Bliska drugarica mi ima dete s posebnim potrebama, isto nije htela da pobaci. Citavog zivota se muci ili da bolje kazem nema svoj zivot uopste, ne moze da se odvoji od njega ni pola sata, nigde ne ide, ni sa kim se ne druzi, umorna je od svega i tako treba do smrti. Inace je super zena, ali se promenila ljuta na sve zivo i nezivo, sto nekako i razumem. Ne znam evo, svako za sebe zna.

Puznajem dvije žene koje su znale na samom početku trudnoće da im dijete neće biti u redu i ipak su rodile. Obje su mi rekle da je grijeh i to je to. Gledam ih kako se muče čitavog života sa djecom. Znam da ja ne bi rodila da mi na vrijeme kažu da će dijete imati takav problem

Verujem da ih je dosta koji ne žale. To je ljubav, uvek videti dobro u nekom.

Svaki dan

Vidi, dok je u pitanju embrion, ja bih izabrala abortus, jer neće se patiti ni to dete ni ti. Ako očekuješ da neko ko je rodio, kaže da se pokajao - to ćeš teško naći. Jer to više nije embrion nego dete, i čovek svoju bebu zavoli, i bude mu zao sto se beba muci… nije isto pričati o hipotetickom detetu i pravom. Ako doneses odluku da zadržiš, nećeš se samo ti mučiti, nego će i dete patiti, a najteže u životu je gledati da neko koga voliš - pati.

Nemojte radjati deci sa posebnim potrebama ako znate da ce biti takvi,jer se poroduca muci, znam, imam brata od mene se ocekuje sve da zrtvujem.kao da sam jedino rodjen da njemu budem rob,i onda kukaju kako sam rekao da se nikada ozeniti necu, jer pakao cu provesti sam.

Žale, naravno, samo što niko neće otvoreno da kaže jer svi vole da glume mučenike. U obje trudnoće sam radila sve dostupne testove, hvala Bogu djeca su mi zdrava. Ali da je test pokazao neki sindrom sigurno ne bih rodila

Radila sam sa djecom sa posebnim potrebama,vidjela koliko se roditelji muce,nemaju novca za liječenje,gube poslove,nadaju se da će zdrava djeca preuzeti braću i sestre kad oni umru i sl. Odmah sam rekla da neću roditi ako beba bude imala neki poremećaj. S prvom bebom smo radili prenatalni,sve je u redu. Sad sam opet trudna i opet ćemo raditi testove. Obožavam svoje bebe,ali...ne bih mogla roditi bebu sa posebnim potrebama.

Bog sve vidi i sve zna. Bolje nosit križ i blagoslov djeteta nego ga ubiti u maternici. Ja razumijem da je preteško, al tko smo mi da odlučujemo hoće se netko roditi ili ne?

Danas je tesko sa "normalnom" decom izac na kraj. Ja imam jedno zdravo pravo, bogu hvala, ali ima dana kada me izbudali da se tresem jer oce da tera inat. Sednem u neki cosak pa se isplacem, a kamoli da se moram boriti sa time , nema sanse.

Znam mladu majku koja je rodila jer muz je rekao da ne pobaci, da je mozda lecnicka greska... pogodi ! Danas je samohrana majka deteta sa posebnim potrebama, posto je anonimno i treba iskreno, normalno da zena zali sto ga je rodila i ne voli to dete, kaze ne mogu si pomoci, ali mrzim ga Kao ,da ju nije sramota dala bi dete u dom i pobegla na kraj sveta.

To su ljudi koji imaju karakter "mučenika". Znam po sebi. Uvek ću birati teži put, neću tražiti pomoć i sve preuzimati na sebe i onda posle kukati, a u suštini svesno biram da budem mučenik. U takvoj situaciji možda bih ipak abortirala, ali možda bi i prevagnulo ono "biram da se borim, jaka sam, mogu" a ustvari glumim mučenika... mrzim to, ali takvi ljudi postoje...

lako je svetu kad su im žene za sve krive,, i da rode i da ne rode, naravno i plod je loš samo zbog njih itd itd

Samo vi pusite cigare i konzumirajte droge pa ćete biti sve zdraviji i zdraviji

Mislim da je to jako neprimereno pitanje za te vec dovoljno napacene ljude.Misljenja sam da svako ima pravo na zivot,pa i to dete.Niko nam ne garantuje da iako se rodimo zdravi da cemo ostati zdravi.Znam devojku,rodila se zdrava,dobila mlada neki tumor i eno je u kolicima,lecenje nemoguce,zavisi skroz od roditelja.Ds nisu hteli da se rodi ne bi ih ni radjale.

Jako individualno. Ima ljudi koji pozale bilo sto, ima ljudi kojima nista nije problem. Bogu hvala, ja nemam dijete sa posebnim potrebama. Nikada ne znas sto zivot nosi i hoce li biti neke nesrece zbog cega ce postati sa posebnim potrebama. Po prirodi sam borac, i meni ne bi bio to problem. Bilo bi teskih trenutaka, ali kao i uvijek rekao bih "dobro, idemo dalje". Mislim da ce ovdje uglavnom svi reci "pobaci, sto ce ti to u zivotu", ali pravi odgovor lezi u tebi.