Sa dečkom planiram veridbu uskoro ali radimo i na bebi.. U nekoliko navrata sam primetila da dečko samo eskivira bilo koju obavezu prema meni.. Pođimo od od toga da me nikada nije pitao "Da li ti nešto treba". Razumem da zna da imam svoj novac ali nije mi sve jedno kada vidim da nema osećaj da me zbrine.. Prokrvarila sam ili se desilo začeće bebe na to mi je rekao "Bebo bitno je da je tebi dobro, valjda će sve da bude dobro ali moraćeš kod lekara". Nije rekao "Idemo kod lekara" već ja sama.. Bukvalno bi me trudnu samu poslao ..I sada vidim da bi mi tako bilo celog života sve bih sama morala da rešavam i da se snalazim a on samo na rečima da mi bude podrška.. Ja ne želim da stvaram porodicu sa čovekom na koga ne mogu da se oslonim ni za šta.

Kad odem u toalet, nebitno da li sam na poslu, sa dečkom, društvom, ponekad ostavim telefon da potajno snima razgovor, i skoro uvek čim napustim prostoriju, krene priča i to uglavnom bude njihovo istinito mišljenje o meni gde sam se par puta šokirala šta ljudi zapravo misle. Nije ni okej to što radim, ali mi je ovo stvarno par puta otvorilo oči, da ne poveruješ.

Kada će konačno "ljudi" da nauče da u čekaonicama bolnica, domova zdravlja, ambulanata ne pričaju telefonom na sav glas, ili preko ZVUČNIKA ili VIDEO POZIVA!? Valjda bi trebali da isključimo zvuk na telefonu i u tišini ili tihim govorom sačekamo svoj red i čujemo koga prozivaju, ili možda ne?

Intelektualac sam, akademski građanin, mada ne radim u struci. Važim za normalnu osobu, ali često u društvu sa nekim ljudima i tokom razgovora sa njima, djelujem kao da imam neki oblik autizma. Takav sam od malena. Dok sam sa nekim ljudima potpuno opušten i ponašam se kao najšarmantnija i najopustenija osoba na svijetu, puna humora i koju ljudi vole i žele samnom da se druže, sa nekim drugim ljudima djelujem kao da sam psihički zaostao i da nemam dovoljno "normalnosti". Često tripujem da ljudi to primijete i da kod mnogih vlada mišljenje da sam debil, da sam lud i da sam zaostao.

Častila sam najbolju drugaricu kad sam diplomirala i našla posao, a ona je prema meni bila veoma škrta kad se zaposlila i završila faks. Znam da novac nije najbitniji, ovako se lepo slažemo, ali moram priznati da mi je to zasmetalo.

Dogovorim se s čovjekom za prvi sastanak, pozvao me da se vidimo u subotu. Fin razgovor na aplikaciji, malo flerta, dobra energija. Dođe subota, budim se oko 9 ujutro, vidim poruku od njega, kaže probudio se bolestan. Izvinjava se, pita možemo li odgoditi za utorak naveče, misli da će ozdraviti do tad. Ok, dešava se, meni se na razbolijeva, može utorak naveče u 7. Dođe utorak. Oko 6 sati je, ja se spremam, stiže poruka od njega. Otkazuje opet, s drugim izgovorom. Ostavila sam seen, ali me ipak pogodilo.

Ja sam uvek voleo kafanu i skup život, da častim društvo, kod kuće sam kupovao najskuplju hranu i garderobu, išao na najskuplja mesta na letovanje i mislio da sam gospodin. Plaćao deci i ženi sve najskuplje. Moj mlađi brat je razmišljao drugačije. Da se kupi za kuću sve što treba. Da se nova kuća napravi. Da žena i deca imaju sve što treba, ali su decu vaspitali da budu skromni. Da ispoštuje maksimalno roditelje. Da ide na letovanje, ali da ne plaća skupe apartmane. Da se gosti u kući dočekaju kako treba. Nije ga zanimalo bahaćenje, skupi automobili i preskupi restorani. Vozi auto, koji je malo iznad prosečnog auta, može skuplji da priušti, ali neće. Kupio stan na moru, staru kuću sredio, dve nove napravio. Izdao svaku nekretninu koja mu je bila slobodna u tom trenutku, a ima nekoliko. Sve pošteno zaradio. Moj ponos. Ja samo ženin stan i deo u staroj kući koji nije sređen. Kupio plac, ali kuću nisam završio. Uvek sam mislio da sam pametniji od njega, ali sada sa skoro pedeset godina, sam shvatio da nisam.

Udala sam se pre tri meseca. Ja sam iz Srbije, a muž živi u Austriji, sam sa mamom. Previše je mamin sin. Živimo sa njegovom mamom — tata mu je poginuo. Razumem da ima samo nju, ali previše je opsednut mamom. Kad je na poslu, celo vreme se dopisuju. Nekad me ni ne zagrli pre posla ako je ona tu, kao da ga je sramota. Da li je to normalno?

Doživim fras od srpske alternativne istorije. Vaspitavan sam u patriotrskom duhu, volim srpski narod, ali brateeee... Daj malo realnosti. Smeta mi nenaučni princip koji može biti samo kontraproduktivan. Čitam knjigu jednog autora koji je dao vrlo primamljujući naslov, kad ono radi se o teškoj alternativi i pseudoistoriji. Lik "dokazuje" kontinuitet Srba od Lepenskog Vira i pravi takve nelogične i nečinjenične nebuloze da je to grozno. Nešto u fazonu, karikiram, bilo srpsko pleme koje se bavilo muzikom i zvali su se Svirci. Vatikanski zlikovci su izbacili Sv i ostalo Irci. Žali Bože bačenih para.

Mole se preterano nervozni i anksiozni ljudi da ne ulaze ni u kakve veze, brakove, da ne bi upropastili sve ljude oko sebe, a ponajviše decu. Idite kod psihijatra, lečite se.