Udala sam se sa 32, rodila dete sa 38. Kada sam se porodila svi su me savetovali da pozovem svekrvu u pomoć (živimo u inostranstvu). Razlog što nisam htela je zato što znam da bi ona čistila, kuvala, i brinula oko bebe a moj muž bi kao i pre bebe zevao u telefon i spavao. Uz to bi se mešala u naše odluke oko bebe. To mi je bilo teško, hormoni su me razbucali, carski rez je bio s tim otežavajuća okolnost. Ali se ne kajem što je nisam pozvala. Za to svo vreme moj muž je bio non stop uz mene i bebu, i delili smo sve obaveze. Sada kada beba ima 4 meseca smatram da mi je ovo najbolja odluka u životu. Moj muž čuva, uspavljuje, presvlači i igra se sa bebom, povezani su veoma. Želim još jedno dete, jer vidim da je moj muž zaista dobar otac a i muž.