Moja cura je imala malog maltezera kojeg sam ja dao u azil. Bilo me je sramota da me društvo vidi kako šetam s njom malog maltezera. Ja, muškarčina od 195cm i 95kg, crne kose i brade da šetam tu malu igračku? Cura mi je danima neutješna jer ne zna gdje je pas. Njoj sam rekao da se vjerojatno nekako išunjao navečer iz kuće dok smo spavali i pobjegao. Oblijepila je cijeli grad plakatima, ali ja sam bio pametniji pa sam to obavio tako što sam tu večer dao psa prijatelju da ga odveze dok mi spavamo. I to u potpuno drugi grad, rodni grad tog prijatelja koji se taman vraćao svojima doma, a grad udaljen 340km od nas. Tako da nema vajde od toga što je plakate oblijepila u našem gradu. Sad moram i ja glumiti da sam tužan zbog tog dlakavog smrada, a napokon nam je stan čist, mirisan i nema odvratnih dlakurina po namještaju. Ajde da je imala kakvog Rotvajlera, pravog psa, a ne tog plišanog stvora. Napokon mir u stanu bez da to stvorenje skače po meni. Fuj. Nitko sretniji od mene.

Desilo mi se nedavno da nam je na večeri bio kolega mog muža sa suprugom. Ta večera se produžila do ponoći, njegova žena se napila u međuvremenu, počela da gasi cigarete po trosedu i tepihu, našla sam sutradan rupe i na zavesi. Upravo se svađam sa mužem jer se spremam da joj pošaljem račun za sve što je uništila (tek smo se uselili i sve je novo). Ovakvo nepoštovanje nikada nisam doživela, kao da je bukvalno izašla iz pećine.

Pozlilo mi je pred spontani pobačaj. Bili smo u većem društvu na slavi (muževa familija i prijatelji) rekla sam mužu da mi nije dobro i da polako krenemo kući. Ni on, niti žene koje su tu bile nisu me shvatili ozbiljno, ispala sam razmažena trudnica. Izašla sam ispred kuće da se nadišem vazduha i malo dođem sebi, jer sam imala neizdrživu vrtoglavicu, mučninu i krenuo je neki braon sekret, međutim desilo se da sam pala u hipotermiju, bila je zima. Mužev drug je jedini primetio da mi nije dobro i izašao je posle 10min da vidi kako sam, alarmirao sve i muž me je odvezao u bolnicu gde sam te noći izgubila bebu. Zahvalna sam tom čoveku što je jedini imao ljudskost u sebi da reaguje i vidi da li sam ok. Sad se ženi i ja ću mu biti venčana kuma jer sam ga upoznala sa mojom tetkom. Imaju 40+ godina, oboje su godinama sami i želim im svu sreću ovoga sveta. Srećna sam što će moja tetka imati normalnog i dobrog muža.

Sestra ima 2 klinca od 2 i 3 godine i žive u velikom gradu. Vikendom dolaze na selo i pređu 120 km u jednom pravcu. Ljudi moji, koja je to radost i sreća u njima kada dođu na selo. Pogotovo kada odu kod moje bake u staru skromnu kuću. Baka im uvek spremi vruće pogačice, pitu sa jabukama, bude pun sto hrane i napravljeno od srca. Oni jednostavno uživaju u pažnji i slobodi koji imaju. Veliko dvorište puno životinja, tišina koja se ne može opisati. Život je lep, samo ga treba ceniti i zahvaliti se Bogu na svemu što nam je dao!

Kada mojoj devojci kažem npr: "Vidimo se u utorak posle mog posla, a ako ne stignem, onda se vidimo u sredu", i onda se ipak vidimo u utorak, ona podrazumeva da se onda vidimo i u sredu jer, Bože moj, utorak je bio ako može može, a sreda je svakako obezbeđena za nju...

Poziv (telefonski) smatram nekulturom osim ako nije riječ o ljudima s kim redovno komunicirate. Pozivi "iz vedra neba" su po meni neprimjereni.

Moj dečko se skida go golcat pred mojim drugaricama....

Površna sam priznajem. Ne što se tiče fizičkog izgleda partnera ali što se tiče materijalnog stanja. Preciznije, očekujem od partnera da ima koliko i ja. Imam svoj stan, svoja kola, dobar posao, odličnu platu i dosta uslova za napredak. Ne trebaju mi avioni i kamioni ali mi treba neko sposoban. I smatram da ne tražim mnogo. Moje drugarice se ne slažu…

Osećam ogroman pritisak od supruge od kad smo dobili dete. Iako sam stalno prisutan i radim apsolutno sve "bebeće poslove", čak i one kojih se ona boji i koje ne radi, tipa pupak i kupanje, stalno mi ponavlja kako je ona sama sa detetom i nema nikakvu pomoć, što nema logike jer sam tu za njih 24/7. I ja sam nov u svemu tome i učim se, ali te njene reči bole, prvo sam to pripisivao hormonima i traumi posle porođaja, ali to prerasta u konstantnu verbalnu, ničim izazvanu torturu. Bukvalno mi više nije prijatno da uzmem svoje dete u strahu da mi ne prigovori kako sam ga podigao ili kako ga držim jer tako to treba po nekim blogerkama i influenserkama sa kojima je opterećena. Trpim zbog deteta ali ovo je strašno.

Radim online za američku tvrtku i većinu dana govorim engleski. Pritom živim sama, dečko mi je amerikanac pa pričamo na engleskom, gledam TV na engleskom i sve što radim na laptopu je na engleskom. Kada se nađem s prijateljicama, zna se dogoditi da se ne mogu sjetiti kako se nešto kaže na hrvatskom ili upotrijebim englesku riječ usred hrvatske rečenice. Ne radim to namjerno, jednostavno mi je život koncentriran na engleski i osim s njima i roditeljima ne pričam uopće hrvatski. Jučer sam saznala da me prijateljice ismijavaju zbog toga i pričaju kako sam prepotentna jer se pretvaram da ne znam hrvatski. Jako me to povrijedilo i strah me iduće kave s njima jer znam da će se opet desiti.