Prošle sedmice sam prvi put išao sam na odmor. Aranžman je davno uplaćen (bivša djevojka i ja uplatili), a nakon raskida ja sam poništio njenu rezervaciju i njoj vratio novac. Otišao sam sam, put proveo u razmišljanju, a odmor u punjenju baterija, šetnji, lokalnoj hrani i posmatranju mora, vratio se kući i okrenuo novi list.

Nervira me kada odem kod lekara, a doktori mi ne persiraju. Imam 27 godina, završila sam fakultet i na fakultetu su mi svi profesori persirali. Svesna sam da neki doktori to ne rade da bi se pacijent osećao opuštenije, ali ja smatram to osnovnim poštovanjem.

Supruga je u mjesec dana izgubila posao, majku i imala je spontani u ranoj fazi. Bratova djevojka je na to sve izjavila da je ona kriva za bebu jer je dopustila "sekiraciju". Izbacio sam je van iz stana. Sad je brat ljut i govori mi da sam ja burno reagirao. Nedam na svoju ženu kojoj se svijet srušio u par dana da mi srce puca na komadiće gledajući je u bolovima pa makar i po cijeni da više s nikim od obitelji riječ više ne progovorio.

Kada sam imala 18 godina razboljela sam se i prestala da dobijam menstruaciju. Kako sam tada imala dečka već 2,3 godine, nije bilo isključeno ni to sa sam trudna. Bilo me je jako strah i obratila sam se svojoj mami, u nadi da pođe sa mnom kod doktora da vidimo šta nije u redu. Nadala sam se da će mi majka kao i svaka pružiti zaštitu i utjehu, međutim njena reakcija me i dan danas boli, iako je generalno jako dobra majka. Umjesto da je bila zabrinuta za mene, ona je histerisala, nazvala svaku svoju drugaricu, koje su bile majke mojih drugarica takođe, plakala, govorila da će da se ubije. Ja sam u tom trenutku počela da razmišljam da završim svoj život. Na kraju se ispostavilo da sam bolesna, ništa strašno, to smo riješili ali mene i dan danas ta reakcija boli. Sada kad sam 10 godina starija i čekam svoju ćerku, uvijek ću da stavim njena osjećanja prije svojih, kakva god situacija bila, djeca su zbunjena, i ne znaju šta je ispravno dok im mi ne ukažemo. Nadam se da ću biti dobra majka.

Strahovi su mi unistili život...

U vezi sam sa momkom više od godinu dana koji ima ćerkicu iz bivše veze. Mala živi u drugom gradu i retko se viđaju. Veza nam je kvalitetna i zdrava, puna ljubavi, razumevanja, poštovanja, ali mene ubijaju osećaji tuge, besa i nenormalnog straha koji me čini mi se parališe da uživam u toj kvalitetnoj vezi. Osećaj besa i tuge jer sam "druga", jer kad god se čuje sa bivšom iz bilo kog razloga mene ubi tuga, kao da ga delim sa njom, a osećaj straha me obuzima jer ne znam da li ću moći da prihvatim to, da li će me mala prihvatiti i da li je on spreman i da li može da nađe najbolje rešenje gde nijedna strana neće biti uskraćena. Ovo me ubija psihički, a on je nešto najbolje što mi se desilo.

Žensko sam, radim na benzinskoj pumpi za kasom i nema mi ništa iritantnije nego kad dođe neka gospodža i kuka i zapomaže kako ne može sama da natanka. Leba ti, ne treba iz zemlje naftu da izvlačiš ručno i prerađuješ nego da otvoriš kapak, uzmeš pištolj i pritisneš. Ako niste sposobne za tako banalnu stvar ne trebate ni da vozite kola.

Živimo u istoj kući sa svekrom i svekrvom, isti ulaz, svako ima svoj sprat. E sad, zanima me mišljenje i drugih ljudi.. Mužu je normalno da djeca idu kod njegovih svaki dan, kao da je to njihova kuća, a moji su neka 2 km od nas, i nikad ih neće odvesti tamo. (Jelte ja sam se udala). Meni to naravno smeta, jer i moji zaslužuju i trebaju da provode vrijeme sa mojom djecom. Kod mojih treba ići samo u "goste" kad ja idem, a njegovi mu trebaju biti "domaći". U poslednje vrijeme sve češće razmišljam o razvodu, jer vidim da u ovom braku sve konce vučem ja, bukvalno osjetim kako tonem psihički..

Ne znam ima li tko dosadnijeg šefa na poslu. Svaki dan me ostavlja poslije radnog vremena da još radim iako ja tražim da idem. Na kulturan način kaže evo brzo ćemo samo još ovo da riješimo. Kad dođem kući smara me pozivima, sve vezano za posao. Hoću izludit, mislim da ću ga u tri lijepe poslati jedan dan. Stvarno puno radim, ne izvlačim se od posla ali džabe čovjek hoće sve i odmah.

Kad sam bila u studentskom domu, cimerica nikad nije čistila svoje dlake iz tuš kabine. Ja se tad bojala konflikta i danima sam skupljala hrabrost da joj kažem da mi to smeta. Samo je rekla dobro, malo uvrijeđeno. Od tad je bila tako neka čudna atmosfera, nismo uopće ni pričale, meni je bar bilo neugodno a možda i njoj. Ako ništa ispoštovala je za čišćenje.