Ceo život imam taj problem što razumem svakoga. Da li je neko pogrešio ili ne, uradio nešto loše ili dobro, da li slušam dve strane priče, uvek razumem i jednu i drugu stranu, uvek razumem zašto je neko nešto uradio. Uvek mi je prva rečenica i pomisao u glavi "Pa dobro, razumem zato što.." čak i nasilnike kad slušam shvatam kako su oni bili tretirani kao deca, da li su i oni trpeli nasilje ili su bili razmažena svojeglava deca, uvek razumem zašto. Ne opravdavam nipošto, samo razumem zašto. Prijateljica mi je jednom rekla da sam joj draga jer šta god da uradi prvo pokušam da razumem i opravdam svaki njen postupak. Ovo zvuči možda empatično, ali je jako zamorno za mene jer gubim svoje ja, dajem se previše i nikad ne mogu da raščistim sliku u glavi i da imam svoj stav. Ovo ulazi u apsolutno svaku poru mog života. Od nebitnih stvari do ključnih. Na kraju uhvatim sebe kako sve ljude razumem i opravdavam samo sebe ne, prema sebi sam najgora.