Najtraumatičniji događaj iz detinjstva pa možda i za ceo život će mi biti onaj dan kada je baba umrla i kada je samo tri sata pre sahrane ustala iz kovčega i potražila od moje zabezeknute majke čašu vode. Baba je naime doživela kliničku smrt koja je čak zbunila i iskusnog doktora hitne pomoći koji je popunio umrlicu i potpisao da je mrtva. Baba je delovala mrtvo sa svom ukočenošću i modricama koje uz to idu. Pošto je mama od tuge bila slomljena i stalno plakala pored sanduka, tata je sredio sve oko grobnog mesta, popa i sve je bilo spremno samo da je mrtvačka kola oteraju do groblja. Baba nije samo ustala iz sanduka, ona je bukvalno skočila iz njega i rekla da je mnogo žedna i da joj se vrti u glavi, ja sam od straha čini mi se vrisnuo toliko jako da su stakla zatreperila, a mama je samo stala i dobrih minut i po nije trepnula dok baba nije sama došla do česme da pije. Baba je po drugi put umrla tek deset godina kasnije i ovoga puta za stvarno.