Jako sam mentalno osetljiv i slab u socijalnom segmentu. Bukvalno obožavam svoj komfor i kuću. Posao, druženja sa više ljudi, slavlja, okupljanja i druženje na poslu iz mene izvuku svu energiju i posle mi bude samo gore i budem razdražljiv. I to tako traje od kada znam za sebe. Pokušavao sam to da promenim, ali sam samo sebi naudio tako.

Spremam se polako da idem na upoznavanje kod njenih roditelja i bogami ne osećam se nimalo lagodno... Roditelji znaju da ima dečka od letos, rekla im je živim tu negde blizu, znaju da sam stariji, znaju i kako se zovem, ali ne znam da li su povezali da smo komšije i da živimo bukvalno jedni ispod drugih... Plašim se rakcije zato što i oduvek živimo svi tu i bukvalno me znaju još kao klinca, a realno loše deluje kada shvatite da vaša ćerka od 23 godine izlazi sa nekim ko uskoro puni skoro 30 i da je taj neko gledao kako odrasta na igralištu maltene... Nadam se da neće biti toliko teško objasniti da smo se ogranski smuvali prosto sretanjem u izlascima, a ne da je lik koji bukvalno živi u istoj zgradi čekao da ona bude "legalna", pošto bi meni iz perspektive roditelja koji valjda brinu sa kim im se ćerka viđa tako delovalo... Nadam se da će biti prijatno iznenađenje, ne neprijatno...

Sedam godina smo u braku i sve sam više razočarana u njega. Volim ga, drag mi je ...ali je pi.ka. Sve mu je teško, samo hufće i pufće...Sve vreme moram da ga guram, motivišem, ohrabrujem...ako mu ne dao Bog kažem istinu- ponaša se kao žena. Ja stignem i da vežbam i da idem na posao i čuvam dete i vodim računa o kući a on se prenemaže jer nema dovoljno vremena za vežbanje (pa ne vežba) i da popije kafu na tanane ujutro. Pravim nam uveče one ovsene pahuljice u teglicama, da bismo ujutru na brzinu pojeli doručak i krenuli sa obavezama. Njemu ne odgovara. Hladno mu je, zubi mu trnu. Kafu sam počela da MRZIM jer je on u stanju da kao neka tetka ispija SATIMA kafu. Uopšte nemam želju da budem intimna sa njim više. Ne mogu. Ježim se od pomisli. Doživljavam ga kao nekog mlađeg brata.

Pali me kada muško zna pismeno da se izražava i zna pravopis!

Nešto najodvratnije što iko, a naročito jedna žena može prokomentarisati za drugu ženu, je kad malo nakon porođaja kažu "promenila se, vidi kako se ugojila". Ljudi da li ste vi normalni da tako nešto izjavite za osobu koja je bila u drugom stanju 9 meseci i koja je prošla sve to što je prošla i izbacila 3-4kg iz sebe?? Da li iko normalan i godinu dana nakon porođaja može da komentariše kilažu žene?? To je nešto što je deo procesa, što se podrazumeva, što se samo retkim ženama ne desi. I još počnu nabrajati neke tako primere u milion gde je tamo neka mršavija nego pre i slično. Ja stvarno ne razumem da iko to može reći i to obično za žene koje si bukvalno samo dobile kukove i možda 5-6kg viška. Svaka žena koja se usudi da tako nešto kaže treba da se srami svake te reči, a iskreno volela bi da te iste u svojim trudnoćama dobiju 20+kg pa da vide kako je.

Drago mi je kad vidim da moji roditelji uživaju u životu. Poslednjih nekoliko godina shvatili su da smo sestra i ja odrasle i da mogu da putuju po svijetu. Oni relativno mladi (45, 51), relativno dobro zarađuju, mogu da idu bilo gdje. Imali su težak život, preteško djetinjstvo, pretešku mladost, rat, krize i sve što ih je zahvatilo i strašno mi je drago da vidim da se drže u ovom vremenu razvoda. Ne svađaju se i ne sjede skrštenih ruku i samo čekaju kada će im djeca doći. Sve to moram priznati daje i nama djeci slobodu da živimo život bez grižnje savjesti kako mi idemo svuda a naši roditelji nisu nikada nigdje.

Bacila sam burmu, a rekla sam da sam je izgubila. Ne želim da je nosim, jer nisam srećna u braku. Nemam mogućnost da odem jer imam malo bolešljivo dete, a nemam ko da mi pomogne da ga čuva dok radim. Gledajte za koga se udajete, ja sam bila slepo zaljubljena, a ispalo je da sam se udala za jako narcisoidnu osobu kojom upravlja majka.

Ceo moj život je težak, a otkada sam nedavno izgubila mamu i to nemarom lekara, skroz sam izgubljena.

Sa devojkom sam 8 god. Ja radim a ona ne. Zadnje 3 god kuva jednom na dan i očisti stan jednom u dve nedelje ili 3. Živim u Nemačkoj ona je došla kod mene iz Srbije da živi. Sve joj plaćam, faks šminku odjeću. Nove telefone. Putovanja jednom godišnje na more po Evropi. Ona kaže da dovoljno to što kuva i pere veš i očisti stan i da gleda druge devojke što ne rade sve to i da može imati bogataša i da trebam biti zahvalan i da joj trebam da kupujem skupe torbe jer sve što joj pružam ona otplati sa tim i da to nije ništa što joj pružam. Jel moguće?

Dok nisam imao kola često mi se dešavalo da neko ko me vozi, dal je kolega, drug ili poznanik voli da se pravi da je osim kola i moj vlasnik, znači ajmo u ovaj kafić pored puta? Ne u drugi ćemo!ajmo ovde da kupimo nešto? Ne tamo ćemo! Onda raspored sedenja..povezemo koleginicu on meni kaže sedi ti pozadi, tad sam mu seo i više nikada u auto. Ja danas vozim i nikom ne komandujem i uvek stanem gde god neko hoće i ravnopravan sam, bolesno mi je da taj koji vozi odlučuje šta i kako i kuda.