Došao nam ujko koji živi u Hong Kongu u posetu. Donio svima nama po nešto, isto tako i našoj mački. Svaki dan što je bio tu joj je davao tamo neku njihovu hranu za mačke i igrao se s njome i kad je otišao mačka mesec dana žalovala, tražila ga i mjaukala. Da netko od nas umre mislim da ne bi tako žalovala.

Ljudi moji, u depresiji sam nemam volje za ništa, samo želim prespavati život, majka sam troje djece! Imam 42 godine, ne znam kud da krenem!

Umire mi prvi pas. Poklonio mi ga je otac koga više nema. Pući će mi srce.

Sva "lepota" braka mi se svela na trošenje muževog novca. Odnose imamo tek toliko da on zadovolji svoje potrebe, ne želi da izlazimo, ne želi da putujemo ni sami ni s decom, sve manje pričamo, počeo je čak izbegavati i kupovine sa mnom, ne zanima ga moje mišljenje, jako puno vremena smo razdvojeni jer on radi vani. U suštini moj brak je takav da on šalje pare, ja vamo trošim na sebe, decu, kuću. Tešim se time. Nisam sretna..

Razvela sam se i procvetala. Bukvalno mi je sve krenulo. Brak nam je bio jako loš, pogotovo na kraju... Dete isto tako nesrećno sa nama kao i mi... A sada... Odlično! Dete i ja imamo naš mir, na poslu mi je isto krenulo! Ja sam dobro, srećna, raspoložena... Ljudi moji, ja uživam posle razvoda kao nikad!!!

Sa 30+ godina sam došla do svog prvog auta. Samo ja znam čega sam se sve odrekla da bih ga kupila. Smatram da sam dobar automobil izabrala, jer sam se informisala na svim mogućim sajtovima. Onda mi dođu rođaci i traže da im pozajmim kako bi išli na dalji put. Obojica rade, imaju dve dobre plate plus žive sa mamom i ona ima penziju. Nemaju navodno novac da njihov auto poprave. Naravno da im nisam dala...

Moj sadašnji momak i ja bili smo drugari pre. Dok smo se družili drugarski on je imao svoje devojke i ja momke ali sam bila potajno zaljubljena u njega. Pričao bi mi o svojim seksualnim odnosima sa svojim devojkama. Sa njima je bio vrlo nežan dok sa mnom ne. U krevetu se prema meni ponaša kao da sam dr*lja. Ne znam što je to tako i sšta mi je činiti...

Ne razumem koleginice sa fakulteta koje na predavanjima i vežbama dolaze u mini suknjicama, kratkim majicama tako da im se vidi pupak, izraženim dekolteom. Nije da to rade da bi sada zavodile profesore, jer zaista imaju znanja i dobri su studenti. Tako obučene dolaze uvek, bilo da nam predavanja drži žensko ili muško. Drugi ekstrem su ove što dolaze u helankama i trenericama kao "za po kući" ili za trening obučene. Muškarci su, naprotiv, uvek pristojno i formalno obučeni, niko ne dolazi u sortsu, papučama, trenerici. Da ne bude da sam ljubomorna, daleko sam i lepša i zgodnija od tih koleginica, imam svoj stil i uvek sam svedeno i lepo obučena. I ovako me stalno odmeravaju a kad bih se obukla kao one mislim da bi im oči ispale. Fakultet nije mesto za isticanje vaših oblina, si*a, nogu i gu*ice niti su helanke i trenerice prikladna odeća za obrazovnu ustanovu. Osim toga, neprijatno je gledati vas. Molim vas urazumite se.

Posle 10 godina patnje da nađem posao u struci, i svakakvih poslova, ima tračak nade da ću uspeti posao koji volim da dobijem. Čekam poslednji krug selekcije, držite mi fige!

Dok sam išla u srednju školu, osuđivala sam svašta.. rad u kazinu, djevojke koje su u vezi sa starijim muškarcima, uvijek sam govorila kako ne bih bila sa nekim druge vjere itd... Da skratim, desilo mi se 95% stvari koje sam osuđivala.. :)