Srećna sam u braku, imamo jedno dete i trudna sam. Lepo se slažemo i sve je super. Vrlo često mi nedostaju moji roditelji i sestra. Žive daleko, 200km udaljenosti. Ne dostaje mi roditeljska kuća iako posećujemo često koliko možemo. Čujem se sa njima redovno, a opet mi nekako nedostaju. Zavidim malo mužu što su mu roditelji relativno blizu 30km od nas i što može češće da ih posećuje. Osećam se nekad tako usamljeno, dete bude u vrtiću, ja sam kući na trudničkom i sama budem baš dosta vremena. Ovde nemam nijednu drugaricu ili nekoga sa kim bi barem popričala.