I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.
U mom odeljenju je bio decak kome je mama umrla na porodjaju i nikad za 8 godina osnovne skole nismo pisali sastav na temu mame upravo zbog toga. Kasnije sam od roditelja saznala da je uciteljica imala razgovor sa roditeljima na prvom roditeljskom sastanku i da su svi roditelji bili upoznati sa tim, tako da nije bilo ni ispitivanja ni cudjenja zasto se te teme preskacu.
71
E zato ja u kojem god razredu da predajem pitam ima li slicnih situacija. Preskacem te teme i razumem da ima dece kojima stvaraju traume.
31
Neverovatno, kakvi su to uopšte ljudi i prosvetni radnici😡
15
Moraš da potražiš stručnu pomoć.
6
Mislim da to niko namjerno nije radio, nego su htjele da te motivišu i podrže. Ako ti je to smetalo tvoj otac je trebao skrenuti pažnju. Stvarno je to vrlo neugodna situacija za postavljanje svih prosvetnih radnika.
7
Da sam neko tako bih im slatko podelila otkaze
21
Ostavi komentar