Osećam kao da ovaj život nema smisla. Ne vidim da će biti bolje. Poslednjih 6 godina sam prošla pakao između ostalog i otklanjanje tumora na dojci. Ostao je ožiljak. Onda je bilo teško naći posao. Konačno nađem posao, a ono toksična močvara i mobing. Otac mi doživi moždani udar. Prošlo je više godina i ostala su oštećenja i on se nikad neće vratiti na staro. I dalje živim s mojima jer je plata bedna da se osamostalim. Poslednjih 6 godina sam solo. Pokušavam posao da promenim godinama i dođem do najužeg kruga i ništa. Osećam se kao smeće, kao poslednji propalitet. Stalno preispitujem sebe šta mi fali. Zašto nikako nešto da se mrdne i promeni. Nije da nisam pokušavala. Kretala sam se među ljudima. Ne očekujem da me iko spasi. Na majku nikad nisam mogla da se oslonim. Ovaj život odavno nema smisla. Ne vidim da moje postojanje menja išta za ostatak sveta. Da makar mogu da umrem spasla bih se. Ne vidim radost ni u čemu već duže vreme. Sizifov posao šta god da taknem. Da makar mogu da iščeznem.