Pa šta je loše u tome? Promenom stvari koje im se nisu sviđale se promenila i hemija mozga i sada se drugačije i samopouzdanije osećaju.

Ja sam se stvarno promjenila odkad sam pocela trenirati. Stekla sam samopouzdanje.

Katastrofa. Imam koleginicu s posla u pedesetima, koja je smršala par kilograma i od tada digla nos. Sva je nekako nabusita, moraš da je moliš da radi svoj posao, bože me sačuvaj.

Ovo sam primetila kada se neko zaposli. Dok su bili nezaposleni, ljudi nisu bili optereceni time i osudama onih koji ne rade. Bukvalno nikad nisam cula da nekog prozivaju, a cim se zaposle – odmah znaju ko ne zeli da radi, ko ne radi itd. i osude pljuste. Umisle se iako rade u pekari npr. (ne ponizavam, radila sam i ja).

Okej, izgleda da nisam bila dovoljno jasna. Promjena jeste dobra, dobro je ako se ljudi osjećaju samopouzdanije naravno, ali kompetna promjena lika i djela toliko da ne možeš više da povežeš da se radi o istoj osobi koju si do juče znao .. na takve promjene mislim. Da više uopšte ne prepoznaješ svog prijatelja zbog nekih stvari koje radi ili novih stavova koje ima a koji ranije nisu bili takvi.

Pa neko dobije samopouzdanje sa promjenom,uzet cu mrsanje za primjer,ali neko idalje ostane pun kompleksa jer mu je sistemski urusavano samopouzdanje godinama i nema nacina da se ono ispravi bez npr psihoterapije.

Treba negovati svoj prirodni izgled , koji je najbliži tome što jesmo. Mi smo to što jesmo od samog početka - čovek se ne može promeniti. Bitno je sačuvati ono što smo imali najčistije i najlepše od detinjstva.

Često se i upropaste. Toliko mladih koji su bili divni i prirodno lepi, upropaste se sa nekim nakaradnim frizurama, bolesnim izgledom i tetovažama, pogotovu na zapadu ima takvih da se uplašite.