Ne smem nikome na glas reći da ne volim dečkovog oca koji je zbog bolesti postao invalid, jer ću ispasti najveća zlobnica. Mene zapravo boli činjenica što znam kakav je bio kad je bio zdrav. Težak čovek koji je više problematičnih dana naneo mom dečku nego normalnih za ovih par godina otkada sam ja u njegovom životu. Kroz priču mi je dečko provlacio da je i u njegovom tinejdž periodu bio težak. Da ga je terao da radi kao rob da bi se skućili, iako je imao tek 15. Po celi dan, po kiši, u danima praznika, uvek je morao da radi. Pritom mu je sve pare uzimao što zaradi i nije mu dao da makne nigde sa prijateljima. O krupnijim stvarima da je dizao ruku na ženu, da nije hteo mesecima da pita gde mu dete spava kad je ovaj moj od muke pobegao od kuće da ne pričam. Ono što sam ja videla je da je uvek gledao da ga zaj*be, u svemu. Zato me sad najviše boli što sad ovakav bolestan se toga ne seća, opet je najteže mom dečku koji ga pazi i koji gubi svoj život i živce. Opet se leđa lome na njemu.