Taj dan mom tati i meni kreće kao svaki drugi. Ustajemo, on odlazi na svoj a ja na svoj posao. U 11:30 dobijam poziv gde mi saopštavaju da mi je otac preminuo. Nikome ne bih poželeo da doživi taj osećaj u životu. Nisam znao gde se nalazim. Odlazim kući. Saopštavam sestri, pada mi pored auta. Saopštavam mami, pada mi u kući. Trenutak kad shvatiš da moraš da budeš jak i da izdržiš sve a samo što se ne srušiš. Za sve članove porodice sam podjednako vezan ali sa ocem sam imao poseban odnos. Užasno mi nedostaje sve njegovo i ne znam kako ću da izdržim. Tomo moj, daj mi snage da izdržim. Nadam se da si srećan tamo i da znaš da te najviše na svetu voli tvoj sin!

Ubeđena sam da ljudi po izgledu biraju pored koga će da sednu u autobusu. Prvo sam mislila da tripujem, ali sam se uverila da sam upravu. Vozim se svakodnevno gradskim prevozom i ljudi se ponašaju kao ludi. Bukvalno uđu, idu od sedišta do sedišta, beče se u narod, zagledaju se, nećkaju i onda 'izaberu' neko mesto i sednu tu. Zapazila sam da kod ružnijih i debljih ljudi retko ko hoće da sedne. Nema potrebe da se sad vređate, ne kažem ništa loše direktno za nikoga, već iznosim činjenice. Verovatno je još ljudi to skontalo. Ja ne znam šta im znači to buljenje, mrštenje i kolutanje očima. Razumem da većina ne bi sela pored nekoga ko npr loše miriše ili tako nešto, ali to su retke situacije, a ovo je konstantno.

Živim u omanjem gradiću u Vojvodini i srećan sam što živim u baš takvoj sedini gde je grad ali i njive i gde se osećate kao i da ste na selu. S jedne strane imam grad kao urbanu sredinu ali mogu i da pobegnem na svoju njivu ili obližnji kanal ili salaš. Što sam stariji ovo mi sve više odgovara mada velike gradove nikad nisam voleo kao ni život u stanu. Dok sam studirao shvatio sam da nije to za mene i da ne mogu da se naviknem da živim tu ceo život. Ovde imam slobodu i nekako se srećnije i prirodnije osecam. Da ima Okej poslova i normalnih primanja mnogi ljudi bi ostali i živeli tu gde su se i rodili. Volim ovaj miran i staložen život bez stresa i turbulencija.

Zašto su ljudi postali toliko naporni? Pita me poznanica što ne idem u teretanu, evo ona krenula i super je. Mislim se, lako je tebi kad živiš s mužem, u svojoj kući, a ja živim sama i plaćam kiriju. Od čega? Pa još i da imam auto, a sve je skupo. Odakle? Posle te prozivaju kad nemaš auto, ne živiš sama... Pa ne može sve. Većina njih koja sve to ima, živi ili s roditeljima ili s mužem, pa im roditelji dodatno pomažu.

U 7. sam mesecu trudnoće. Svako misli da ima pravo da me komentariše kako hoće. Jedni pričaju kako ne treba sad da držim dijetu jer jedem za dvoje (daleko bilo da sam na dijeti, jedem normalno i samo mi je stomak porastao), drugi kažu da sam ogromna i da treba da pazim jer će muž prestati da me voli ako se udebljam?! Svi misle da je ok da mi pipaju i trljaju stomak bez pitanja i dozvole. Kad odgovorim otresito i izmaknem se da me ne bi pipali, čude se što sam neprijatna, cokću, prevrću očima... Jesam li ja luda ili sam okružena ludacima?

Ostavila sam dečka jer više ne mogu da trpim njegovu histeriju, napade besa, vikanje da sam uvek ja za sve kriva..ljubomoru... Dosta mi je toga više, to nije veza već mučenje.. 6 godina smo zajedno bili.

Imam super odnos sa suprugom i mnogo se volimo. Kad bolje razmislim, sve veze su mi bile pune čari i sa kvalitetnim osobama. Nikada nijednu bivšu za vezu nisam, niti moju suprugu, nisam upoznao u baru/klubu/kafani ili na dejting aplikaciji. Sve devojke koje sam upoznao na pomenutim mestima su bile olupine kojima ne samo da ne možeš verovati, već se ne možeš osloniti na njih. To je samo me, I and myself mod u mozgu, u večnoj potrazi za dramom i zabavom.

Volim svog momka najviše na svetu, jako je dobar, lep, zgodan ali mi u dubini duše pomalo smeta što je nizak(173) iako smo 5 godina zajedno. Površno znam al ne znam kako da se izborim sa tim.

Uvek me nervira kako je moja majka slabić sa svima osim sa mnom. Nije joj teško na mene da viče niti da mi kaže nešto loše, a drugima sve popušta i sve prećuti. Jednom je rekla "ja ne želim da vičem na životinje" na šta sam joj odgovorila "ako na mene možeš da vičeš, možeš i na njih" i odmah je zaćutala. Ne kontam zašto je prema svima i ljudima i životinjama popustljiva, samo mene koja sam joj najbliža voli da ugnjetava.

U vezi sam godinu dana sa dečkom koji je stariji od mene 15 godina i razveden je, ima dva deteta. U vezi smo na daljinu. Nisam klinka, ozbiljna sam i želim bebu jako. Vezala sam se, volim ga i stvara mi se porodica jer je vreme. Ali ne znam da li je spreman da ima još dece, jer je svojoj baš posvećen i ponekad kaže kako nema strpljenja koliko je imao. Inače dajem sebe u ovom odnosu mnogo u svakom smislu i spremna sam na sve.