Imam 25 godina i krenula sam voziti prije par mjeseci. Jutros kad sam krenula na posao, na parkingu ispred zgrade me kamion zagradio. Pokušala sam se izvuć ali jednostavno nije išlo. Izađem iz auta da pitam vozače hoće li brzo jer kasnim, na što mi vozač onako podrugljivo odgovara da će brzo te da ne vidi razlog zašto ja ne mogu izaći i bez da se on skloni (jer on je procijenio da mogu, a ja nisam uspila). Samo sam ušla u auto i krenule su mi suze onako odjenom od svega šta mi se nakupljalo danima. Uz to sve to mi je bio jako važan i stresan dan na poslu. I razmišljam kad bih ja bila u situaciji da vidim da netko nešto ne moze ili mu treba pomoć ne bih nikad nešto tako rekla. Želim reći da ako nemate šta lipo da kažete nekome, onda nemojte ništa ni reći. Nikad ne znate kroz što netko prolazi, s čim se bori, što ga čeka i ne znate kako vaše riječi koje možda i nisu toliko zlonamjerne mogu utjecati na nekoga. Budimo malo suosjećaniji jedni prema drugima ❤️

Od svoje 19 pa do 24 godine sam proveo na kruzeru radeći za 4000 evra. Prve godine sam obišao mnoga mesta koja sebi ne bi mogao da priuštim radeći za minimalac u Srbiji. Posle toga me je toliko posao na kruzeru smorio, toliko sam se otuđio od našeg naroda, običaja. Zima, jesen, pročeće praktično da nisi ni video, samo leto. Odlučio sam da tih 5 godina radim što više kako bi sebio obezbedio bolji život kada se vratim u Srbiju, kupio manji plac, sagradio kuću od 50m2 sa bazenom što se kaže kuća po PS građena, u dvorište sam ubacio mnogo zelenila i terasa na kojoj sam mnogo vremena provodio čitajući, sušajući muziku sa društvom. Toliko sam se osećao bolje što sam među svojima a ne tamo među nekim strancima koji te cene kroz prizmu novca. Morao sam učožiti novac u neki svoj omanji biznis počeo sam popravljati bicikla, potom sam kroz 2 godine otvorio i radnju za prodaju delova i opreme za biciklizam, super mi ide već 3 godine. Nikada mi više nije pala ideja da odem na kruzer da radim.

Dečko mi je rekao da nisam lepa kao njegove bivše devojke, ali sam ja izabrana. Lepota je prolazna i da svakako neću biti lepša za jedno 10 godina sa stomakom od porođaja od neke njegove koleginice doktorke ili medicinske sestre od 25 godina. Raskinula sam.

Devojku smara kolega već neko vreme. Mi smo malo više maštali u krevetu i u zanosu smo mu poslali sliku njenih golih grudi. Sad on konstantno flertuje sa njom i smara je na poslu, i tek sad shvatam da je realnost ipak malo drukčije i da sam ipak ljubomoran...

Djedov najdraži poklon je uvijek bila pidžama. Najdraže su mu bile pidžame sa jednim džepom na gornjem dijelu, da bi tu mogao da drži svoju maramicu. Ukoliko bi mu neko kupio pidžamu bez džepa, baka bi mu od nekih starih krpica ili dijelova drugih pidžama skrojila novi džep. Djeda više nema, a pidžama sa zašivenim džepom i dalje stoji ispod njegovog jastuka i čeka ko da će doći da je obuče.

Pita mene devojka: “Dragi kako bi ti reagovao, kad bih ja imala stipera za devojačko”?? “Ne mogu da verujem da si mi postavila takvo glupo pitanje, naravno da bih se smorio i da mi ne bi bilo svejedno da te sutra dan izvedem pred oltar, a da znam da ti veče pre toga neki lik u tangama vrteo svoje testise”. “Kako bi se ti osećala kad bih ja imao striptizetu na momačkoj večeri”? Ona je samo utihnula. Današnje cure su ponekad toliko glupe i nezrele, ili se samo to prave, ali svakako je glupo, postavljati ponekad neusmesna i glupa pitanje, devojke odrastite, nemate 15. godina već 35.

Na poslu sam se, sasvim neočekivano, zaljubila u Marka, mog šefa – čoveka koji je oženjen i ima dete. Pokazivao je da mu se dopadam na suptilan, ali snažan način. Bio je pažljiv i nežan, brinuo je o meni – pitao da li sam gladna, da li mi je hladno, da li sam umorna… Te male stvari su mi značile više nego što je mogao da nasluti. A ja sam, jer sam znala da ima porodicu i jer su mi osećanja iz dana u dan postajala sve dublja, počela da se ponašam hladno i da krijem ono što mi je srce govorilo. Razum me je zaustavljao, ali emocije nisam mogla da ugasim. Teško mi je što se sve ovako završilo. Svakog dana mislim na njega. Nedostaje mi njegov glas, pogled, pa čak i ona naša obična kafa i kratki trenuci koji su meni značili ceo svet. Kajem se zbog propuštene prilike i ne znam da li je sve to bila samo varka ili sam mu se zaista dopadala. Ako vidiš ovo, javi se… da još jednom popijemo kafu zajedno ❤️

Puno mi je srce kad vidim sestru, zeta i sestričinu zajedno. Deset godina su zajedno, sve od 0... Svi u okolini ih znamo kao najskladniji par, oboje pametni, kulturni, dobri ljudi, a mala je miks onog najboljeg od oba roditelja. Prosto da poželim i ja da imam porodicu jednog dana, iako nisam nešto još uvek taj tip, nemam sreće u ljubavi i čini mi se da sam puna nekih trauma. Tako da ne mislim da ću biti te sreće, ali njih kad vidim bude mi toplo oko srca.

Moja ćerka je u vezi sa oženjenim čovekom koji ima dete. Nisam je tako vaspitala. Učila sam je da poštuje tuđe brakove i porodice, da nikada ne bude razlog nečijeg bola. A sada je baš to postala. Kao majka, razapeta sam između ljubavi prema njoj i svojih vrednosti. U očaju sam poslala poruku njegovoj ženi. Ne iz osvete, već jer sam smatrala da ima pravo da zna. Možda sam pogrešila. Možda sam prešla granicu. Ali nisam mogla da ćutim. Da li je majčina dužnost da ćuti i podržava, ili da kaže kada misli da je dete krenulo pogrešnim putem?

Rejvovi su me oslobodili. Prvi put sam se osećala slobodno da igram i obučem se kako želim, da pričam sa nepoznatim ljudima. Uživam u tehnu i ne konzumiram narkotike, ali kad pomenem da volim te žurke ljudi me gledaju čudno. Malo mi je krivo zbog toga, ali kao da tamo upoznajem verziju sebe koja se dugo krila zbog osude i nesigurnosti.