Meni treba žena koja je borac, lavica. Koja je hrabra i odvažna u svojim odlukama. Koja, kada odluči da se uda, to i uradi. Kada odluči da rodi, rodi. Koja polomi čašu i to bez drame. Ne želim mamin pekmez koji stalno kuka i žali se. Ne želim igru suza, tišine ili gaslajta. To je nezrelo i toksično. Treba mi žena koja zna šta hoće, koja stoji čvrsto, koja voli bez manipulisanja. Ravnodušna prema trivijalnim igrama, ali sposobna da voli snažno i potpuno. Kad smo sami u četiri zida da gori, da je vatrena od strasti od ljibavi moje opijena, moja ljibav zna da opija. Moji poljupci na njoj da ostaju ko pečat da zna čija je. Da ne može svaki jazavac, glavić, šintar, konobar, emigrant, šef nabavke, klinac, da misli da može da je ima. Da se ne hvali onim čime bi se svaka poštena cura trebala stideti, da je neko prskao i gde, to za ženu nije plus. Nije problem da izađeš da se družiš, da izbaciš sliku, da otputuješ sa curama negde, ali sve u granicama normale, da poštuješ sebe, mene, porodicu.