Imala sam bizarnu nezgodu kad mi se kofa cementa prosula na glavu i morala sam da se ošišam na ćelavo. Nikad više pažnje i komplimenata nisam dobijala. Ispada da je to bila jedna od boljih stvari koje su mi se dogodile.

Od završetka srednje škole 2020. pa do danas život mi se sveo samo na posao, sobu i teretanu. Nemam nikakvo društvo ni uspomena. Upropastio sam najbolje godine svoga života.

Namerno sam namestila da se porodim prvog januara da bih dobila pare od države.

Ništa ne može više da ti spusti standarde od napaljenosti.

Muž i ja završavamo s poslom oko 17 časova i većinom nakon toga idemo u kupovinu za večeru. Njega je toliko blam da udje u market u radnom odelu, prašnjav i prljav od posla, a meni je to toliki ponos. Stala bih pored njega da je još deset puta prljaviji i prašnjaviji sve dok se bavi poštenim poslom.

Iskreno ću vam reći, imati djecu je predivno, ali preteško. Ostarit ćete preko noći zbog nespavanja, umora i stresa. Brinut ćete svaku sekundu života, više nikad nećete osjetiti potpuni mir jer od trenutka kad ugledate pozitivan test brige se samo duplaju. Svi govore o bezuslovnoj ljubavi i to ne sporim, al niko nikad ne priča o ovim stvarima jer kao da se ne smije pričati ništa negativno. Nismo dobili djecu premladi, ostvareni smo i zreli, al opet je jako teško.

Sve ljude kojima je "bolje bilo nekada" bih poslao nazad kroz vreme i zamolio da se nikada ne vrate. Dosadili ste.

Odsad se više ne pravdam i ne objašnjavam, nek misli ko šta hoće o meni. Dosadilo mi je, ionako ljudi veruju u verziju istine koja njima odgovara.

Odvratne su mi muškobanjaste devojke i žene, rodila si se kao žensko i ponašaj se kao žensko, da je trebalo da budeš muško ti bi bila muško.

Jako mi je žao što moram svoju dobrotu da ugasim da bih opstao u današnjem svetu.