Spavam na podu. U stanu mi je hladno. Nemam šta da jedem sledećih mesec dana. Izdržat ću sve ovo ali svojima se ne vraćam.

Kako malo treba čovjeku da bude sretan- par piva s društvom jednom sedmično, normalan posao i supruga i malena djevojčica... Nadam se samo da ovako nastavi. Pozdrav za sve kojima ne treba previše da budu sretni u životu.

U školi su me zadirkivali jer nosim jednu majicu dva dana. Na fizičko sam nosila patike koje su mi bile male sve dok mi palčevi nisu prokrvarili jer nisam imala srca reći roditeljima da mi trebaju nove. Bilo nas je troje male djece i dešavalo se da nemamo ni pola marke u kući. Sve je to sad prošlost ali i sjećanja znaju mnogo da zabole.

Često čujem od starijih ljudi kako se žale da imaju nezahvalnu decu, kako su otišla, ostavila ih i ne brinu o njima. A niko od njih da kaže da šta su oni činili svojoj deci da je dovelo do toga. Mene su moji toliko razočarali i povredili da ne mogu više da se trudim da budem dete za primer :(

Potreban mi je zagrljaj. Od nekih pola sata.

Ovi "pravopisni talibani" su gori i naporniji od šuljeva, karijesa i stidnih vaši zajedno. Master sam elektrotehnike. Obrazovan, načitan, uz mnoštvo nagrada tokom školovanja. Pišem malim slovima gde trebaju velika, ne stavljam znake interpunkcije, a poseban fetiš su mi pleonazmi. I? Šta sad? Sada će u komentarima pljuvačina da nisam prošao ni pored osnovne škole. Pustite ljude na miru. Neka pišu kako hoće, bitno da zavrse posao i kažu to što su mislili. Mnogo, ali mnogo ste naporni. Pogotovo oni sa društvenih fakulteta. Samo za to su izgleda i sposobni. Elitistički proser.

Kada sam išla u srednjoj školi, do naše škole je živeo jedan prezanimljiv deda. Živeo je sam i valjda je zbog toga i voleo da sa nama priča i druži se. Škola nam je bila dosta stara, zidovi su bili ispucali, učionice male i tamne. Pošto nam je taj deda bio svima dobar drugar, terali smo ga da nam za vreme pismenog iz matematike isključuje struju na satu. Par puta smo izbegli tako pismeni i kontrolni zadatak i to mi je možda i najviše ostalo u sećanju iako je bilo baš daaavno. Deda, ako si živ, onda ti želim sve najbolje u životu. Ako si umro, želim ti upaljeno svetlo na onom svetu! Hvala ti za sve. ❤️

Moj muž je iz jedne balkanske zemlje, a ja sam iz druge, ali živimo u SAD. Rekao je da možemo da posetimo moju zemlju samo na nekoliko dana jer moji roditelji žive ovde, a njegovi ne. Bićemo dva meseca u njegovoj zemlji i dugujem njegovim roditeljima svo vreme jer on mora da provodi vreme sa njima. Rekao je da je „duboko, emocionalno povezan sa svojom majkom i da mu nikada neću oduzeti život iz njegove zemlje“. Prijatelji, pijemo, izlazimo svake večeri dok ja sedim kod kuće sa njegovom majkom koja kaže da je normalno da muškarci idu i piju celu noć, svake večeri dok žene sede kod kuće.

Uvek sam se trudila da budem dobra ćerka i da moji roditelji ne primete kada mi nešto smeta. Međutim, što sam starija, to se pojačava moj bes jer nisu ostvarili ništa bitno tokom života. Smatram da se nisu dovoljno trudili. Nikad nisam imala svoju sobu, odrasli smo u jednosobnom stanu sestra i ja. Nikad svoju privatnost nisam imala, nismo išli na putovanja jer nismo imali auto, nisu imali para da nam plate vozački... Nikad zajedno nismo otišli na more niti neko putovanje. Sada kada imam svoj posao i platu, znaju da mi prebace kada sebi kupim nešto skuplje. Iako imam para, kada sam sa njima uvek moraju da se gledaju i cene i šta je jeftinije, iako uvek želim da počastim. Kao da ceo život treba da živimo taj mentalitet sirotinje...

Ja i dečko 35 i 38 smo uveli u našu vezu neke običaje. Kad se sretnemo na hodniku moramo se poljubiti - hodnička kissica, ujutro u kupaoni obavezno imamo guznu kissicu, dođemo sa guzama i kao kissaju se guze hehe, onda u kuhinji kad smo obavezno mora hiti kuhinjska hagica - zagrlimo se, u sobi obavezno nakon napornog dana kažemo da idemo na guz, ja u krevet i onda on iza mene na moj guz se pripije i tako me zagrli i pričamo ili odmaramo. Nama je to baš slatko. Svi nas pitaju kako to da smo i dalje skupa i dalje tako sretni i zajedno, evo zašto. Nalazimo razloge za sreću, ako ih nema zajedno ih kreiramo. Mislim da bi svaki par trebao imati tako nešto.