Upoznao sam svoju zaručnicu tako što je radila s mojim tatom. Kad je završila faks, na prvom poslu su je poslali na obuku kod njega. Kolege su u struci i oboje pomalo radoholičari. Inače, ja imam još 2 brata, nemam sestru, a tata je uvijek želio kćer. Zaručnica nema tatu, a još kao šlag na tortu: moj tata i njena teta su školski prijatelji. Naravno, dogodilo se što je bilo očekivano, tata ju je uzeo pod svoje, počeo gledati kao svoju kćer i svima nama kod kuće popio mozak zašto mi ne možemo biti tako dobri, pametni i odgovorni kao ona. Mjesecima smo ga sprdali je li siguran da nije šarao uokolo, pa da je stvarno njegova. I tako se nas dvoje upoznamo, skužim da je stvarno odlična osoba, pa postanemo prijatelji i na kraju se zaljubim do ušiju. Srećom, bilo je obostrano. Sad tata zadirkuje mene da mi je sve to on omogućio, zašto sam sumnjao u njegovu procjenu, ni oženiti se ne bih mogao bez njega i sl.