Stalno gledam oglase o prodaji nekretnina u nadi da ću naići na nešto iole normalno. Ne mogu da verujem da ljudi godinama oglašavaju iste kuće, stanove, da nisu iste ni okrečili a svake godine sve veća cena. Čemu to? Niste prodali ni dok je bila niža cena, čemu se sada nadate? Izgleda da ću večno biti podstanar a vi vlasnici nečega što nećete prodati. I niko ništa ne dobija time.

Plašim se da neću moći da preživim kada moja mama bude umrla...

Ne razumijem ljude koji između početka i sredine dvadesetih žele imat djecu.

Ne bih mogla biti sa siromašnim dečkom.

Najviše što me nervira jeste kad mame od muške dece prave princeze! Pa im puste kosicu, pa im menjaju garderobicu, pa čas klavira, pa naočare, kravata, pa recituju pesmice i govore napamet odlomke iz Kantove filozofije... Aman, pustite dečake da budu dečaci! Ako mi ne bude bio kabadahija i ne bude pekao rakiju s dedom, zavijao šrafove, gledao fudbal i zafrkavao devojčice da polude s njim ili od njega, neću da ga računam u muško dete! Ne treba mi manekenče, klovn za žensku publiku da pokažem koliko sam postigla kao mamika, nego dečak koji će sutra biti muško koje je kao dete svoje isteralo na vreme i formiralo zdrav muški svet u glavi, a ne da uvija akcentom i nosi ženski roze mantil zato što je fensi, yeah!

Zatrpao sam sebe full time poslom u struci (5 dana u nedelji), part time poslom (5 dana u nedelji, večernji sati), treningom, softverskim bootcampom, još jednim setom kurseva gde ću dobiti vrlo važan i isplativ sertifikat, proučavam literaturu iz projektnog menadžmenta i imam vezu na daljinu. Bukvalno, kući dođem samo da prespavam. Jedem napolju, nekada se tuširam u teretani i učim u kafiću, kolima ili parku na pauzi između poslova. Neverovatno sam busy. Mislim da fokus održavam tim promenama, tj. dinamičnošću dana. Kada je monotono, nemam nikakvu koncentraciju. Energiju i awareness verovatno crpim od suplemenata koje uzimam za teretanu.

Slušam lika kako pametuje da svojim podstanarima čini uslugu jer im je iznajmio stan, i da podstanari moraju biti jako zahvalni svojim najmodavcima. Kažem mu druže, ne činiš im nikakvu uslugu, oni tebe plaćaju 700 eura mjesečno, ti radiš za njih. Eno ga smrtno se uvrijedio. Kakva crna usluga, najmodavci? To je čista trgovina, vi nudite nešto, i netko vas plati za to. A i ako ćemo o zahvalnosti, tržište je puno nekretnina, budite zahvalni što je netko baš vama odlučio plaćati. Pogotovo ako je to šupa od prostora.

Asistent sam na fakultetu. Ponekad se setim jednog momka koji je napustio studije. Imao je veliki potencijal i bio sam siguran da će jednog dana predavati na katedri sa mnom, ali zbog loših materijalnih uslova je otišao u inostranstvo da radi u trećoj godini i nikad nije nastavio. Znam da mu dobro ide, ali mi je i dalje krivo što je tako ispalo.

Imao sam komšiju Crnogorca, čiji je sin tinejdžer (uz punu podršku roditelja) pravio divljačka okupljanja od 1-2 noću svaki put kad roditelji nisu kod kuće. Uz najseljačkiju moguću muziku, otvorene prozore, vikanje po hodnicima zgrade, bacanje staklenih flaša kroz prozor na ulicu, urlanje i sl. Kada sam otišao da porazgovaram sa njegovim ocem, on mi je rekao da malog slobodno prijavim policiji sledeći put, ali da on ima opasno društvo, a ja imam auto, dete i sl. Onda sam mu ja rekao da sam ja došao da se dogovorim ljudski, ali vidim da on preti... i da je tačno da ja imam auto, ali da je tačno i da oni svi imaju svoje glave, pa ako ćemo da se sačekujemo po ulazima, mislim da neće dobro proći... te da smo sa razgovorom završili. Od tada me izbegava i sa osmehom se javi, a mali ne pravi žurke. Ti bezobrazni i bahati su manji od makovog zrna kad im pokažeš zube. A ja sam zbog spomena deteta zaista bio spreman na sve.

Nisam lepa, ali imam prelepu ćerku. Kada sam bila mlađa, meni su slabo prilazili, znali su me nekada i vređati oko izgleda. Njoj prilaze, ali previše. Ode da kupi da jede i traže joj broj telefona, zaustavljaju je na ulici, žele da se upoznaju sa njom, dobacuju joj.... Sad ne znam šta je gore. Moje, ili njeno? .....