On je oženjen. Ja sam udata. I upravo zato je svaki naš susret opasniji nego prethodni. Poslovni put, poznato okruženje, poznata pravila — i ista tiha borba da se ponašamo kao da između nas ne postoji ništa. Za stolom razgovori teku glatko, profesionalno. Smeh je odmjeren. Pogledi kratki, ali teški. Odlazim do toaleta pod izgovorom koji niko ne dovodi u pitanje. Dok perem ruke, pokušavam da smirim dah, ali telo me izdaje. Vrata se zatvaraju iza mene. Ne okrećem se odmah, ali znam da je on. Vazduh se menja. Približava se dovoljno da osetim njegovu toplinu, glas mu je nizak, prigušen, kao da se plaši sopstvenih reči. Govori mi koliko ga razara ovo skrivanje, koliko mu je svaki trenutak pored mene predug i prekratak u isto vreme. Kaže da gubi kontrolu. Da jedva izdržava da se vrati za sto i pravi se da je sve u redu. Pita me da li bih želela da večeras nestanemo iz sopstvenih života, makar na nekoliko sati. Stojim nepomično, srce mi lupa, razum pokušava da viče, ali želja je glasnija.