Zaručnica mi je ravna i s njom sam samo jer me druge zgodnije i ljepše neće. Nisam ni ja neki ljepotan, ali imam novca dosta. Nažalost, ne mogu doći do situacije da pokažem tim drugim djevojkama da imam para jer me u startu odbiju zbog izgleda, pa sam zaglavio sa ovom. Najradije bih našao drugu zgodniju i to aktivno pokušavam, ali ne ide. Duša me zaboli kad na instagramu vidim neku zgodnu napucanu djevojku.

Odsad se više ne pravdam i ne objašnjavam, nek misli ko šta hoće o meni. Dosadilo mi je, ionako ljudi veruju u verziju istine koja njima odgovara.

Odvratne su mi muškobanjaste devojke i žene, rodila si se kao žensko i ponašaj se kao žensko, da je trebalo da budeš muško ti bi bila muško.

Jako mi je žao što moram svoju dobrotu da ugasim da bih opstao u današnjem svetu.

U kancelariji imamo koleginicu koja je mirna, tiha, nežna.. najvrednija je i najozbiljnija je. Svi ostali su lenji, svađaju se i prave probleme. Jednog dana je ta mirna samo dreknula da smo svi zanemeli od šoka. Zavela je takav red da ju je šef postavio kao zamenika. Sad kad se setim te scene i tog šoka zbog njene reakcije valjam se od smeha. 🤣

Zaista ne volim svoje zadnje zalogaje ostavljati. Skuvaću koliko hoćeš, kupiću koliko hoćeš, ali ne uzimaj od mene ono što sam sebi pripremila. Dok smo bili mali majka bi govorila poješću ja što ti ostane u tanjuru, ili ostavi malo meni, a da pri tome ima dovoljno za sve, često se posle dva dana i baci. Kad kupujem sladoled ista priča, ostavi joj na kraju. Ama ženo, hoću svoj zadnji zalogaj, fino sam te pitala hoćeš li da i tebi kupim sladoled. Uzmem red čokolade, dođem do zadnjeg parčeta, ona kaže ostavi mi pola kocke, a ima cijela čokolada još. Hoće da uštedi, ali ni ne može da odoli. Sve me bilo stid, ali sam onda rekla ne dam. Nisam lukava, ali me ta sitničavost nervira. Najslađe mi je ono zadnje i što sam sebi namijenila pojesti.

Osećam se loše, večiti student u 31-oj.. Protraćila vreme i uništila sebe studirajući farmaciju, razbolela se od najgoreg i to rešavala.. 3 godine kasnije sam slomljenog duha oporavljam se od toga i od svega jer ništa ne ide kako treba, ni u jednom polju. Izgubila sam sebe, jedva ustanem iz kreveta. Pitam se dokle će to sve tako.. jer u zadnjih 10 godina ništa ne ide kako treba. Ipak imam tračak, tačku nade..

Moj muž kuma voli, kao da mu je familija. Sprijateljili su se kad su odrasli, ali ga izuzetno ceni i poštuje. Nikada nikom, čak ni meni nije rekao ništa loše o njemu, niti je kumu nešto prigovorio u javnosti, naprotiv branio ga je uvek čak i ako je kum kriv. Kad bi kumu bilo šta trebalo, pomogao bi mu. Ali, kum je pričao, da ga je nasamo nekoliko puta "izribao". Otvoreno mu je govorio gde greši, bez ustručavanja, i nije ga zanimalo da li će mu kum zameriti. Kum mu nikada nije zamerio, jer zna da mu je to suprug nasamo govorio iz najbolje namere. Iskreno, mislim da su pravi prijatelji takvi, a ne oni koji se smeškaju nasamo, a iza leđa ogovaraju i napadaju.

Od mamine drugarice ćerka studira medicinu, kaže samo zbog para, ne zanima je to uopšte. Pitam je koju će specijalizaciju onda, gde ima para? Kaže: "Ne znam, možda ću oftalmologiju tu se ništa ne radi, samo im kažem je l' vidiš ovo slovo, je l' vidiš ono slovo..." Toliko o današnjim medicinarima. I onda se ja čudim što su mi dva lekara dala potpunoo dve različite dioptrije u kratkom periodu. P.S. treća je godina i prosek joj je 9,7.

Kada me napustio otac, napustili su me i svi njegovi. Bilo je čudno za djete od 6 godina koje je do tada bilo okruženo stričevima, strinama, rođacima bakom i djedom i odjednom nikoga više nema. Ne pitaju ni imaš li jesti.