Rešio sam davno da budem svoj, da ne robujem konvencijama i slušam tuđe prazne priče, trpim zlobu, ogovaranja, neiskrenost.. Vrlo predano sam radio na samostalnosti i nezavisnosti od bilo koga... i sad sam se toliko odvikao od ljudi da nemam godinama nijednog prijatelja. A kad nemam devojku, nekad meseci prođu da posle posla ne progovorim reč ni sa kim... Nemam nijedan broj u telefonu da nekog pozovem na piće i da neobavezno popričamo.. Štaviše, mislim da više ni ne umem da razgovaram sa ljudima, ukoliko to nije službeni razgovor u vezi posla, gde i dalje delujem sasvim normalno...jedinu komunikaciju imam sa mojim detetom.. Tako da nije to baš tako lako i budite oprezni kad se osamljujete, nikad ne znate kako ćete to podneti.. Ja uzgred to podnosim sasvim dobro, nekad mi nedostaje da imam prijatelje, ali sad je kasno za sve, prihvatam to što jesam.