Moram ovo napisati negde jer ću inače da puknem. Ceo život sam slušala "žensko dete, tuđa kuća". Kada samse udala rečeno mi je da nazad nema. Koliko puta samsamo kao dete čula "ona će otići, to više nije naše". Ne mogu ni opisati koliko me to ubijalo kao dete, da sam u više navrata pomišljala da sammožda usvojena. Moj brat je odrastao slušajući to i ne mogu da ga krivim što danas nema nikakav osećaj za mene, ni brigu, ni ništa - tako je vaspitan. A nekada smo bili nerazdvojni, znala sam da se potučem samo njega da zaštitim iako je on stariji. Kada je dobio porodicu to se nastavilo, ja prosto nisam nigde uključena, ja ne znam kakav je osećaj biti tetka. Ima ih 4, neka su živi i zdravi, ali žao mi je što nisam mogla da im budem tetka, da ih razmazim. Brat je imućan, situiran hvala Bogu. Mene život baš nije mazio, ali borim se. Nekoliko kuća, u više država, je za njega. Nema veze. Ja ću ovaj lanac prekinuti. Imam i muško i žensko, volim ih jednako, jednaku pomoć će sutra dobiti.