Išla sam do lekara juče i sela na mesto u punom prevozu (označeno za trudnice). Pored mene je sedela devojka od 20ak godina. Jedan stariji čovek me je pitao da ustanem, izvinila sam se i rekla da sam trudna (3. mesec, imam mučnine i stalno sam umorna), a onda je jedna baba počela da viče na mene da nisam bolesna ako sam trudna. Niko drugi se nije ponudio da ustane, ali su me neki fini ljudi zaštitili. Uvek sam ustajala starijima i ljudima sa decom i nisam mogla da verujem šta doživljavam. Isplakala sam se kao kiša kada sam izašla iz autobusa :/
Svaki put kad vidim da je mladi bračni par dobio bebu, koliko mi bude drago zbog njih, toliko i žao a pogotovo mi bude žao majke jer znam kroz šta će sve prolaziti. Većinom se muževi isključe ili bježe od odgovornosti onda kad su nam najpotrebniji.
Silom prilika sam zapao u bezizlaznu situaciju. Tragično u svakom smislu, em što sam izgubio brata koji ima kćer (majka ih je napustila pre par godina), em što su moji stari da se brinu o njoj. Sa maleckom sam oduvek imao prisan i blizak odnos, kao drugi otac i često uskakao burazeru. Međutim, dete kao i ja prolazi kroz bolan gubitak (kao i naši roditelji koji ni o sebi ne mogu potpuno da brinu) i ja sam joj sada sve. Tako će biti dok potpuno ne odraste (pa i posle), međutim devojka je protiv i dovela je u pitanje našu dugogodišnju vezu i zaruke zbog male. Ako je to problem, pa to onda nije problem, još uvek ne mogu verovati da nisam primetio taj nedostatak empatije (duše). Da napomenem da je volim ali i da imam kuću da se izgubi čovek u njoj, da smo burazer i ja razvili naš neki posao i da malecka ne bi bila problem (teret) ni u kom smislu. Pritom muška ruka je vaspitava od malena i stvarno je sa 5 godinica veoma uredna i poslušna i pažljiva. Poludeću zbog svih problema više…
Pre par meseci muž i ja smo vozili tetku i brata do Bg-a na aerodrom. Njih dvoje su sedeli pozadi, a ja s mužem napred. Tokom celog puta brat reč nije hteo da progovori s nama, tetka jedva nešto malo. Kad smo stigli na aerodrom, brat je odmah otišao da bukira karte, tetka se onako ofrlje pozdravila s nama i otišla. Danas od mame saznajem da je razlog takvog njihovih ponašanja taj što je brat očekivao da on sedi napred i što su morali da plate gorivo. Oboje rade u inostranstvu i dobre plate imaju plus što su toliko natrpali stvari u kola da smo jedva i stigli zbog težine. To je poslednji put da sam nekome nešto činila i da trpim nečije debilno ponašanje. Imaš pare, plati taxi i sedi gde hoćeš.
Da vam razbijem iluziju o toj "patnji za bivšima".
Ja sam jedna za kojom "pati" čovek već 30+ godina. Bili smo u kratkoj vezi u srednjoj školi, porodice nam se poznaju, nismo se nešto svađali, nismo čak ni spavali zajedno, ostali smo u kontaktu.
Ostavila sam ga jer mi je tako mladoj bilo jasno da je proračunat, da gleda samo sebe, da je prevrtljiv, da može biti dobar drug (ako se ne očekuje previše), ali da bi s njim na duže staze bio užas. Već tada je pokušavao da me udene u svoje koloseke, da mi nametne to kako bi "trebalo", da od mene pravi ono što on želi da vidi.
U međuvremenu se oženio, napravio dvoje dece, razveo, ponovo oženio, napravio još troje i - i dalje kuka i plače kad god se seti i pita me da se pomirimo.
To je samo čovek koji ne može da se pomiri da je izgubio.
Normalna osoba ne može voleti ako je ljubav neuzvraćena, to jednostavno prođe. I mene su ostavljali, patila sam, ali ovo je patologija... a najviše pate njihovi trenutni supružnici.
Daleko im lepa kuća.
Sa mužem planiram da dignem zajednički kredit kako bi kupili stan. Njegovi žele da nam pomognu koliko god mogu. Kada sam ocu to rekla osuo je paljbu na mene šta će meni stan kad imam kuću, da sam nezahvalna jer ne želim da živim s babom i s dedom i vodim računa o njima. Pitanje je kome će kuća pripasti jer deda ne želi da piše testament a u poznim je godinama, da se vučem sa advokatima oko toga ne želim, ako ostane ocu znam da bi me kad-tad ucenjivao da ga izdržavam kako bi je meni prepisao jer će imati minimalnu penziju a ne ume da brine o sebi jer je lenj (baba mu i dalje pere gaće). Lakša bi mi bila robija nego zajednica s njima. Ovako ću makar imati svoj mir, a i šta god da se desi jedno drugo nećemo moći tek tako da izbacimo iz stana.
Nema lepšeg osećaja nego kad posle napornog dana dođeš kući a nasmejana žena i sin čekaju. Provedeš veče sa njima u sreći. Razgrneš igračke sa kreveta i legneš srećan. ŽENE RAĐAJTE DECU, LJUDI PRAVITE PORODICE, NEMA LEPŠEG OSEĆAJA NA SVETU!
Lepo da se uvede zakonom, da su ''besplatni edukatorski programi'', pogotovo za lica bez posla i primanja, dužni da plate polaznicima, za utraćano vreme! Dosta više oduzimanja meseci/godina nezaposlenim ljudima, i davati im lažne nade, da im samo još ova obuka fali da bi došli do posla. A ovima što već naplaćuju preobuke i šta li već, zakonom uvesti da MORAJU posle da zadrže edukovane minimalno 6 meseci, na radu, za koji će imati plaćeno sve kao redovan zaposlen! Pa ako se ne pokaže, ne moraš da ga ostaviš, ti idi pa edukuj drugog i troši svoje vreme i resurse.
Mislim da moj šef ima psihičkih problema. 10 puta na dan promjeni raspoloženje, nekad je super, nekad nas mrzi i dere se na nas. Jednom je u ljutnji rekao da smo svi zamjenjivi i da ga boli briga ako svi damo otkaz. Danas sam ja dao otkaz zbog bolje prilike, a on me molio da ostanem jer imam puno posla i kratke rokove. Pa sam mu ponovio isto što je nama rekao. Neka se snalazi kako zna.
Kada sam bila u srednjoj, a i danas dok studiram, imala sam drugarice koje sam uvijek nagovarala da nose usko, kratko, provokativno, da spavaju sa momcima, da prilaze prve, da piju, objavljuju svoje fotografije i snimke bez zadrške, u tolikoj mjeri da mi ljudi prilaze i pitaju šta ovako fina djevojka poput mene radi sa njima. U posljednje vrijeme to radim sa starijim curama, udatim ženama, razvedenim, pa ih suptilno nagovaram da varaju muževe, da ju je onaj ili ovaj oženjeni pogledao, nasmijao joj se itd. Tek sad uviđam da to što su starije ne znači da su pametnije i mudrije. 😁 Reći ćete da sam loša, možda i jesam, ali ne mogu pobjeći od toga, to me tako zabavlja.