Intelektualac sam, akademski građanin, mada ne radim u struci. Važim za normalnu osobu, ali često u društvu sa nekim ljudima i tokom razgovora sa njima, djelujem kao da imam neki oblik autizma. Takav sam od malena. Dok sam sa nekim ljudima potpuno opušten i ponašam se kao najšarmantnija i najopustenija osoba na svijetu, puna humora i koju ljudi vole i žele samnom da se druže, sa nekim drugim ljudima djelujem kao da sam psihički zaostao i da nemam dovoljno "normalnosti". Često tripujem da ljudi to primijete i da kod mnogih vlada mišljenje da sam debil, da sam lud i da sam zaostao.

Častila sam najbolju drugaricu kad sam diplomirala i našla posao, a ona je prema meni bila veoma škrta kad se zaposlila i završila faks. Znam da novac nije najbitniji, ovako se lepo slažemo, ali moram priznati da mi je to zasmetalo.

Dogovorim se s čovjekom za prvi sastanak, pozvao me da se vidimo u subotu. Fin razgovor na aplikaciji, malo flerta, dobra energija. Dođe subota, budim se oko 9 ujutro, vidim poruku od njega, kaže probudio se bolestan. Izvinjava se, pita možemo li odgoditi za utorak naveče, misli da će ozdraviti do tad. Ok, dešava se, meni se na razbolijeva, može utorak naveče u 7. Dođe utorak. Oko 6 sati je, ja se spremam, stiže poruka od njega. Otkazuje opet, s drugim izgovorom. Ostavila sam seen, ali me ipak pogodilo.

Ponašao sam se kao jedan dripac i obični kreten prema djevojci koja mi ništa nije loše uradila. Izbjegavao sam je maksimalno, skoro nikad gledao i uvijek držao na distanci. A ona je pokušavala da se približi i da ostvari neki prijateljski odnosi. Siguran sam da se pita zbog čega sam tako hladan i nezainteresovan bio. Istina koju neće saznati jeste da sam se zaljubio u nju a imao sam djevojku. Svaka dalja komunikacija sa njom bi me odvela u pogrešnom smjeru. Ona je otišla, promijenila kompaniju i danas kada se vidimo na ulici, što je veoma rijetko, samo okrene glavu i prođe dalje. Žao mi je zbog toga. Ali smatram jedinim rješnjem borbe sa zaljubljenošću.

Ja sam uvek voleo kafanu i skup život, da častim društvo, kod kuće sam kupovao najskuplju hranu i garderobu, išao na najskuplja mesta na letovanje i mislio da sam gospodin. Plaćao deci i ženi sve najskuplje. Moj mlađi brat je razmišljao drugačije. Da se kupi za kuću sve što treba. Da se nova kuća napravi. Da žena i deca imaju sve što treba, ali su decu vaspitali da budu skromni. Da ispoštuje maksimalno roditelje. Da ide na letovanje, ali da ne plaća skupe apartmane. Da se gosti u kući dočekaju kako treba. Nije ga zanimalo bahaćenje, skupi automobili i preskupi restorani. Vozi auto, koji je malo iznad prosečnog auta, može skuplji da priušti, ali neće. Kupio stan na moru, staru kuću sredio, dve nove napravio. Izdao svaku nekretninu koja mu je bila slobodna u tom trenutku, a ima nekoliko. Sve pošteno zaradio. Moj ponos. Ja samo ženin stan i deo u staroj kući koji nije sređen. Kupio plac, ali kuću nisam završio. Uvek sam mislio da sam pametniji od njega, ali sada sa skoro pedeset godina, sam shvatio da nisam.

Treniram godinama, izgledam sasvim normalno. Momak (40) sa kojim sam se dopisivala neko vreme inače se ne poznajemo, mi je rekao...aaa ideš na trening, koje vežbe radiš? Rekoh...danas donji deo tela, noge. Kaže...uff hoćeš da budeš Švarceneger, forsiraj malo više guzu... Evo nisam pametna 🙄

Udala sam se pre tri meseca. Ja sam iz Srbije, a muž živi u Austriji, sam sa mamom. Previše je mamin sin. Živimo sa njegovom mamom — tata mu je poginuo. Razumem da ima samo nju, ali previše je opsednut mamom. Kad je na poslu, celo vreme se dopisuju. Nekad me ni ne zagrli pre posla ako je ona tu, kao da ga je sramota. Da li je to normalno?

Ne razumem kako neko učini mnogo loše stvari a njemu se ne vrati, a meni hoće čak i kad samo loše pomislim.

Doživim fras od srpske alternativne istorije. Vaspitavan sam u patriotrskom duhu, volim srpski narod, ali brateeee... Daj malo realnosti. Smeta mi nenaučni princip koji može biti samo kontraproduktivan. Čitam knjigu jednog autora koji je dao vrlo primamljujući naslov, kad ono radi se o teškoj alternativi i pseudoistoriji. Lik "dokazuje" kontinuitet Srba od Lepenskog Vira i pravi takve nelogične i nečinjenične nebuloze da je to grozno. Nešto u fazonu, karikiram, bilo srpsko pleme koje se bavilo muzikom i zvali su se Svirci. Vatikanski zlikovci su izbacili Sv i ostalo Irci. Žali Bože bačenih para.

Mole se preterano nervozni i anksiozni ljudi da ne ulaze ni u kakve veze, brakove, da ne bi upropastili sve ljude oko sebe, a ponajviše decu. Idite kod psihijatra, lečite se.