Preselim se u inostranstvo i kontaktiram par puta poznanike iz mog grada koje sam poznavao od pre. Čisto da imam s kim da progovorim. Svaki put odbijanje i obrazlaganje kako ne mogu. Zahvalim se i ostavim mogućnost da oni mene kontaktiraju kad mogu/žele. Naravno, to se nikad nije desilo. Nakon desetak godina upoznajem mnogo dobrih ljudi, naših, stranaca, lokalaca, u svakom slučaju, socijalni život mi je dobar. Mnogo truda, doškolovavanja i malo pomoći prijatelja, uspem da se snađem, radim u struci i lepo zarađujem. Sretnem jednog od onih poznanika s početka priče, pozdravlja me kao da smo najrođeniji, i naravno pita za posao i je li tačno da sam se dobro snašao. Jesam, hvala na pitanju, odlično mi je. Što se ne javim nekad za kafu, da se družimo. Nasmejem se na to i odgovorim da mi je drago što smo se sreli. A još draži su mi moji prijatelji kojima sam bio dobar i kad sam se mučio i bio nezaposlen.