 47). Neki dan dolazim kod njih u stan nakon stvarno groznog dana, ona me pita što je bilo, ja sjedam za stol i počinjem kukati i ona me u jednom trenutku pogladi po kosi. Ljudi dragi, ja sam se tad raspala. Ona me grli, ja 20 minuta jecam kao malo dijete. Znam da zvuči patetično, ali ja sam tad prvi put (otkako pamtim) osjetila kako je imati mamu. Tata je bio super, ali nisam ni znala koliko mi je falila mama dok nisam osjetila nešto slično.

Moji roditelji imaju nas 6 dece. Najstarije "dete" ima 25 godina, a najmlađe 4. Ostali imamo 20, 17, 12 i 8 godina. Sve češće slušam kako ljudi sažaljevaju moju majku, kako je "protraćila" život jer nema karijeru, oduvek samo brine o deci, i slično, ali ona je jedna jako vesela i srećna osoba koju to sve ispunjuje, osim nas je usput uvek čuvala i drugu decu (od svoje sestre, od prijatelja, komšija), jednostavno voli decu, voli da pravi gomile hrane za svakoga, i to je i želela oduvek. Njena je i želja da nas ima 6, tata je oduvek hteo dvoje. Naravno, verovatno pomaže to što imamo novca, inače bi sve išlo mnogo teže. Ne razumem ljude koji osuđuju. Ne znam zašto je teško prihvatiti da ne želi svako iste stvari u životu.