Vraćajući se iz Bratislave sa aerodroma do mesta u kojem živim u Slovačkoj, u autobusu sam imao sedište broj 44, tik pored jedne dame. Autobus je bio poluprazan, ali su mesta bila numerisana. Pitao sam je da li bi joj smetalo da sednem pored nje, a ona je uz osmeh i ljubaznost rekla da nije problem. Zatim smo, nekim slučajem okolnosti, ušli u razgovor. Rekla mi je da se zove Veronika i da je mojih godina. Živi i studira u Bratislavi, ali zbog posla često dolazi u moje mesto. Auto joj se pokvario, pa je tog dana morala autobusom. Put je bio dug, ali je prošao vrlo prijatno. Lepo smo se ispričali i razmenili kontakte. Devojka je jako lepa i fina, čita knjige, bavi se digitalnim marketingom i sve je to, uz pauze, uspevala da obavi tokom putovanja. Kad god bi napravila predah, nastavili bismo razgovor. Ostavila je veoma lep utisak na mene. Poenta cele priče i njen zaključak jesu da još uvek postoje fine, kulturne i vredne dame. Takvi susreti nas podsećaju da lepota nije samo u izgledu.