Konačno sam uhvatila malo vremena da se vidim sa mojim bebuškicama iz srednje školice, sele u neki lokal na jednu kafidžonku i trač partiju i tako kroz razgovor provučemo jednu devojku kojoj smo se svi smejali i prozivali je. I jedna od drugarica kaže kako nju boli uvo za sve, ona je sada popularna pevaljka, turneje, koncerti, kurbla se tamo po estradi, ne zna šta će od para, dok nas četiri dvorimo kući decu i muževe pa čak i njihove bolesne roditelje, jedva jednom u mesec dana izađemo iz kuće i kao mi smo srećne. E tu sam se debelo zamislila i shvatila da nas je život možda zbog toga i zeznuo ovako, što smo se uglavnom bavile drugima a nismo se sebi posvetile. Ali sad je i kasno da išta uradimo za sebe, ali bar možemo za svoju decu i da ih učimo da nikad nikoga ne vređaju u školi i da ne budu kao što smo mi bile nezrele balavice.