Muž je našao neke klinke s kojima se sad "druži". Ne krije mi ništa. Drugarica me napala kako mu to tolerišem, jer se priča po gradu... Dvadeset pet godina braka je bio veran. Prošli smo i dobro i zlo, naročito zlo i nikad se nije požalio. Ako je ovako srećan, neka ga.

Mislim da veza i brak mogu da uspeju samo ako muškarac voli za nijansu više.

Muž i ja živimo u inostranstvu. Imamo oboje dobar posao, još uvek nemamo decu, lepo živimo. Naravno da smo bili oduševljeni kada smo upoznali par, naše ljude i počeli sa njima da se družimo.. to je trajalo dugo, išli smo i na putovanja zajedno. Pre nekog vremena primetili smo da nas izbegavaju, pitam o čemu se radi da bi oni rekli kako su osetili zasićenje i da žele i sa drugim ljudima da se druže?!? Kao da smo u vrtiću. Mnogo me je to povredilo.

Svi hoće samo da me je**u, izgledam jeftino, i ne znam kako to da promenim.

Koliko ja sebe mogu da mrcvarim, pa to ni najgori neprijatelj ne bi mogao..

Evo iskreno bih rekla ako ste razvedeni i imate dete i opet želite sa nekim da stupite u brak nemojte. Ne govorim ovo iz hejta nego sam dete iz takve situacije. Roditelji su mi se razveli, jedva sam to pretrpela imala sam 7 godina, teško mi je bas palo i mojoj sestri. Nekako smo se ajde navikle na život sa razvedenim roditeljima. Zatim se mama udala ponovo za divnog čoveka sa isto 2 dece ćerkom i sinom. Živeli smo svi zajedno i taj period navikavanja je bio dosta težak. Kada smo se navikli bilo je super, zavolela sam ih sve, a očuh nam je bio kao da nam je pravi otac, novi brat i sestra isto super smo se slagali. Onda je došlo i do njihovog razvoda i teže sam to prebrodila nego i razvod mojih roditelja i ono navikavanje. Toliko nam je svima teško bilo, mi deca smo svi plakali. Mislim viđali smo se ovako, išli jedni kod drugih kad stignemo i dan danas tako, ali nije to to. Ostala sam bliska sa njima, ali me je taj razvod pogodio više nego razvod roditelja. Sada imam 3 dece i ja tako ne bih postupala.

Nisam depresivna, ali nisam srećna, nisam zadovoljna. Samo mirna u periodima.

Mislim da sam se žestoko zaljubila! U stvari, sigurna sam! Ali... oboje smo u medicini, ja sestra on lekar. Slobodan je, posvećen poslu, toliko pažljiv prema meni otkako smo se upoznali da mi je to prosto neverovatno. Ali njegov osmeh kad me vidi me obara s nogu. Ništa ne preduzima, smeškamo se jedno drugom i to me izluđuje. U inostranstvu smo, on je stranac, da... Ne znam šta ću sa sobom a još manje s njim.

Davno sam donio pogrešnu odluku. Jedan jedini krivi korak na ovom dugom hodu. Sve sam radio po pravilima i, gledano izvana, sve izgleda savršeno. Moglo bi se reći da mi ništa ne nedostaje. A ipak, taj jedan korak, tada tako malen i beznačajan, ostavio je trag koji nikad nije nestao. Zbog njega sve ponekad djeluje pogrešno. Kao večeras. I nakon svih ovih godina, svaki put kad podignem pogled prema noćnom nebu, pitam se gledamo li isto. Sjaje li ti iste zvijezde kao i meni? Pitam se, jesu li i tebi teške kao i meni? Njihov tihi ples kroz vječni mrak - je li i tebi tako tužan?

Prestanite više da po oglasima za izdavanje/prodaju nekretnina svako potkrovlje u novim zgradama nazivate “penthausom” i svaki stan sa ugradnom rasvetom i novim nameštajem nazivate “lux” nekretninom. Ja razumem da za većinu ljudi u Srbiji to jeste lux, al daj malo urazumite se! Lux je kamen u enterijeru, custom made nameštaj, italijanski nameštaj i rasveta, umetnine… Prestanite da ljude pravite budalama!