Imam bebu od 3 meseca i volim je najviše na svetu, ali nekim danima mi je veoma teško da se povežem s njom. Prosto me nekad nervira što plače ceo dan ili plače "bez razloga", bude mi nekako nepodnošljiva. A onda kad mi se sve slegne i kad mi se osmehne i pogleda s tim slatkim okicama, skroz se istopim i krene da me krivica jede. Preispitujem da l sam dovoljno dobra mama i zašto me nekad preplave negativne misli i manjak strpljenja... Svi kažu, sve je to normalno, neispavana si, malo si i prezasićena al meni je postalo baš teško da prihvatim da pomislim da me vlastito dete nervira nekim danima... Baš postajem očajna.