Imam 25 godina i krenula sam voziti prije par mjeseci. Jutros kad sam krenula na posao, na parkingu ispred zgrade me kamion zagradio. Pokušala sam se izvuć ali jednostavno nije išlo. Izađem iz auta da pitam vozače hoće li brzo jer kasnim, na što mi vozač onako podrugljivo odgovara da će brzo te da ne vidi razlog zašto ja ne mogu izaći i bez da se on skloni (jer on je procijenio da mogu, a ja nisam uspila). Samo sam ušla u auto i krenule su mi suze onako odjenom od svega šta mi se nakupljalo danima. Uz to sve to mi je bio jako važan i stresan dan na poslu. I razmišljam kad bih ja bila u situaciji da vidim da netko nešto ne moze ili mu treba pomoć ne bih nikad nešto tako rekla. Želim reći da ako nemate šta lipo da kažete nekome, onda nemojte ništa ni reći. Nikad ne znate kroz što netko prolazi, s čim se bori, što ga čeka i ne znate kako vaše riječi koje možda i nisu toliko zlonamjerne mogu utjecati na nekoga. Budimo malo suosjećaniji jedni prema drugima ❤️

Dečko mi je rekao da nisam lepa kao njegove bivše devojke, ali sam ja izabrana. Lepota je prolazna i da svakako neću biti lepša za jedno 10 godina sa stomakom od porođaja od neke njegove koleginice doktorke ili medicinske sestre od 25 godina. Raskinula sam.

Moja ćerka je u vezi sa oženjenim čovekom koji ima dete. Nisam je tako vaspitala. Učila sam je da poštuje tuđe brakove i porodice, da nikada ne bude razlog nečijeg bola. A sada je baš to postala. Kao majka, razapeta sam između ljubavi prema njoj i svojih vrednosti. U očaju sam poslala poruku njegovoj ženi. Ne iz osvete, već jer sam smatrala da ima pravo da zna. Možda sam pogrešila. Možda sam prešla granicu. Ali nisam mogla da ćutim. Da li je majčina dužnost da ćuti i podržava, ili da kaže kada misli da je dete krenulo pogrešnim putem?

Rejvovi su me oslobodili. Prvi put sam se osećala slobodno da igram i obučem se kako želim, da pričam sa nepoznatim ljudima. Uživam u tehnu i ne konzumiram narkotike, ali kad pomenem da volim te žurke ljudi me gledaju čudno. Malo mi je krivo zbog toga, ali kao da tamo upoznajem verziju sebe koja se dugo krila zbog osude i nesigurnosti.

U braku smo 6 godina, a pre toga u vezi 8 god., imamo dve ćerkice i sina. Suprug je divan, poštujemo se i volimo, i stvarno je super sa klincima. Suprug ima privatan posao i lepo je išlo do korone, nakon toga je posao počeo da opada, ja sam primala novac za porodiljsko preko njegove firme. Dok smo imali novca i pravili razne organizacije moji roditelji su bili uvek tu i dolazili su. Kada smo ostali sa primanjima gde je imalo samo za osnovno i trebala mi pomoć oko troškova za decu, moji roditelji su se povukli nakon prvog pitanja za pomoć, više nisu dolazili, retko zvali, a okolo su nas ogovarali, inače su imućni i imaju da pomognu. Suprugovi roditelji su uvek pomagali iako žive od penzija. Kada nismo dobili kredit za povećanje posla, potražila sam pozajmicu od roditelja, nakon toga pretprela svakakve uvrede na svoj i suprugov račun, rekli da se razvedem i odem od njega pa će tek tad davati samo šta deci treba. Ja nemam razloga za razvod. Poštujem ih, i ne znam kako da se ponašam sa njima.

Molila sam Boga da mi pošalje nekog da me voli, pametnog, hrabrog, odanog, da smo sretni. Izgleda da nisam bila dovoljno jasna pa mi je poslao jednog malog ludaka, mog dragog psića ali ne žalim se. I izgleda da se desilo čudo jer sam mnogo smirenija nego proteklih godina, kao da upija taj moj stres. Ne mogu se iznervirati što mi je nevjerovatno.

Ne zna se šta je gore, ovi influenseri što daju savjete po storijima životne kao da su Bogom dani ili te budale što vjeruju da postoje savršeni ljudi. Bože sačuvaj!

Od 2020-2022 vodio sam jedan raskalaštan život, kafa sok ujutru u kafiću, svratim usput oko 11 da pojedem neku pljeskavicu oko 5-6 uveče kad sam na poslu neki sendvič pojedem. Te tri godine kako sam otišao od mojih u NS da radim prosto sam se hranio nezdravo, nisam nešto ni umeo da spremam sebi. Vikendom kad sam slobodan obično sam u kladionici izlasku bio do kasno. 2023 kad sam uvideo koliko sam bacao para na tu brzu hranu sam se dosta promenio i bolje što je tako ispalo jer da sam nastavio tako ni 200 000 mi ne bi bilo dovoljno da preguram mesec jedna pljeskavica koja je 2021 koštala 300din danas je 700din. Brza hrana koja je bila nekad lako dostupna je odjednom postala luksuz. Počeo sam da spremam sebi, pazim gde trošim pare, ne idem u kladionicu, u kafić odem jednom nedeljno obično petkom samo malo da dam sebi oduška posle radne nedelje, vikende provodim sa prodicom osećam se preporođeno.

U vezi sam već 4 godine sa oženjenim čovekom. Ja imam 28. Ne znam ni šta me drži tu jer ne želim da se razvede, a sa druge strane shvatam da dalje od ovoga nema i samim tim tapkam u mestu, a vreme prolazi…

Imam 28 godina i nisam našla još nekoga sa kim bih podelila život. Imam sam kratke veze, ali ništa ozbiljno. Imam tetku(mamina rođena sestra) koja me svaki put kada me vidi, bukvalno u prošlih 7 godina, pita kada ću se udati i šta čekam. Moja familija je jako bliska tako da se okupljaju svi bar 2 puta mesečno. Ona je razvedena, muž je prevario sa 15 god mlađom koleginicom, jer se kako on kaže zapustila. Sad je ona našla nekog 17 god mlađeg od nje, koji je ostavio ženu zbog nje, sa njim ima dete i sa bivšim mužem 3 deteta. Stalno su komentari šta čekaš dok si još mlada, dok možeš da rađaš, porodica je najbitnija, udaj se za bilo koga eto zavolećeš ga vremenom... Smučilo mi se više i sad sam joj sasula sve ovo u lice i ona se smrtno uvredila o otišla. Majka neće da priča sa mnom već mesec dana, jedva, kaže kako sam je osramotila, kako sam trebala da ćutim, ma ajde bre više. Treba po 2 sata da slušam njeno lupetanje, ne pada mi na pamet više.