Nema ništa groznije od ranog ustajanja, neću takav bioritam i tačka.

Ne shvatam žene koje ne rade. Evo moj suprug nema platu, kasni, zamislite da ja ne radim, pa od čega bismo živeli? Kako bismo platili račune? Kako možete biti nezaposlene? Kao domaćica vi ne zarađujete, kako se opustite tako?

Danas mi je rođendan, 40. I pozvala sam par prijatelja da da porodicama za vikend dođu kod mene da obeležimo. I niko ne može. Nemam ne znam koliko prijatelja u životu, sve ukupno 5, ali baš dragih, bliskih. Svi imamo porodice, družimo se u skladu sa obavezama, ne baš često ali kako uspevalo zbog škole i dečijih obaveza. I kako je moguće da baš niko ne može taj vikend. Pogodilo me. A imaju opravdane razloge, ne zameram. Ali mi je nešto teško palo. Nemam 5, nego 40 god, ali... Osećam se kao dete koje je pozvalo ceo razred na rođendan i niko nije došao.

Prao sam auto u dvorištu, voskirao i uglancao. Taman da završim posao, sa krova kuće poleti ptica, "olakša" mi se po autu i sleti na drvo. Ispratio sam je pogledom kako sleće u gnezdo. Nije me mrzelo da uzmem merdevine, popnem se i u gnezdu sam zatekao 3 jajeta... U svakom slučaju - oko za oko, zub za zub.

Desilo mi se da sam isti dan imala ispit na fakultetu, posljednji u semestru i svadbu prijateljice kojoj sam kuma, vremenski jedno za drugim; tako da sam na ispit otišla full sređena za svadbu i oboje je prošlo u najboljem redu, a meni srce puno što nisam morala da biram prioritet.

Volim da se setim kako se u osnovnoj školi na kontrolnom jedan dečak javio da kaže razrednoj da drugi dečak prepisuje, a ona mu je (tom što se tužaka) dala 1 u dnevnik "za odnos prema radu jer za vreme časa ne radi kontrolni nego gleda okolo ko šta radi".

Bivši dečko je pored mene prisutne flertao s jednom curom na rođendanskoj proslavi i neki su to primjetili. Da napomenem, to je bio ženski rođendan s 15ak cura ali smo dobri prijatelji od slavljenice. Tek kasnije je došao još jedan dečko ali čak je i njemu bilo neugodno zbog njegovog ponašanja. Rekao je svojoj curi da mu izgleda kao da bi me mogao prevariti, što se na kraju i obistinilo. Evo ne znam što drugo reći osim kakvih izroda ima. Eno ga u Njemačkoj godinama i uspješno solira. Mi cure smo baš glupe kad se zaljubimo i neke preočite stvari ne vidimo 🥲

Iz svake bitke i neprilike izašla sam jača, ali kao da sam svaki put izgubila neki dio sebe. Staru sebe nemam, novu sebe ne prepoznajem.

Čim neko uradi promjenu u svom životu tipa smrša, ošiša se ili nešto slično čime promijeni izgled automatski promijeni i mozak i ponašanje. Majke mi, koliko ljudi znam koji su bili da kažem sasvim obični a onda im se desila neka promjena i kao da su počeli da rade ono što su zapravo željeli da rade ali nisu mogli ranije jer nisu imali samopouzdanje.

Imam dva brata, oba su mlađa, jedan je godinu dana mlađi, drugi deset godina. Sa tim najmlađim sam uvek bila bliža....ali smo se svi nekako udaljili. Živimo u dva različita grada. Svi smo u vezama, ali tužno je to da više nemamo tu bliskost. Najmlađi je došao u grad gde živim i gde mu živi devojka. Videli smo se samo na kafi u gradu. Nije odvojio vreme samo za nas. I ne, nisam neko ko se nameće ili tako nešto...ali, zar nije normalno jednom u par meseci odvojiti vreme za sestru. Pogotovo što ona često ide kod njega. Tužno, kako se vremenom sve promeni, ali, odnos ne može da održava samo jedno. Neću se ni ja više truditi. Ali, teško mi je kada vidim kako se neka braća lepo odnose prema sestrama. Kada jednom naše mame ne bude, mislim da ću biti "sama" i pored njih.