Muž i ja završavamo s poslom oko 17 časova i većinom nakon toga idemo u kupovinu za večeru. Njega je toliko blam da udje u market u radnom odelu, prašnjav i prljav od posla, a meni je to toliki ponos. Stala bih pored njega da je još deset puta prljaviji i prašnjaviji sve dok se bavi poštenim poslom.

Zaručnica mi je ravna i s njom sam samo jer me druge zgodnije i ljepše neće. Nisam ni ja neki ljepotan, ali imam novca dosta. Nažalost, ne mogu doći do situacije da pokažem tim drugim djevojkama da imam para jer me u startu odbiju zbog izgleda, pa sam zaglavio sa ovom. Najradije bih našao drugu zgodniju i to aktivno pokušavam, ali ne ide. Duša me zaboli kad na instagramu vidim neku zgodnu napucanu djevojku.

Iskreno ću vam reći, imati djecu je predivno, ali preteško. Ostarit ćete preko noći zbog nespavanja, umora i stresa. Brinut ćete svaku sekundu života, više nikad nećete osjetiti potpuni mir jer od trenutka kad ugledate pozitivan test brige se samo duplaju. Svi govore o bezuslovnoj ljubavi i to ne sporim, al niko nikad ne priča o ovim stvarima jer kao da se ne smije pričati ništa negativno. Nismo dobili djecu premladi, ostvareni smo i zreli, al opet je jako teško.

U kancelariji imamo koleginicu koja je mirna, tiha, nežna.. najvrednija je i najozbiljnija je. Svi ostali su lenji, svađaju se i prave probleme. Jednog dana je ta mirna samo dreknula da smo svi zanemeli od šoka. Zavela je takav red da ju je šef postavio kao zamenika. Sad kad se setim te scene i tog šoka zbog njene reakcije valjam se od smeha. 🤣

Moj muž kuma voli, kao da mu je familija. Sprijateljili su se kad su odrasli, ali ga izuzetno ceni i poštuje. Nikada nikom, čak ni meni nije rekao ništa loše o njemu, niti je kumu nešto prigovorio u javnosti, naprotiv branio ga je uvek čak i ako je kum kriv. Kad bi kumu bilo šta trebalo, pomogao bi mu. Ali, kum je pričao, da ga je nasamo nekoliko puta "izribao". Otvoreno mu je govorio gde greši, bez ustručavanja, i nije ga zanimalo da li će mu kum zameriti. Kum mu nikada nije zamerio, jer zna da mu je to suprug nasamo govorio iz najbolje namere. Iskreno, mislim da su pravi prijatelji takvi, a ne oni koji se smeškaju nasamo, a iza leđa ogovaraju i napadaju.

Mama mi je umrla kad sam bila vrtićke dobi i uvijek smo bili samo tata i ja. Mamu znam sa slika, ali je se ne sjećam. Kad sam ja imala 16, tata je bojažljivo priznao da mu se sviđa kolegica s posla, ja sam ga potaknula da nešto pokuša i na kraju su se vjenčali kad sam ja već bila na faksu. Ne mogu reći, nas dvije smo se uvijek lijepo slagale, ali ja sam ju doživljavala više kao prijateljicu jer sam već bila poluodrasla kad je ona došla, nismo nikad živjele zajedno i ona je bila relativno mlada kad su počeli izlaziti (ona 36, tata 47). Neki dan dolazim kod njih u stan nakon stvarno groznog dana, ona me pita što je bilo, ja sjedam za stol i počinjem kukati i ona me u jednom trenutku pogladi po kosi. Ljudi dragi, ja sam se tad raspala. Ona me grli, ja 20 minuta jecam kao malo dijete. Znam da zvuči patetično, ali ja sam tad prvi put (otkako pamtim) osjetila kako je imati mamu. Tata je bio super, ali nisam ni znala koliko mi je falila mama dok nisam osjetila nešto slično.

Moji roditelji imaju nas 6 dece. Najstarije "dete" ima 25 godina, a najmlađe 4. Ostali imamo 20, 17, 12 i 8 godina. Sve češće slušam kako ljudi sažaljevaju moju majku, kako je "protraćila" život jer nema karijeru, oduvek samo brine o deci, i slično, ali ona je jedna jako vesela i srećna osoba koju to sve ispunjuje, osim nas je usput uvek čuvala i drugu decu (od svoje sestre, od prijatelja, komšija), jednostavno voli decu, voli da pravi gomile hrane za svakoga, i to je i želela oduvek. Njena je i želja da nas ima 6, tata je oduvek hteo dvoje. Naravno, verovatno pomaže to što imamo novca, inače bi sve išlo mnogo teže. Ne razumem ljude koji osuđuju. Ne znam zašto je teško prihvatiti da ne želi svako iste stvari u životu.

Drugarica i ja smo u tri ujutru, pijane, sele u njen auto i vozale se po gradu. Ona je bila za volanom i odjednom je auto skrenulo s puta. Udarile smo u drugi auto koji je bio parkiran ispred nečije kuće. Nama se ništa nije desilo. Okrenule smo se i otišle.

Gledam ovaj trend 2016. godina slike, uspomene - 2016. sam imala 20 godina i nisam imala jedan sako da odem na razgovor za posao, o cipelama da ne pričam, sećam se da sam kod kineza kupila neku kitnjastvu belu bluzu jer sam za toliko imala - bilo mi je loše kada sam pogledala slike iz arhive od tada, na svakoj vidim jadnu devojčicu koja pokušava da bude srećna na slici da deluje kao drugi oko nje uprkos brojnim haotičnim okolnostima - dan nije prolazio u kući bez svađe, dani i noći u nervnim slomovima i suzama, glad, jad i beda- nisam imala za frizera, zubara ništa... Ako čita ovo neko ko trenutno živi kao ja tada, biće bolje🥲

Posvađao sam se sa devojkom. Nakon toga smo se danima raspravljali dopisivanjem preko Vibera. Nakon što je napisala izuzetno dug referat od 'A' do 'Š', kao odgovor sam joj samo poslao glasovnu poruku od dve sekunde u kojoj sam podrignuo. To je bilo toliko bizarno da smo se smejali i momentalno pomirili kao da se nikad nismo posvađali.