Moram ovo napisati negde jer ću inače da puknem. Ceo život sam slušala "žensko dete, tuđa kuća". Kada samse udala rečeno mi je da nazad nema. Koliko puta samsamo kao dete čula "ona će otići, to više nije naše". Ne mogu ni opisati koliko me to ubijalo kao dete, da sam u više navrata pomišljala da sammožda usvojena. Moj brat je odrastao slušajući to i ne mogu da ga krivim što danas nema nikakav osećaj za mene, ni brigu, ni ništa - tako je vaspitan. A nekada smo bili nerazdvojni, znala sam da se potučem samo njega da zaštitim iako je on stariji. Kada je dobio porodicu to se nastavilo, ja prosto nisam nigde uključena, ja ne znam kakav je osećaj biti tetka. Ima ih 4, neka su živi i zdravi, ali žao mi je što nisam mogla da im budem tetka, da ih razmazim. Brat je imućan, situiran hvala Bogu. Mene život baš nije mazio, ali borim se. Nekoliko kuća, u više država, je za njega. Nema veze. Ja ću ovaj lanac prekinuti. Imam i muško i žensko, volim ih jednako, jednaku pomoć će sutra dobiti.

Pre 5 godina, tadašnja devojka mi je rekla da me više ne voli i raskinula. Jasno mi je stavila do znanja (na poprilično grub način) da nema šanse za pomirenjem i da je zaboravim. Teška srca sam to prihvatio i nastavio dalje svojim putem. Ona je nakon nekoliko meseci započela vezu sa drugim momkom s kojim je nedavno dobila ćerku. Svo to vreme, mi nemamo apsolutno nikakаv kontakt, godine su prošle i ja sam je davno preboleo. Juče sam čuo njen komantar kako neću da je pozdravim kad se sretnemo, što je istina. Pre svega nemam želju ni potrebu da joj se javim prvi, a druga stvar smatram da nije zaslužila jer me je šutnula kao psa. Ne zameram što me je ostavila jer ima pravo na to, ali joj zameram način na koji je to učinila zbog čega sam se osećao kao jadnik.

Nedavno smo muž i ja uzeli prvog psa, a imam kolegu na poslu koji voli pse, trenira, vodi na izložbe i sl. Pitala sam ga za par savjeta oko dresure, on mi odgovorio, sve OK. I sretne me jučer na hodniku i pita me: “Kako je kuja?” Ja odgovorim da ide na bolje, ali da je dosta tvrdoglava i da joj treba puno puta ponavljati. Danas me zove šef na razgovor, kolegica nas čula i prijavila da smo tračali nekog u firmi i nazivali pogrdnim imenima. Jedva čovjeku objasnili da se radi o kuji kao psu, ne karakternoj osobini.

Koštao sam roditelje oko 35k evra za osnovne i master studije ekonomije i biznisa na prestižnom fakultetu u inostranstvu i tek onda shvatio da me ne interesuje da radim u kancelariji i idem po konferencijama i da bih radije da održavam imanje na selu koje imamo. Moji su pobesneli što neću ostati gde sam studirao i naći jako dobar posao, ali ja bih radije da živim na selu, radim napolju i imam svoj mir. Dali su mi ipak plac i zemlju i godinu dana da od toga napravim biznis svojim rukama i znanjem koje sam stekao. U suprotnom me isključuju iz nasledstva i zabranjuju da koristim bilo koji stan i kuću koje poseduju. Poželite mi sreću da mi pođe za rukom...

Bivši muž i ja smo se razveli jer je on smatrao da je biti otac i muž hobi, kojim može da se bavi povremeno, kad je raspoložen, a ostatak vremena "živi svoj život". Pošto je htio da plaća što je manje moguće alimentacije, sud je odredio da se on stara o djeci dva dana u sedmici i svaki drugi vikend. Od čovjeka koji nije mogao SAT VREMENA ostati sam sa djetetom da ja odem u frizerski, sad treba s dvoje djece da se izbori čitav vikend. Zove, žali se, plače on, plaču djeca, ne može on sam s njima, a ne može ni toliku alimentaciju plaćati, neki dan kaže hajd da se mi pomirimo. A meni ne pada na pamet, sretnija nego ikad, PROCVJETALA, imam VREMENA za izlaske, hobije, prijatelje, muškarci me muvaju na sve strane, i to mladi momci u dvadesetima (šta im je???) Svakoj ženi koja se pati i vene u braku preporučujem magično rješenje RAZVOD. Izgleda ko smak svijeta kad se desi, ali zapravo je preporod za ženu.

Sa dečkom planiram veridbu uskoro ali radimo i na bebi.. U nekoliko navrata sam primetila da dečko samo eskivira bilo koju obavezu prema meni.. Pođimo od od toga da me nikada nije pitao "Da li ti nešto treba". Razumem da zna da imam svoj novac ali nije mi sve jedno kada vidim da nema osećaj da me zbrine.. Prokrvarila sam ili se desilo začeće bebe na to mi je rekao "Bebo bitno je da je tebi dobro, valjda će sve da bude dobro ali moraćeš kod lekara". Nije rekao "Idemo kod lekara" već ja sama.. Bukvalno bi me trudnu samu poslao ..I sada vidim da bi mi tako bilo celog života sve bih sama morala da rešavam i da se snalazim a on samo na rečima da mi bude podrška.. Ja ne želim da stvaram porodicu sa čovekom na koga ne mogu da se oslonim ni za šta.

Kad odem u toalet, nebitno da li sam na poslu, sa dečkom, društvom, ponekad ostavim telefon da potajno snima razgovor, i skoro uvek čim napustim prostoriju, krene priča i to uglavnom bude njihovo istinito mišljenje o meni gde sam se par puta šokirala šta ljudi zapravo misle. Nije ni okej to što radim, ali mi je ovo stvarno par puta otvorilo oči, da ne poveruješ.

Ja sam se zaljubila, da sam barem se zaljubila u nekog ovako momka pa ajde, nego se zaljubila u doktora, i to ni manje ni više nego u psihijatra. Slobodna sam, lepa, držim do sebe, i ne nisam nikakva ludača koja je dolazila kod njega sa teškom dijagnozom. Stalno mislim na njega. Znam da neće ništa biti među nama, ali lakše mi da kažem. Eto rekla anonimno🙈

Kad se setim kako sam kao mlađa bila protiv prevare. Ma nisam o toj temi ni htela pričati. Sve dok se u vezi nisam osetila totalno zanemareno i u tom trenutku sretnem dečka koji kao da je to osetio. Realno on me vratio u život. Uopšte se ne kajem i ne krivim više muškarce. I onako ništa odavno nema smisla.

Iskreno uopšte ne znam kako sam ostala 'normalna' u današnje vreme u smislu da nisam zavidna i ljubomorna i zla osoba. Mislim da je ustvari caka u tome što sam oduvek živela svoj život kako mislim da treba po mojim pravilima i nisam previše obraćala pažnju na druge. Jednostavno i kad sam u vezi nemam ono u sebi kao da se takmičim sa drugaricom da dokažem da smo mi bolji par. Mislim da su me zbog toga i svi momci hteli ženiti jer nisam klasična žena koja drami, ljubomoriše i zavidi. Niti što se tiče materijalnog. Kupila sam auto koji sam htela da vozim iako nije neki prestiž. I obišla sam evropske gradove koje sam htela i mogla finansijski. Nisam ljubomorna ako vidim da je moja koleginica bila u Parizu, a ja nisam. Uopšte to ne gledam tako. Meni uvek kaže drugarica da sam takav tip kao kulijana ceo život. Ali mi je čudno da baš nikad ne osetim ljubomoru. Jednostavno me ne zanima šta drugi ima i koliko.