Sa 15 godina sam htjela da se.. da završim svoj život. Prešla sa druge strane ograde stana i stala i plačem i razmišljam. Razlog je bio taj što me neko ucjenjivao sa provokativnim slikama (ništa skroz golo ali provokativno). Ako to uradim mama neće biti ista, neće moći da se koncentriše na brata i sestru kojima je potrebna nego će biti izgubljena jer jelte šta je propustila toliko da joj dijete to uradi. I nisam htjela njih da povrijedim. Vratila sam se sve se to nekako vremenom riješilo kako i šta ne sjećam se tačno. Naravoučenje..sve prođe, danas je tvoj blam, sjutra komšinice, preksjutra nekog doktora, nakskutra prodavačice.. elem svako malo se nešto dešava i ljudi zaboravljaju. Zaboraviš i ti kojem se to nešto dešavalo. Nije vrijedno života i ako ti do tvog života nije stalo razmisli o osjećanjima i životima ljudi voljenih oko tebe.

Ušao sam na odjel psihijatrije glumeći da sam došao u posjetu a zapravo me samo zanimalo kako je tamo.

Zašto niko ne priča o tome koliko je TEŠKO napraviti dete?!

Treba normalizovati da se javno priča o apsolutno svemu.

Zamislite, zaljubite se onako na prvi pogled kada ugledate tu osobu i mislite da je to to... A onda kada prođe neko vreme, krenete da pričate, upoznaješ se pa shvatiš da je ta osoba mnogo povređena iz prošlosti od strane pre svega porodice a zatim i bivših ljubavi. Ali, to te ne sprečava da odustaneš iako je on meni rekao da nije za veze i da je odustao od ljubavi, evo on i ja smo zajedno već par meseci. Koliko god me odbijao od sebe, stavljao zaštitni zid, nisam odustajala. I dan danas posle par meseci, ima mana ali ne odustajem, jer ga volim. A čovek kada voli posebno devojka ide do krajnjih granica svoje duše i srca.

Kao sam bio tinejdžer stariji brat je uvijek bio paćenik i koristio to što je stariji. Na tv-u u sobi se gledalo šta je on htio i u suštini sve je uvijek išlo po njegovom jer je eto bio stariji i jači. Jedne prilike sam mu uzeo četkicu za zube i protrljao po testisima i zadnjici i uvijek mi je bilo smiješno kad je prao zube a on debil nije kontao što se smijem.

"Bili smo siromašni, ali imali smo ljubav i bili smo srećni." Bila sam siromašna i upravo zbog toga u mom odrastanju u porodici su nestale ljubav i sreća.

Koleginica s kojom sam studirala i koja je fakultetski obrazovana me je mrtva 'ladna pitala zašto moje dete ima zelene oči, iako i muž i ja imamo smeđe, i ne liči na mene, pri tom aludirajući na to kako sigurno nije muževo dete zbog očiju. Prvo sam mislila da se šali, a kad sam je pitala da li zna da postoji dominantan i recesivan gen gledala me je belo kao da sam prolupala. Uporno je tvrdila da tako nešto ne postoji. Kad sam ja nju pitala na koga ona ima kovrdžavu kosu kad joj ni majka ni otac nemaju ona se uvredila. Ona mi je samo dokaz da lepi ljudi nemaju nužno visok nivo inteligencije.

Moja supruga želi pažnju, maženje, poklone, putovanja.... Moj sin želi mene, želi igru sa mnom, želi da mu čitam knjige i da ga nosam iako zna i sam da je težak, moj otac želi uspješnog sina, želi ponosan da predstavi nasljednika a moja mati želi da ima još ono dijete koje nikada nije pustila od sebe.... Mene niko ne pita šta ja želim. Shvatio sam da je moj život neka stalna borba ostati emotivno stabilan pod napadima i nadati se da će neka viša sila, tj Bog primijetiti i mene. Iskreno se nadam da ću i ja dobiti ono što ja želim, da će doći i moj red.

Njen muž radi u inostranstvu i odsutan je mesecima. Još uvek nemaju dece. Imaju dogovor da mogu imati odnose sa drugim ljudima dok nisu zajedno, ali vidim da se jako vole. Ona ga obožava. Ja sam se zaljubio u nju i jasno mi je stavila do znanja da osim seksa nema ništa. Eto, sad patim... Upoznali smo se u klubu pre 6 meseci. Savetujem svima da ne ulaze u takve veze i šeme. Jednostavno se jedna strana uvek zaljubi.