Ne kažem da roditelji treba deci da daju neka starinska ili nesvakidašnja imena, najpre zato što se deci verovatno neće svideti, ali idu mi na živce argumenti kako će ta deca biti ismevama od strane druge dece. Što ne biste prvo decu vaspitali da budu pristojna i da se ne bave stvarima koje ih se ne tiču, da ne diraju i ne napadaju drugu decu bez razloga, da imaju poštovanja i kulture. Svakakve gluposti sam i ja radio kao dete, ali nikad mi nije palo na pamet da čačkam drugu decu bez razloga, pogotovo na osnovu imena, finansijskog statuse, kuće iz koje dolaze, itd. Užas.

Ne mogu da verujem da je 2026 godina. Nekako mi vreme prebrzo prolazi.

Prije braka obavezno živite zajedno!!!! 10 godina veze otišlo u vjetar ne poznajete osobu dovoljno dok ne živite sa njom!!!vjerujte mi. Nakon godinu dana smo se rastali.

Shvatila sam vremenom da ljudi koji su uvek kao neke žrtve zapravo i nisu neke žrtve. Doživljavala sam neko vreme vršnjačko nasilje, jednom mi je dosadilo pa sam se odbranila i od tad je prestalo. Gledam gomilu ljudi koji se žale na to kako su doživljavali, a samo su trebali da se odbrane i budu bezobrazni. Od patetike nema ništa. Onda gledam moju majku kako se žali kako se propatila u braku, a većinu konflikata je ona sama stvarala nepotrebnom kuknjavom, npr tata ostavi flašu sa sokom na stolu ona napravi od toga svađu i naravno čovek popizdi i viče. Sve više uviđam da žrtve zapravo i nisu neke žrtve nego dopuštaju neke stvari ili sami prave konflikte.

Nije mi jasna jedna stvar. Zašto muškarci uglavnom ismijavaju žene koje su “urađene”, a bukvalno žude za takvim ženama. U fazonu su vole prirodne žene, a to je apsolutna neistina. Svaki bi prije pogledao onu urađenu, nego neku prirodnu, normalnu ženu.

Imam drugaricu koja ima sve. Divnog muža koji je voli, lepu i zdravu decu. Prebogati su i čovek bi pomislio to je to, presrećni su. Međutim ona je tako iz nekog nepoznatog razloga nesrećna. Možda je depresija, često plače i zatvara se. Ja je tešim i govorim da pogleda moj život, nemam nikoga već godinama, nemam sa kim kafu da popijem, nemam sex godinama, nemam decu, apsolutno sam sama. Živim sa roditeljima, vozim krš od auta, primam malu platu i tako životarim ali sam u suštini veoma pozitivna, nasmejana, radujem se malim stvarima.. jbg šta da radim, ne mogu da se ubijem što me ništa i niko neće.

Situacija je sledeća: na jednoj mreži za upoznavanje mi momak ostavi svoj broj sa željom da mu se javim. U internet upoznavanju nemam preterano iskustvo, a broj ne dajem. Momak odmah odgovori na moju poruku, sve ide ok. Razmenili smo nekoliko glasovnih poruka. Zatim, pošalje mi on nekoliko svojih selfija i pita da li bi bilo glupo da vidi neku moju sliku. To ne praktikujem, posebno ne u početnim fazama razgovora, jer ima svakakvih, ali u ovom slučaju sam mislila da će biti ok. Imala sam lepe slike od sinoć. Super odevna kombinacija, ja izgledam odlično. Isekla sam deo gde mi se videlo lice, jer prerano je da mi iko sa interneta vidi lice. Odgovor njegov na sliku koja nije ni na koji način izmenjena, editovana je bio: ,,Ok. Ja pričam sa telom". Kad vam devojka, koja je s pravom izuzetno nepoverljiva prema novim poznanstvima, posebno preko interneta, pošalje ikakvu sliku, kaže se: ,,Hvala" i nastavi se dalje sa razgovorom. Ovako neće razgovarati ni sa telom, a još manje sa glavom.

Osoba koja je dobra sa svima, nije nikome lojalna i verna. Čak ni sebi.

Kad sam bila druga godina na fakultetu, uz previše sjedenja za računarom nabacila sam koji kg i tako za dva mjeseca došlo mi da izmjenim kompletan lični opis. Ofarbam se u plavo, smršam 10 kg, treniram i tolika je promjena bila da svi koji me sretnu su šokirani, a sa dokumentima sam imala problema.. Vrijeme mi je za opet tako nešto..

Srećna sam u braku, imamo jedno dete i trudna sam. Lepo se slažemo i sve je super. Vrlo često mi nedostaju moji roditelji i sestra. Žive daleko, 200km udaljenosti. Ne dostaje mi roditeljska kuća iako posećujemo često koliko možemo. Čujem se sa njima redovno, a opet mi nekako nedostaju. Zavidim malo mužu što su mu roditelji relativno blizu 30km od nas i što može češće da ih posećuje. Osećam se nekad tako usamljeno, dete bude u vrtiću, ja sam kući na trudničkom i sama budem baš dosta vremena. Ovde nemam nijednu drugaricu ili nekoga sa kim bi barem popričala.