Ispovesti

Imam 30. godina. Već oko 3 godine pijem terapiju. Pomaže mi, naravno, s obzirom na to da sam mesecima bila u krevetu, nesposobna da stojim na nogama duže od par sekundi, a kamoli da izađem iz kuće, a rezultati su mi svi bili dobri. Do kupatila sam išla puzeći, bukvalno. Svaki put kad stanem na noge, osećaj da ću pasti u nesvest. Međutim i sada, kada mi je bolje i funkcionišem koliko toliko ok, dešava mi se da mi samo nešto "kvrcne" u glavi, iz čista mira i vrati mi se taj osećaj. Najgore mi je kad sam napolju, hodam ili čekam u redu, i odjednom osećaj da noge nemam, da padam, da je gotovo sve. Tada moram da sednem, gde god bila, makar na sred ulice. I moram da pozovem nekog da dođe po mene. Jer "nemam noge", kao da zaboravim da hodam. Kako neko dođe, ja sam kao nova. Kako god ovo zvučalo, ludo i nenormalno ali tako je. Srećni su oni koji nemaju pojma kakva je ovo agonija.