Pre tačno 9 godina je naša kuća izgorela. Onog dana kada sam izgubila kuću, shvatila sam da zidovi pamte više od ljudi. U njima su ostali glasovi, smeh, koraci koji se više ne vraćaju. Otišla sam sa jednom torbom, sećam se. Tu su bile moje omiljene stvari, između ostalog naša porodična slika i kapa koju mi je splela moja baka. Tada nisam plakala, bila sam srećna što smo svi živi i zdravi, ali kasnije jesam i to jako puno. Sama pomisao da se nemam gde vratiti me baš pogodila. Možda uskoro uselimo u novu kuću, ali će mi ona stara uvek biti draža. Tu su se i moj deda i moj otac rodili, to je za mene posebna građevina zauvek. ❤️