Ispovesti

Moram ovo negde da napišem. Sećam se davne osnovne škole, veseli čas, deca nose slatkiše, a ja ništa u torbi nemam osim onih grickalica u obliku ribe, jedno pakovanje. Ništa više od toga. Majka nije imala novca da mi da da kupim još nešto, živeli smo od očeve plate, on je pola davao za cigare i svojim roditeljima koji nisu imali penziju. Mnogo puta se dešavalo da nemamo, po nekoliko dana nosila jednu te istu odeću, dugo nisam imala telefon. Na ekskurziju kad sam otišla, to mi je bio prvi put da vidim more. Sa 20 eura na ekskurziju, pažljivo sam trošila svaki euro. I bilo je prelepo. Želim da zagrlim to dete u sebi koje nekada nije imalo, sada ima više, ali uhvati me ta tuga s vremena na vreme. Iako to nikada nikome nisam pričala, morala sam ovde anonimno. Novac nije bitan za sreću, ali je izvor svake nesreće i tuge, posebno na Balkanu. Nemojte da se zavaravate da nije tako kad jeste. Nažalost.