Sad će par mjeseci otkako sam završio vezu od par godina, svima lažem da me je prošlo i sve, ali navečer kad ostanem sam, molim Boga svaku noć, da mi je vrati, da nam dadne još jednu šansu iako znam da je to nemoguće...

Muž nikad nije učestvovao u roditeljstvu. On dijete kao voli, izvede ponekad u šetnju i on misli da je njegov posao gotov. Na meni je sve. U zadnji par mjeseci dijete se jako teško uspavljuje inače u toddler je fazi, nemoguće je. Ja od stresa sebe udaram u glavu, grebem kožu i pravim sebi rane, jer ne mogu više preteško je biti samohrani roditelj a biti u braku. Da me bogdo hoće ostaviti, da makar znam da sam sama u svemu.

Moj momak ne briše slike bivših jer kaže da mu treba 'podsjetnik da može bolje'.

Čisto objektivno..31 godina, rešen faks, svoj posao, stan, auto, treniram 4-5 puta nedeljno, kuvam doslovo sve, uvek skockana, zgodna, lepa (mada je to u oku posmatrača naravno, rekla bih da zaista jesam), imam iskustva ali ne preterano, nisam neko ko bude sa svakim.. Imam dobre fore, umem da saslušam, razumem, utešim.. Nemam zle namere ni prema kome, imam neke vizije, čitam, istražujem, ne opterećujem se glupostima. Šta to meni fali da niko u zadnjih 5 godina nije poželeo da se potrudi za više od toga da se upoznamo, ili da odmah da inicira nešto fizički uz opasku da nije za vezu? Nisam očajna, zaista sam okej i drugarica ali meni ovo nikako ne ide jedno s drugim.. Molim vas iskreno jer zaista ne vidim u čemu je problem. I okej mi je da ostanem sama, idem ka tome, ali nejasno totalno. Dakle, radije će se okrenuti na ulici, lajkovati, krišom posmatrati, drugima komentarisati nego mi prići i pokušati makar sa "hej, hajmo na kafu pa da se družimo pa da vidimo" priču.

Svekrva mi je rekla da sam ogromna, a ja u 6. mesecu trudnoće i dalje nosim odeću koju sam imala pre nego što sam ostala trudna. Iskreno je žalim jer zbog svojih kompleksa ne može da se raduje unuku, nego meni zaviruje u tanjir.

Dopisujem se s tipom nekih petnaestak minuta i vidim da to već ide u određenom neprijatnom smeru. Paćenički i veoma nepotrebno erotizovano, što nisam nikada ni tražila. Razmišljam o blokadi, a u tom momentu me dotični pita: „Je l' ti smeta što sam oženjen?“. Odgovorila sam mu da najviše smeta mučenici koja se za njega udala i blokirala. Novi dan, novi bednik.

Ne shvatam ljude koji jedu peciva iz pekare. To je hrana za siromahe.

Upoznala sam 8 godina starijeg dečka iz Bg, viđali smo se, pisao mi je non stop, uvek bio dostupan. Sve to je trajalo oko mesec i nešto. Bio je toliko divan da čak nisam imala potrebu ni instagram da mu tražim. Odjednom je prestao da mi piše, nestao. Posle tri meseca ga se setim i jedva nađem na instagramu, vidim oženjen i dvoje dece. Na slikama sa ženom pršti od ljubavi u opisu. Da li da joj kažem istinu? Obe smo prevarene (pritom on je debeo i fizički 0, ali jako šarmantan). Obe smo mis za njega.

Samo želim da ozdravim.

Uopšte ne žalim one osobe koje izađu povređene iz veze, a onda zavlače narednog partnera. To što je neko VAS povredio, ne znači da treba da kažnjavate nekoga ko nije ništa kriv, samo da bi lečili svoje komplekse i frustracije. Ježim se kad čujem da je neko ušao u novu vezu samo kako bi preboleo, da bi pokušao, da bi ovo, da bi ono. Fuj, to nije nikakav izgovor i presmešno je. Treba skupiti mu*a i preboleti, pa onda krenuti dalje. Takvim osobama treba skinuti kapu, to su legende. Najlakše je sprdati se sa nečijim emocijama. Nikada u životu neću imati razumevanje za takve i spadaju mi u jednu od najgorih vrsta ljudi. Očekujem glupe komentare i izgovore, ali zabole me, laprdajte do sutra. Pozdrav normalnim i razumnim osobama na ovom sajtu, koji realno komentarišu. 💪