Moj muž je savršen. Jako sam sretna s njim. Pomažemo jedno drugome u svemu, od kućanskih poslova do financijskih. On je moj oslonac, stijena i moja podrška. Zna sve moje tajne i sve što me muči i nikada me nije osuđivao. Uvijek je bio tu za mene. Osjećam se kao mala princeza sa njim koja je u potpunosti zaštićena od vanjskog svijeta.

Otišla sam sa kolegom na službeni put u drugu državu. Došli tamo, grmi, pljušti. Ja mu oko 21h pokucam na vrata u sexy spavaćici, na foru grmi, plašim se, mogu li kod njega da prespavam u sobi, on me ladno otkači, voli ženu. 9 godina stariji od mene, ja sam mu premija. Čim se vratimo, saznaću broj njegove supruge da joj pošaljem 'pitaj Mirka šta sam ga naučila za ova tri dana'.

Ja ne verujem da sam se 19 godina školovao (8 osnovna + 4 srednja + 7 faks) za ovako glup i bedno plaćen posao. Ovo sam mogao raditi odmah posle osnovne...

Sramota je čistiti WC, a nije sramota skidati se za OF! U kakvom katastrofalnom svetu živimo...

Mnogo mi je teško od kad mi je mama umrla. Prošlo je 3,5 godine ali i dalje osećam prazninu koju mislim da ću osećati čitav život. Toliko nas je sve razumela, opraštala, pazila na nas.. svakim novim danom mi fali na određeni način. Fali mi kao podrška, fali za razgovor, za kafu, čak i za svađu. Stariji brat je skoro dobio sina, primećujem koliko je teško ženi kad se porodi ali ona ima mamu da bude sa njom, da joj pomogne, da odmeni njih dvoje oko nege deteta… primećujem svoje drugarice koje pričaju sa majkama, savetuju se sa njima, zovu ih.. svaki put kad vidim kod nekog u telefonu “mama” srce mi se uznemiri.. Hvala Bogu da one imaju mamu, samo kažem da je meni to i dalje velika rana. Rana koja ne zaceljuje. Blago svima vama sa mamama..

Žena mi je jako zamerila što sam rekao da nećemo dati 260 hiljada na markirana kolica za bebu... Okej, trudna je, hormoni i sve, ali šta je njoj sa glavom? Pa nije beba belog nosoroga u pitanju! Imamo više prijatelja koji su ponudili svoja da nam poklone ili pozajme. Četiri točka i daska... Glupost obična. Danima je ljuta na mene, a meni nije jasno šta sam tako loše rekao, pa ako može neko da mi pojasni?

Vraćajući se iz Bratislave sa aerodroma do mesta u kojem živim u Slovačkoj, u autobusu sam imao sedište broj 44, tik pored jedne dame. Autobus je bio poluprazan, ali su mesta bila numerisana. Pitao sam je da li bi joj smetalo da sednem pored nje, a ona je uz osmeh i ljubaznost rekla da nije problem. Zatim smo, nekim slučajem okolnosti, ušli u razgovor. Rekla mi je da se zove Veronika i da je mojih godina. Živi i studira u Bratislavi, ali zbog posla često dolazi u moje mesto. Auto joj se pokvario, pa je tog dana morala autobusom. Put je bio dug, ali je prošao vrlo prijatno. Lepo smo se ispričali i razmenili kontakte. Devojka je jako lepa i fina, čita knjige, bavi se digitalnim marketingom i sve je to, uz pauze, uspevala da obavi tokom putovanja. Kad god bi napravila predah, nastavili bismo razgovor. Ostavila je veoma lep utisak na mene. Poenta cele priče i njen zaključak jesu da još uvek postoje fine, kulturne i vredne dame. Takvi susreti nas podsećaju da lepota nije samo u izgledu.

Bila sam u vezi sa hirurgom koji se često hvalio koliko je žena imao. Govorio je da u svakom trenutku ima „brutalne“ koleginice doktorke koje bi mogao da je*e, ali da to ne radi jer je sa mnom trenutno. To me je šokiralo i raskinula sam ubrzo. Tada je krenulo ponižavanje. Da boljeg, samouverenijeg i zrelijeg muškarca od njega nikada neću naći. Rekao je da ravnopravnost ne postoji jer sam ja žensko, a on muško, i da bih morala biti zrelija, lepša, urednija, emancipovanija, nevina i obrazovanija da bismo bili ravnopravni, a da bi mi i tada nešto falilo. Kao da je poželjan muškarac sa razlogom i da ga žene traže. Tad mi je bilo jasno da sam se spasila na vreme.

Sakrio sam sve kašike u kući da bi video ko je sposoban da jede bez njih.

Najviše volim kad se supruga posvađa s nekim, to znači da neće da se svađa sa mnom, bar taj dan.