Ponekad se pravim da sam jača nego što jesam. Ne zato što hoću da glumim, nego zato što nemam snage da objašnjavam koliko me sitnice bole. Umorila sam se od toga da budem razumna, strpljiva, ona koja razume sve i svakog. A niko se ne pita ko razume mene. Nedostaje mi osećaj da sam nečiji mir, a ne stalno ona koja trpi, čeka ili se prilagođava. Znam da mogu mnogo, ali nekad bih volela da ne moram stalno da budem jaka. Da mogu da se raspadnem na pet minuta, bez krivice. I dalje verujem u dobro, iako me ponekad umori sopstvena nada. Samo želim malo tišine u glavi i nekog ko neće tražiti objašnjenja, već će reći: „Vidim te.“