Nedelja veče dobijam poziv koji počinje: "Imao je za vikend nesreću, stavili su ga u komu da ne bi trpeo bolove, lice mu je skroz ušiveno i ko zna da li će ikada više moći da radi." Kako hladno zvuči kad ti neko saopšti kako mu je lice i da li će moći da radi, a meni čupa srce što je trpi bolove, kako mu je roditeljima kad ne dozvoljavaju da vide svoje rođeno dete, kako je njemu kad im pre kome saopštava da ih voli i kako mu je bilo kad mu se to desilo. Baš me briga za lice- to ne čini čoveka, sa titulom se nije rodio da ne možeš bez toga da živiš. Onda dolaze dani u kojima mislim- Samo ga ne uzimaj Bože, samo ga sačuvaj da ostane živ sve svesna da mu je to lekcija na bahat i ohol život koji je živeo! Palim sveću samo za njega u crkvi! Bog je veliki! Molitva je snaga!