Počela sam da odlazim i prekidam kontakt sa muškarcima na prvi “red flag”, bez objašnjenja. A ima previše pacijenata…jedan mi je pričao kako i dalje čuva gole slike od bivše, drugi je počeo da fura “žena je za kuću” glupost na prvom sastanku, jedan me je nakon 20 minuta razgovora uz kafu zvao u stan. Zahvalim se na pozivu, odem kući i blokiram. Stvarno me više ne zanima i nemam vremena da pokušavam odraslim ljudima od 25+ godina da objasnim zašto. Ne dugujem ja nikome nikakvo opravdanje, setite se malo kakve ste gluposti izgovorili pa se zapitajte da li je to normalno!

Raskinula sam sa dečkom zbog njegove aljkavosti i neurednosti koju sam primetila tek kad smo počeli da živimo zajedno. Kada me drugi pitaju koji je razlog raskida i ja im to kažem, njihova reakcija u većini slučajeva bude „svašta, pa što ti nisi to počistila, on je ipak muško”. Pa baš zato što mi ne pada na pamet da izigravam kućnu pomoćnicu i završim jednog dana u takvom braku kao ti, tetka Slavice!

Odrasla sam u normalnoj, funkcionalnoj porodici u kojoj su majka i otac ceo život delili sve kućne obaveze. Od kad sam bila u vrtiću sećam se da mi je tata pravio večeru, da je mom bratu menjao pelene, vodio nas u park, kupao…isto onoliko koliko i majka. Nisam ni znala za pojam “muški” odnosno “ženski” posao. Ne mogu da opišem šok koji sam doživela kad sam malo porasla, našla drugarice i videla kako se njihovi očevi ponašaju, i prema njima i prema njihovim majkama. Koliko su ti ljudi bili (i ostali) nezainteresovani i lenji… I što je najgore od svega, meni su drugi govorili kako je moj tata “čudan” jer radi “ženske stvari” jer eto, umesto da se zavali u kauč i gleda fudbal on se, zamislite, brine o sopstvenoj deci!

Volim da putujem sama i ne znam šta je ljudima tu čudno. Putujem sama od ranih dvadesetih, jer se sa društvom nikad nisam mogla dogovoriti. Kad god predložim nešto uvek izgovori, te videćemo, te ne mogu sad, mogu za šest meseci, ili kao pristanu, ali kad treba kupiti kartu onda odustanu. Smorilo me da moljakam nekog ceo život, te odlučim da krenem sama i više nikog ni ne zovem. Svi vi koji ne putujete jer nemate s kim, nemojte nikog čekati, proći će vam život tako.

Stalno gledam oglase o prodaji nekretnina u nadi da ću naići na nešto iole normalno. Ne mogu da verujem da ljudi godinama oglašavaju iste kuće, stanove, da nisu iste ni okrečili a svake godine sve veća cena. Čemu to? Niste prodali ni dok je bila niža cena, čemu se sada nadate? Izgleda da ću večno biti podstanar a vi vlasnici nečega što nećete prodati. I niko ništa ne dobija time.

Moj otac je majstor (građevinac) sagradio pola grada i okolinu (kuće, objekti ma sve) i kao mala sam oduvek sanjala da kad porastem i udam se, da će on i moju kuću da sagradi. Sad imam 22 godine a on 54 i shvaćam da će biti star, možda neće ni biti živ kad budem gradila kuću...boli me...

Plašim se da neću moći da preživim kada moja mama bude umrla...

Ne razumijem ljude koji između početka i sredine dvadesetih žele imat djecu.

Postoje roditelji koji ne vole svoju decu podjednako. I to se vidi na svakom nivou i materijalnom i emotivnom... i tako je celog života.

Ne bih mogla biti sa siromašnim dečkom.