Mama mi je poreklom iz Krajine, baba mi je proterana i bila u koloni, danas moja mama radi na sezoni u Hrvatskoj već 3. godinu u Istri, savršena iskustva ja sam išla 2 leta kod nje isto na sezonu ali po 2 meseca jer studiram ovde, mnogo me to nešto vuče Hrvatskoj, obožavam Hrvatsku, predivna jedna zemlja to je ono nešto unutrašnje što me vuče, i tako bih volela da imam momka Hrvata, kome naravno nije važno ko je koje nacionalnosti, da zajedno gradimo most između Srbije i Hrvatske, da prevaziđemo sve i živimo u Lijepoj, imam momka ovde, ali sam neispunjena, volela bih da je sve drugačije... Sve u svemu pozdrav za sve dobre ljude, i Bože zdravlja, eto mene opet u lstri 2026. na sezoni!

Gledam objavu cure s kojom sam studirao na prvoj godini, objavila slike iz Amerike, dobila green card na lutriji. Šalje poruke nepostojećim momcima koji će je sada navodno juriti jer ima diplomu i papire i piše da će za 10 godina kriteriji za momka biti visoki. Cura je blago rečeno daleko od zavodnice, ima preko 200 kila, stomak kao lopta, rastu joj brkovi i brada da istupi žilet, natečeno lice i podbradak, vrlo visoka, bukvalno ne liči na žensko. Drugarice koje je bolje znaju i nekad pišu sa njom kažu da muku muči sa policističnim jajnicima. To znači da ne može imati decu. Ako je dosad nisu progonili momci onda neće ni za 10 kad joj bude 35, osim onih mladih u potrazi za starim biciklom i njima sličnih.

Želim da dam ćerkkici ime Laura, samo se bojim da ne bude gojazna. Poznajem pet dama koje nose to ima i svaka je jako gojazna. Ne bih voleo da mi dete bude 🐽🐖.

Savjet curama koje izlaze na sastanak sa farmaceutom: Bježite kud vas noge nose … Ako njega niti jedna od 200 cura sa fakulteta nisu htjele što bi vi, da je on sav svoj sa nekom bi se koleginicom i oženio.

Izuzetno teško sam odrasla. Roditelji su brata i mene dobili mladi, nisu nam prižili ni ljubav ni novac. Često sam išla pocepanih patika i bez užine u školu. Uspela sam da završim fakultet, kupim sebi manji stan i da imam za pristojan život. Iako je od teškog život prošlo 20 godina i dan danas povremeno imam noćne mora kako se gladna smrzavam na putu do škole u pocepanoj jakni i probudim se u suzama.

Tokom čitavog odrstanja roditelji su me odgajali u „udaćeš se ti si tuđa kuća“. Nisam se udala, živim sama, pozovem ih 2x mesečno, nemam želju da ih posećujem. Oni i dalje ne razumeju zašto.

2025 je dobrim dijelom moja godina. Sredinom godine sam položila stručni ispit za moju struku, nedavno sam položila ispit općeg znanja. Prestala sam konzumirati cigarete i počela sa zdravijom ishranom, samim tim sam smršala. Još da dečka nađem i da 2025 potpuno bude moja godina 😏

U ratu i poslije rata, kad god bismo htjeli Kinder jaje brat i ja mama bi rekla da su to gluposti da tu nema šta pojesti konkretno, znala sam da nemamo para i da je to skupo. Sad imam troje djece i uvijek im kupim Kinder jaja, sakupljaju igračke iz svih kolekcija, srećna sam zbog toga.

Roditelji me se žele odreći jer mi momak nije završio fakultet. Mi smo presretni zajedno, ništa nam ne nedostaje, imamo super primanja, znamo se jako dugo, planiramo brak i decu. Njihov problem je kako će reći poznanicima i prijateljima da im se kćer inženjer udaje za nekoga "manje vrednog". Nikada me nisu pitali da li sam sretna sa njim, već pričaju najgore o njemu iako ga nikada nisu ni lično upoznali.

Momak stavlja jastuk na moje grudi svaki put kada treba da legne na mene. Kaže da u suprotnom ima osećaj da leži na parketu. :')