Nakon 11 godina muke na Medicinskom faksu, izgubio sam želju da se bavim tom profesijom. Počeo sam da radim sitne popravke po kućama da bi se po završetku studija prebacio na montažu nameštaja i izradu nameštaja po meri. Trebalo je vremena da podignem posao ali sada ide super. Tražen sam, među boljima na tržištu, zarada odlična - kupio auto, planiram i kuću kroz koju godinu. Međutim roditelji ne mogu da prestanu da smaraju o struci, kako je biti lekar gospodin, a da sam ovako samo dunđer, trt mrt. Možda 80 i neke, mene niti zanima niti bih kao lekar ikada imao zaradu dovoljnu za život/porodicu. Manite me vezara po drž. ustanovama - oni se međusobno guraju i nalaze/nameštaju poslove po klinikama i pokrivaju brjotine, ako se ne "uortačite" s nekim - džaba ste krečili. U ovom zanatu barem ishod zavisi od kvaliteta rada i završnog proizvoda. Dragi roditelji, ne budite staromodni!

Dugujem sebi najveće izvinjenje. Zato što sam trpela ono što nisam zaslužila.

Koliko njih je samo bilo izje*ano dok su 'spavale kod drugarice'..

Jutros računam da li mogu da platim doručak: 1,79 +0,48. Imam dva velika kredit, čitavu kuću na leđima. Svako traži nešto, a ja ne mogu da pružim. Niko ne razumije riječ "nemam".

Inostranstvo je za introvertne osobe, meni odgovara, niko me ništa ne pita, niko me ne dira nema ismejavanja.

Jedna baka dok smo ležale u bolnici mi je rekla jednu rečenicu o kojoj razmišljam danima. ,,Srce nema prozor hvala Bogu, pa da mogu ljudi da vide koga držimo u njemu, udaćeš se ti ćerko, ali drugog ćeš držati zatvorenog daleko u srcu”.

Glumi nevinašce a na prvi dejt došla sparenog veša i sveže izdepilirana. Pa ti veruj ženama.

Dugo sam sama. Mnogo mi nedostaje zagrljaj.

Želim još jedno dete, žao bi mi bilo da sin ostane jedinac, ali se jako bojim porođaja, trudnoće i svega što ide uz to. Nemam lepo iskustvo sa prvim porođajem i oporavkom.

Nakon posla obavljam kupovinu u supermarketu ujutru u 9 i guram korpu, gledam proizvode i razmišljam kako jedva čekam normalnog šefa i platu i odjednom se prema meni priđe dječak možda 10 ili 12 godina, ne mogu da odredim i samo me zagrli jedno desetak sekundi. Bio je s ocem. Dijete ima neku posebnu potrebu, ali ne znam koju, nije toliko vidljivo. Samo sam mu rekao "Hvala ti. Kako se zoveš?"| i kad je rekao ime, pozdavio sam ga sa ćao. Ovo mi je stvorilo baš lijepu uspomenu, kad god se sjetim, osjetim milinu u srcu.