Kad prestaneš da ga idealizuješ i dodeljuješ mu osobine koje suštinski i ne postoje kod njega

Za vas koji se uzrujano pitate šta tu ima da se preboli, odgovor: NEULAŽENJE u vezu sa jako zanimljivom osobom, njeno NEUPOZNAVANJE.

Njehh nikad mojih komentara nema

Kad mogu da zivim bez oca i bez djeda, mogu i bez bilo kojeg drugog muskarca koji mi nije nista u rodu.

Uvijek ostane onaj žal i pitanje što bi bilo, kad bi bilo…čak i nakon 20 godina

Ma preboli se sve i svasta, dovoljno je da sebi dopustis da prebolis budale oko sebe i oprostis samom sebi, tek onda ides naprijed.

Sad ce vec 10 god od kako smo se upoznali, postali jako bliski, culi se svakodnevno, upoznali i suvise dobro, a nikad niko nije imao hrabrosti da prizna osecanja. On je bio u vezama, ja isto, a mi sve vreme ‘drugari’. Odaljili smo se, a kada sam konacno usla u ozbiljnu vezu, tek tada mi je priznao sve. Jako mi je bilo tesko, i dalje se setim. ali sam ostala u istoj toj vezi. Nisam zelela zbog njega koji nikad nije imao hrabrosti da me voli, da napustim coveka koji je sve sto sam trazila.

Najgore je kad se vidjas s nekim tjednima ili mjesecima ,nikad niste konkretno u vezi, ti se zaljubis, a on te odbaci i kaze - pa nismo konkretno u vezi. Ostaje ono - što bi bilo kad bi bilo, i vječno propitivanje, što sam krivo uradio. To je gore nego da ste legitimno bili u vezi ,probali, imali uspone i padove i onda skuzili da niste jedno za drugo pa prekinuli zajednički.

Voljeli smo se platonski nekoliko godina. Nisam s njim u kontaktu više od pet godina i nema dana da ga se ne sjetim.I dalje ga volim i kad pomislim da ga susretnem,srce mi stane.Tako mi je žao što nismo imali hrabrosti.

Mislim da nas ima raznih, zaista. Meni recimo nikad ne bi palo na pamet da patim za tako nekom fantazijom. Mi ljudima dodeljujemo osobine koje nam se sviđaju, je l' to svima jasno? Manite se toga...u redu je kad si jako mlad, al' kasnije je patologija, i kao što neko reče u komentarima rešava se psihoterapijom.

Okej teze se preboli osoba sa kojom si bio i sa kojom imas uspomene, nego osoba sa kojom nisi nikad bio/bila i koju zapravo ni ne poznajes nego idealiziras. Sretno :)

I posle dvadeset godina pomislim ponekad na njega.Nismo bili zajedno,volela sam ga ludo.I znao je to...ali jbg.

Oni koji to nazivaju emocionalnom nezrelošću očito uopće ne znaju o čemu je riječ.

A šta točno tu imaš za prebolit? Svoju bujnu maštu? Šta znaš kakav je neko ako niste bili skupa. glupost žešća

Zanmljivo

Trenutno pokusavam da zaboravim jednog covjeka sa kojim nikad nisam bila. Ostavio je dubok utisak na mene. U njegovom pogledu, glasu, dodiru, smirenosti, ima ono nesto drugacije sto mi ne da mira. Duboko me je to potreslo, kao da ga znam od ranije, prije nego je nesto izgovorio znala sam sta ce reci. Nikad mi se nije desilo da osjetim toliko necije bice, svu zivotnu energiju, radost i patnju. Kao da je ispred mene neko stavio otvorenu knjigu, dok drugi vide samo njene korice. Proganja me to.

Čuj ove ne može da nedostaje ono sto ne postoji. Znaci frižider mi je prazan i ne može da mi nedostaje hrana, ne mogu da budem gladna?

Ovaj sindrom se intenzivirao u 21. Vijeku, jer ima nas dosta naročito muškaraca koji se ni sa kim novim u tom smislu ne upoznaju i veliko je otuđenje i onda se stvori kult slike koja se stvorila u glavi. Što dalje implicira da među pripadnicima oba pola postoje ozbiljne deluzije.

E taj problem imam ja.

I ja bih to voleo da znam. Vec dve i po godine patim za devojkom sa kojom nisam bio. I kako vreme prolazi sve mi je teze i teze, posebno kada je vidim. Naprosto, ne mogu da nastavim dalje, osecam se zarobljeno.

To se ne moze nazvati PATNJOM. Nikako ne moze da ti nedostaje nesto sto nije postojalo vise nego nesto sto i te kako jeste.

Je li iko od vas 'romatičara, patetičara', stane i pomisli: Ček, ja patim za drugim ljudskim bićem koje ne poznajem dovoljno da bih i u šta bio siguran što mislim, možda mi FANATAZIJE kojih se držim u glavi prave problem, možda je problem u meni. Otići ću na psihoterapiju jer nisam više dete pa da živim od fantazija.

Ne znam sta tu ima da se preboli, sta ima da ti nedostaje i cega da se secas kad niste bili zajedno.? Ta ceznja je OK u nizim razredima, ali sve preko toga je imaginacija koju sami sebi stvarate i koja se ne uklapa u svet odraslih i zrelih ljudi....

Znam kako ti je jer evo ni sama ne znam. Prošlo je više od godinu dana i još uvijek se rasplačem. Ta osoba je bila sve o čemu sam sanjala, ali sam je morala pustiti. I ne, ne radi se o nikakvoj idealizaciji jer sam osobu godinama upoznavala i zavoljela, sa svim vrlinama i manama. Jako me strah da je to bila ljubav mog života i da više nikog neću tako voljeti. Majke mi, to mi je jedan od najvećih strahova.

To nije normalno da si vezan za nekoga sa kim nisi ni bio. To je neka patologija pacenika. Nađi sebi život.

Nikada mi nije bilo jasno kako neko može da pati za nekim godinama sa kim je raskinuo ili nikad ni bio nije. Meni se svidi neko i ako se ne smuvamo u roku od par meseci, ohladim se. Kad raskinemo, otpatim mesec dana do dve godine (zavisi koliko je duga veza bila i koliko sam volela) i idem dalje. Kakva patnja i život u prošlosti, gleda se samo napred.

Ooo, patetike. Šta tačno treba da preboliš?

2.5g svaki dan mislim na jednu devojku 32g nikada se nisam zaljubio u nijednu devojku a za njom tugujem svaki dan ne mogu da je prebolim

Obično se ne preboli jer te vuče i kopka sto nisi bio, kako bi to izgledalo i ostalo. Ali kad bi bio sa njom, postoji mogućnost da bi se još više vezao i još više je zavoleo. Naravno da postoji i ona mogućnost da ti splasne utisak kad je upoznas i probate zajedno, ali to se najčešće dešava osobama koje nisu emotivne i sklone vezivanju.Labilnim osobama kojima je sve zanimljivo dok to ne dobiju.Jer kako mozes da se ohladis od nekoga prema kome si tako dugo gajio duboke emocije?

Moja sestra se muvala sa nekim likom, poljubili se i sve je ostalo na tome. Onda lik nadje curu a moja sestra tuguje jer misli da je lik prevario i raskinuti a zapravo nikada nisu ni bili u vezi. Kako joj objasniti da joj to uopste nije ni bio decko?

Preboljela davno

Ja godinu dana muku mučim da prebolim,ali ne ide..Pijem u pokušaju da zaboravim,ali činim sebi medvjeđu uslugu,ludim. Karakter mi je nula..

Valjda zato sto im ne znamo mane pa idealizujemo previse. Ne patim niti sam patila za bilo kojim momkom sa kojim sam bila, jer znam razlog raskida i sve njegove mane. Ali sam zato 4 pune godine cmizdrila za likom s kojim nisam bila, samo se muvali i svidjela mu se druga, otisao k njoj.

Zanimljivo pitanje. Dan danas pomislim na nju. Iako nikad nismo bili zajedno. Iskren da budem, mojom krivicom. Jasno mi je stavljala do znanja da me zeli. Jos od srednje škole.

Meni je logičnije da neko preboli pre osobu sa kojom nikad nije bio,nego nekoga sa kim je provodio vreme. Tu osobu bukvalno nisi ni dodirnuo, a kamoli nešto više,tako da..