Dete mi je uvek bilo okrenuto više ka prirodnim naukama. I ja sam, i žena isto. Radio je i ostalo dobro ali ovo mu je išlo baš od ruke. Baš baš. Međutim, crtanje mu je i sad u 3.srednje katastrofa. Redovno dobija 1-2 a na teoriji 5. Zbog drugih predmeta su mu izvlačili dve godine 5 na kraju. Kaže mi razredna na početku godine da mora da popravi i da neće moći više da mu 'sređuje'. Ja pitam 'Što mora?'. Kaže 'da bi bio vukovac'. Rekoh 'to ne mora, niko ga ne tera', ona me gleda u i pita 'jel vi ne želite najbolje za njega?'. Rekoh 'Dete razvaljuje matematiku, fiziku, hemiju, šta će mu crtanje. Već zna da će na matematički fakultet, kakva Vukova diploma, šta ima od toga?'. Zakazala me kod školskog psihologa u petak. Najbolje da ću da ga teram u skoro 18g da uči da crta...

Dolazi kod mene u stan, ljubi me i grli još sa vrata. Kaže mi "ona dolazi iz inostranstva.. biće tu nekoliko dana". Ja sam tužna zbog toga, on me ljubi i kaže "samo par dana, srećo... preživećemo. Javiću ti se čim ode." Ljubimo se, provodimo noć zajedno. Uvek sam osuđivala ljubavnice. Sada sam jedna od njih. NE VERUJTE NIKOME 100%. On je u svačijim očima najbolji dečko na svetu, ona je jako sigurna u njega. Ali je kod mene stalno. U porukama, pozivima, stanu. Mrzim sebe, ne može me niko osuditi koliko mogu sama sebe, ne brinite. Gadim se samoj sebi. Krpa sam? Koristi me? Ne ostavlja je zbog mene? Znam. Ali i pored toga svega, ja sam sa njim dok ona mirno spava. Svi varaju. Vi koji kažete da nikada niste i ne biste, samo niste osetili nešto jače ili niste bili u prilici ili ne znate da ste sigurni i da se neće saznati.

Pozdrav društvo, izneo bih ličnu borbu i zamolio da što više osoba pročita, jer ako i jedna osoba otkrije na vreme i bude spašena, uspeo sam u zamisli. Naime, otkriven mi je karcinom debelog creva pre dva meseca stadijuma T2, operisan sam robotski pre mesec dana i krenuo pre dve nedelje sa hemoterapijama u trajanju od 6 meseci. Napominjem da imam 36 godina, nepušač, zdrav život i kako mi je rečeno, ovo zlo je bilo u meni već dobrih 3-4-5 godina i zahvatilo 11cm debelog creva, a da toga naravno nisam ni bio svestan. Bol niti bilo kakve tegobe nisu postojale, podmuklo skroz, već prvi simptom je bila pojava krvi u stolici početkom godine, da bi se iz meseca u mesec pogoršavalo. Elem, za sve osobe uzrasta 30+ godina, jer je to preporuka sadašnje medicine za preventivni pregled, zamolio bih srdačno da uradite kolonoskopiju kako bi mirno spavali. Radi se u sedaciji/spavate, ne boli apsolutno ništa i za pola sata je gotovo, tako da ne vidim razlog da se ne iskontrolišete. Hvala i živi bili.

Raskinula sam s momkom zato što smo zajedno 5 godina, zato što ima 39 godina i navodno još uvek nije spreman da imamo dete. Kad god bi pokrenula normalan razgovor o tome, promenio bi temu. Smatram da ne zaslužuje da bacim svoje dragocene godine, a želim da imam porodicu jednog dana. Njemu želim sve najlepše.

Muž mi je po prirodi veseljak i od kad smo i bili u vezi uvek je dok se kupao pevao neke narodnjake. Sada imamo bebu od godinu dana i po ceo dan nam na tv crtani za decu i pesmice. Juče dolazim ranije sa posla, i tiho sam ušla u kuću i čujem ga da se tušira kad on peva na sav glas "zakleo se bumbar, zum zum zum zum". Slušala sam ga tako malo i posle lupim vrata malo jače da čuje da sam stigla kući kad on krenuo ko iz topa "UZ MORAVU VETAR DUVAAA!!"😅😅😅

Kad sam bila mlađa, stalno sam osuđivala sve, alkohol, varanje, žene koje oproste, žene koje rađaju zbog muškog, itd. Sad kad se bližim tridesetoj, tek sad vidim koliko je život kompliciran. Koliko je teško zapravo biti konvencionalno dobra osoba. Dogodile su mi se stvari… Pogriješila sam. A prije bih prva bacila kamen. Ovaj portal bi trebao biti medij da kažeš anonimno nešto čega se sramiš, a tišti te, a vidim samo dušebrižnike i moralne vertikale u komentarima. Svi smo s*ebani na svoj način, svatko od nas ima tajne, i svatko će kad tad učiniti nešto krivo. Pitanje je samo kako možemo živjeti s tim šta smo napravili.

Danas mi je rođendan, 40. I pozvala sam par prijatelja da sa porodicama za vikend dođu kod mene da obeležimo. I niko ne može. Nemam ne znam koliko prijatelja u životu, sve ukupno 5, ali baš dragih, bliskih. Svi imamo porodice, družimo se u skladu sa obavezama, ne baš često ali kako uspevalo zbog škole i dečijih obaveza. I kako je moguće da baš niko ne može taj vikend. Pogodilo me. A imaju opravdane razloge, ne zameram. Ali mi je nešto teško palo. Nemam 5, nego 40 god, ali... Osećam se kao dete koje je pozvalo ceo razred na rođendan i niko nije došao.

Prao sam auto u dvorištu, voskirao i uglancao. Taman da završim posao, sa krova kuće poleti ptica, "olakša" mi se po autu i sleti na drvo. Ispratio sam je pogledom kako sleće u gnezdo. Nije me mrzelo da uzmem merdevine, popnem se i u gnezdu sam zatekao 3 jajeta... U svakom slučaju - oko za oko, zub za zub.

U nastupu besa dečko s kojim sam živela 3 godine me je udario...pogledala sam ga, uzela njegovu ruku, poljubila je i nastavila da sedim i gledam u njega. Malo je reći da je bio iznenađen. Ceo dan i celu noć sam ćutala a kad je otišao na posao, spakovala sam stvari, ostavila ključeve komšiji i otišla kod roditelja na neko vreme. Od tada je prošlo 5 godina. Bar jednom mesečno me i dalje zove a ja mu ne odgovaram...

2022 iskoči mi story jedne devojke na koji sam ja napisao neku smešnu poruku na koju mi je ona odgovrila i tako se zezali 2-3 dana. Kaže ona za vikend dolazi u Srbiju na godišnji odmor, nisam znao da je iz Leskovca dok nije pomenula dolazak. Nešto kroz šalu je bilo "eh da si samo bliži video bi ti" sednem u auto i odem za Leskovac slikam joj i pošaljem trenutnu sliku iz Leskovca. Ostala je zatečena nije se dvoumila došla da se upoznamo. Tako smo se par puta viđali kad je ona dolazila vamo. Imao sam jedan neradan period zbog praznika te me je pitala da dođem kod nje u Keln. Došao i verio je. Možda je sve to bilo brzo i spontano ali nama je 3 godine braka 30.11.