Molim? One su bolesne sto to gledaju. Moj brat nije suzu pustio kad nam je poginuo jako blizak rodjak mlad, patio je na neki drugi nacin i cuva uspomenu na njega na divan nacin i dan danas posle skoro 15 godina. Nisu svi isti, tuga se ne meri brojem suza. Ja sto sam starija sve manje placem. Koliko god da mi je tesko.

Nisam čula za ovako nešto ali je opšte poznato da svaka osoba reaguje drugačije u takvim situacijama.Čak iako stvarno niste plakale to ne znači da niste dovoljno volele baku.Moja baka je umrla pre 8 godina i ja sam na sahrani plakala jako malo,a posle kad se sahrana završila sve me je stiglo i tek tad sam plakala.Probajte mami i tetki da ne zamerite nije ni njima lako.

Ja sam moju volela a nisam plakala uopste.Zasto?Prosto mi se nije plakalo.

Mamina sestra nikad nije volela moju mamu i kad je umrla mlada, nije se preterano potresla. Ali kad su je iznosili iz kapele nakon službe, te je trebalo kovčeg da prođe kroz sav okupljeni narod napolju do ukopnog mesta, tetka je počela odjednom da plače na sav glas da narod ne bi provalio koliko joj je u stvari svejedno. Nikad neću zaboraviti tu scenu, čim su se oči sklonile sa nje, prestala je plakati. I tolike godine potom nikad lepu reč nije rekla o sestri niti zaplakala privatno.

Koliko je sve ovo degutantno. Ja sam vrištala kad mi je umro tata, nisam mogla da se saberem nikako i na dan sahrane sam otišla na injekciju sedativima da ne bih padala tamo i da ne bi fokus bio na meni umesto na dostojanstvenom ispraćaju.

Ja od šoka ne mogu da plačem. Nisam svesna šta se dešava tih par dana. Tek nakon dva meseca kada shvatim suze mi oči, ali kada sam sama. Na sahrani, prvo ima gomila nepoznatih ljudi, em šok, prosto ne kreću suze u javnosti, nešto me blokira, a i nisam svesna.

Hahahha, ako nema drmaturgije, onda ništa. Hahahaha

Mozda glupo zvuci Al ja za svojom bakom s razlogom nebi pustila suzu da umre, jer ta žena činila zlo meni i mojoj mami

tvoja majka je bolesna

Cijelu porodicu sam izgubila tokom rata u bosni tako da sam zivjela sa bakom I mamom, jedinim prezivjelim. Baka je umrla prosle godne, I znam da sam tada izgubila najboljeg prijatelja ali nisam plakala na sahrani. Drzali smo se dostojanstvemo kako I dolikuje. Postoje momenti kada covjel teb biti jaci od svega sto donese zivot.

Menei je mama zamerila jer nisam stajala ispred kovcega nego sa strane. 😮 I da, takodje i z asuze. Ja sam samo dovoljno razumna da ne cvilim pred gomilom ljudi, mada su me pluca bolela od tuge, ali nisam jaukala sa njima.

kamo srece da svi umeju suzama to da izbace

aaaahahahah nista gore od seljačke filozofije

Ljudi koji ne plaću teže podnose bol.Njih bol razdire iznutra i kida na komade.Oni koji plaću sve izbace iz sebe i posle im bude lakše

Imam prijateljicu koja je s 15 godina ostala bez majke, ali je nisam vidjela da je suzu pustila na sprovodu. Jednostavno nije taj tip i nitko ne moze reci da joj je svejedno sto je ostala bez majke tako mlada. Jednostavno se svi sa svojom tugom drugacije nose. A ti komentari koje si dobila su u najmanju ruku zlobni.

Ja sam prvo plakala nekih pet minuta kada je sestra iz bolnice nazvala da mog oca nema, imala sam 13 godina, posle tih pet minuta sam morala da sednem na bicikli i da predjem pola sela do coveka koji nas je mogao odbaciti do grada, mama nije bila u stanju, na sahrani sam crkla od smeha a kada se sahrana zavrsila i zagrlila sam druga pukla sam psihicki i krenula da placem koliko god sam mogla. Niko mi nije zamerio ni na cemu od ovoga i da jeste gadno bi se proveo.

Ja na sahrani bliske osobe nisam mogla suze pustiti, iako je pritisak u prsima bio ogroman i plakanje bi mi bilo olakšanje, ali kad neće neće.

Voimjaoca... ovde kod nas čim neko ne nariče i ne kuka na sav glas na sahrani znači taj ne tuguje

Pa ni meni nije jasno kako bas suzu da ne pustite.

Majka ti je loša osoba. sebična i bezobrazna. Moja baba ima 87, a deda je preminuo u 86. Dočekali čukununučiće. Moj tata je preminuo u 54 godine od raka. Ni moje punolestvo nije dočekao. Moja majka je rekla, kad bih mogla da biram između jednog od roditelja i muža, izabrala bih da mi muž živi. Jer su roditelji proživeli sve svadbe unučića, veselja i sve. Zato reci majci da je bolje da sahranjuje roditelje koji su se naživeli, nego muža ili dete.

Izvini, ali majka ti je bolesna. Reci ti majci da se stavi na mesto roditelja koji izgube malu decu od raka, pred kojima je tek bio život. Mnogi nisu ni dočekali unučiće. Tvoja baba se naživela verujem. A tvoja majka i tetka su sebične.

Bolesno

E strasno. Verujem da vam je zao, ali ne mozete suzu pustiti na silu.

Ne znam, eto meni je stric umro u 12 mjesecu, kada smo saznali svi su pustili suzu, plakali, ja jesam bila u šoku ono, ali nisam pustila suzu i nije mi niko spomenuo to. Jednostavno je tako, neko plače poslije možda kad je sam, zavisi, neko nikako, al ne znači da ti nije žao. Realno

1998. kada mi je bilo 5 godina sam bila kod bake u bosni. A roditelji su morali silom prilika do inozemstva posto mi je brat bio bolestan. Uz baku koja me je cuvala tu u tom selu je zivio jos i moj stric i njegova zena. I iznenada preko noci baka umre, a strina mi kaze da je umrla posto nisam slusala baku.

Riječ je o tvojim osjećajima. Ako želiš plakati, plači, ako ne želiš nemoj. Nitko ti nema pravo reći što da osjećaš i radiš. Bila i u pitanju vlastita mater.

Ni ja nisam plakala na sahrani svoje bake iako je bila mlada, bilo je iznenadno i obozavala sam je. Mislim da je od soka, a i od zelje da sve prodje sto bolje moguce i da budem jaka za mamu koja je bila u uzasnom stanju. Jednostavno, svi se drugacije nosimo sa teskim situacijama.

Nisam ni ja plakala na sahrani svojeg djeda, tatin otac je u pitanju, iz jednostavnog razloga, a to je da je on za života bio jako loš čovjek. Znajući što je sve radio nema šanse da za takvom osobom pustim suzu, kad i baka umre, njegova žena, isto neću plakati jer je ona još gora od njega.

Ajde nek ne se*u. Ne pustit suzu je normalna i prirodna reakcija kao i plakat nenormalno. Ne daj da ti itko nabija grižnju savjesti zbog tvojih emocija.

Jel si citala Kamijevog Stranca? Ljudi svasta pricaju, samo ti znas kako ti je i kako se osecas. Svako reaguje drugacije na traumu.