Imam 32 godine, i uskoro ću postati osoba sa invaliditetom, moj vid je drastično oštećen, pitanje je dana kada ću ostati bez njega. Pre neki dan sam bila na lekarskoj komisiji, umesto da kažem da ne vidim ljude na 10 metara, ja sam rekla da vidim. Muž mi je nabio pritisak, smatra da sam glupa, po njegovom trebalo je da kažem da ne vidim ništa, a ja zaista želim da radim, imam osećaj kao da me ograničava. A ja svakoga dana strepim da li ću videti svoju ćerku ili ne. Teško mi je, ali mislim samo pozitivno!