Bio sam u vezi sa curom koja ima djete.... Djete nije moje, djete je iz veze sa prošlim muškarcem.... Ljudi ja sam toliko to djete zavolio, vodio ga svugdje, kuhao mu, čitao mu priče za laku noć, vodio ga u vrtić, išao po njega.... Ja i cura smo prekinuli i naravno, sada ne smijem viditi djete jer logično "dijete nije moje".... Ne bi nikome nikada poželio ovakvu bol i patnju kroz koju trenutno prolazim zbog toga jer sam se ko budala vezao za nešto na što nemam apsolutno nikakva prava.

Imao sam mnogo dobru drugaricu, za koju su svi mislili da ćemo biti zajedno, jer su nju svi moji obožavali, a mene njeni, ali mi se nismo fizički dopadali jedno drugom. I moj stariji brat mi je jednom rekao da grešim, da je ona predivna i dobra, i da bi ju svako poželeo. Tada sam mu rekao, da ako misli tako da on pokuša nešto, jer ja nju gledam samo kao drugaricu. Nakon nekoliko godina su se venčali, sada je ona moja snaha, imaju i decu, ja sam se takođe oženio i i dobio decu, snahu volim kao da mi je sestra, družimo se i dalje, a moja i bratova deca odrastaju zajedno, i mnogo se vole i poštuju.

Sedim jutros u Urgentnom centru, čekam zakazan pregled, u međuvremenu dolaze hitni slučajevi i među njima bračni par. Žena u teškom stanju, požutela, skoro operisana i u teškim bolovima, jeca, suprug je teši i pridržava da ne padne ili pomaže da sedne. Ona već gubi strpljenje, suprug se bori s njom da je smiri, a prisutni u čekaonici ili blenu blagotelećim pogledom ili prevrću očima. U jednom trenutku suprug je morao da ode po lekove, prišla sam da je pričuvam dok je odsutan i probala da joj objasnim da će rezultati brzo, da proba duboko da diše i da ne razmišlja o najgorem. Poenta priče, mnogo smo bre stoka od naroda. Lakše da se prevrću oči nego da se kaže lepa reč čoveku ili da se pomogne u teškom trenutku.

Stalno čujem i čitam priče o tome kako su deca nekulturna, ne znaju reći dobar dan itd... Pljuju po toj deci i roditeljima, te je vaspitani, ovakvi onakvi... Ja mojoj ćerki probnih mozak sa tim da mora reći dobar dan. Uđemo u dve prodavnice u jednom danu, ona kaže dobar dan i doviđenja i ne dobije odgovor! Komšije isto!!! Znaju svi da pljuju po deci a sami su jednako nekulturni! I onda smo došli do toga da se ona stidi da kaže dobar dan, jer u 90% slučajeva ne dobije odgovor. Pa pre nego što odlučite dete od 5 godina da je ne vaspitani, razmislite da možda ne zna više šta je ispravno, da se stidi, da možda ranije nije dobilo odgovor pa ne zna više da kaže dobar dan! I odgovorite deci kad vam se jave, kolika god da je gužva u radnji, na kasi, na ulici....

Ne mogu da verujem kakav sam ja srećnik. Sa ženom sam od svoje 16te godine, sada imam 27 i u braku smo 3 godine, imamo dete. Za sve ove godine nikada mi nije dosadila, što ovako kao osoba, što seksualno kao žena. Skoro svaki dan imamo odnose, vidi se da nisu radi reda, volimo se, pervezni smo do bola. Nemam nikakvu zamerku ni u drugim stavkama u braku. Ali ljudi moji ja vama ne mogu opisati vatru koju osećam između nas, svaki dan, iz svakog njenog pogleda ja doživljavam žmarce. Da li je stvarno tačno da je seks skoro najbitniji? Ja sam prezadovoljan muž, nikada ne bih pogledao drugu jer sve imam. Život je lep, nadam se da će ovako uvek biti. Morao sam da podelim svoju sreću.

Rodila sam dete sa 23 godine, sad imam 29, pre toga bila s bivšim od moje 19-te, razišli se kad je mala imala 4 godine, i posle svega sam donela odluku da decu više ne želim, a ni muža takođe. Volim svoj mir, vreme sa mojim detetom, sad je i veća pa mi je sve i lakše, radim takođe i posao koji volim, lepo mi je uređeno sve i ne želim da mi bilo ko nov ulazi u život ni sad a ni ubuduće. Najiskrenije, nemam više ni živaca za kompromise, muka mi je od svega toga, volim svoj mir i slobodu i to se nikad neće promeniti.

Imam godinama drugaricu koja mi šalje svoje gole slike kad je pitam. Prosto imamo takav odnos i ne vidimo ništa sporno u tome. Oboje smo bili u vezama i tada ne varamo odnosno ne viđamo se. U prošlosti smo mnogo puta spavali sad više ne jer me jako zanima neko drugi, ali kad je pitam za neki savet ili neku golišavu sliku ili snimak pošalje mi bez problema. Tako smo slobodnog shvatanja i odgovara nam, a niko ništa ne zna niti će ikada saznati. Mislim da se ona još uvek nada da ćemo biti u pravoj vezi, ali meni ona nije za vezu sa mnom jer smo dosta različiti i nije sposobna dosta je smotana a to ne volim za vezu. Dovoljno mi je da je imam kad mi treba i da mi nekad nešto pošalje kad sam daleko pa se ne možemo videti. Bitno da oboma odgovara.

Znam da je ovo veoma pogrešno, ali ja bih volio da moja bivša djevojka zauvijek ostane sama. Dobra je djevojka, ništa loše mi nije uradila i zaista me je iskreno voljela. Ja sam oženjen, odnedavno i otac. Ali činjenica da bi ona mogla da voli nekog drugog me izluđuje.

Svaka zaposlena žena koja vrijeđa nezaposlenu domaćicu bi prva voljela da je na njenom mjestu. Ok, biti domaćica ima svoje mane, a znate li koje su vaše mane? Što ne viđate vaše dijete po čitav dan, što vam djecu čuvaju tete za pare, što umjesto tople kuće, vi provodite dane u kutiji zvanoj firma. Prihvatite to da radite, jer morate. Manite me priča o penziji, vi da razmišljate tako daleko, ne biste se udavale za likove koji ne mogu priuštiti da ne radite par godina nakon porođaja. "Ali ja hoću da radim", radi ti, ali nikad nećeš biti majka kakva može biti jedna domaćica, to je činjenica. I otac čuva dijete, naravno. Ali ko ga je nosio ispod svog srca? Ko će mu bolje pružiti topline od majke. Zašto odbacujete djecu na sve načine?

U mojoj firmi, kad je nekome rođendan, obično blizak kolega (ili koleginica, naravno, ali pisaću u muškom rodu u daljem tekstu) nedelju dana pre istog skuplja novac tako što pošalje mail ostalim kolegama koje ih znaju ili sa kojima su bliski, sa generisam QR kodom za uplatu na račun, pa im se to prenese/uruči na dan rođendana... I takvi mejlovi cirkulišu dosta često, i ne samo za rođendane nego i tragične situacije, poklon za odlazak iz firme, itd. I sad, kako sam ja iole "dobar" sa dosta ljudi, a pritom to je korporacija od više spratova sa preko 500 ljudi, ovi mejlovi su previše česta pojava. Odlučio sam da neću nikome nikad ništa da uplaćujem. I da obrazložim (i da pomalo zvučim 'kiselo') ali, u početku, prvih godinu-dve, sam uvek uplaćivao, i to uvek više nego postavljeni iznos na generisanoj uplati - ali za mene nikad nisu ništa skupljali, a radim već 4 godine u ovoj firmi. Ovo sam uveo od skoro, i mislim da je to sasvim fer, a i da takođe to niko neće nikad primetiti svakako.