Kao dete i tinejdžer imala sam višak kilograma. Prvo mi to nije smetalo ali kad sam malo odrasla rešila sam da smršam i uspela sam. Sad sam fit a nisam nikad držala rigorozne dijete. Nemam predispozicije za gojaznost pa mi nije bilo teško izgubiti kilograme. Iako sam skoro 10 godina fit okruženje mi ne da da zaboravim. Svaki put kad me vide komentarišu moju kilažu. Preko glave mi je više komentara iako su mahom pozitivni. Jedan od njih je i moj otac. Uvek mi je otvoreno govorio da sam debela i da je to ružno a i sad komentariše ako se ugojim i 1kg. Shvatila sam da su oni zaslužni za moju sliku o sebi. Nemam problem sa samopouzdanjem, svesna sam da nema ni traga o gojaznosti ali me njihovi komentari i dalje proganjaju svakodnevno i pogađaju.

Volela bih da se nekad u životu ostvarim kao roditelj. Međutim kako živim u turističkom gradu i radim u turizmu tako da sam po celi dan u blizini tuđe dece, bojim se da zaključujem da ja to ne bih mogla. Volim decu, razumem da je za njihov razvoj važno da se igraju i komuniciraju, nisam od onih što bacaju urokljivo oko čim se neko dete čuje. Ali brate, ti zvukovi koje deca prave, nemaju NIKAD pauzu. Znači tipa ako neko dovede dete u restoran i sedi 2h, cela 2h od početka do kraja dete pravi neki vid povišenog, repetetivnog zvuka. Na plaži, 3/4h zvuka. Ja sam senzorno osetljiva i onda mi dođe da iskočim iz svoje kože, iako kao što rekoh ne osuđujem nego podržavam da se deca raduju životu. I onda vidim njihove roditelje, i shvatim da ću ja bar na kraju te smene ili te plaže poći kući i organizovati sebi senzorni predah, a oni to isto vode doma do kraja dana...i tako svaki dan ceo dan...ima li ovde senzorno osetljivih roditelja da podele svoje iskustvo kako navigiraju sve to?

Sin mi ima 7 godina i autizam, nema ko mi nije rekao da je to zato što nisam radila sa njim, što nisam mu pričala, što je dobio vakcinu. Svi prepametni. Kako to niko nema ni u mojoj ni u muževoj porodici i pored sve muke optužuju me da sam loša majka.

Ako ikada dobijem jackpot na lutriji koju sam nedavno počeo da igram, ne bih se odmah razbacivao i kupovao skupe automobile, stanove ili bilo šta. Nego bih lagano otišao na more barem 2 mjeseca u neki običan gradić i smještaj u koji inače i idem, svejdeno bila tad zima ili ljeto, odmorio bih i živio lagano da se psihički izliječim i opustim od nagomilanog stresa. Da zaboravim nepravednog šefa, sadašnje kolege, službu i sve poslovne brige koje su zapravo tuđe. Nakon povratka bih prodao kuću, i preselio se u neki drugi grad gdje postoji veća rijeka, i krenuo u svoj vlastiti biznis koji bi otprilike bio prodaja neke opreme za odmor i slobodno vrijeme, nešto na šta ljudi troše novac sa zadovoljstvom nešto što ih čini sretnim, i tako bih i ja bio sretan. Živio bih lagano i normalno, a možda bih se nakon svega i oženio, možda bi tad progledala neka od ovih za koje sam nevidljiv pored svih vrlina i mana.

Ne mogu da ustajem svakog jutra za posao. Sve mi postaje teško, baš teško. Sve mi je prekardašilo, dosta mi je svega!

Ako ti iko kaže da ne možeš da uspeš u poslu, uvek se seti moje komšinice koja je otvorila prodavnicu voća i povrća prekoputa pijace i radi već 3 godine i razbija se od para.

Pre neki dan sam saznala da imam rak grlića materice. U početnom je stadijumu, tj. rano su ga pronašli pa lečenje ne bi trebalo da bude previše naporno. Dve nedelje pre toga se posvađam sa suprugom i on odseli. Kad je saznao, javi se da se vraća natrag. "Zajedno ćemo proći sve", "Ja sam tu šta god da treba"... Hvala mu do neba, to što smo se posvađali ne znači da ga ne volim, uradila bi isto i ja za njega. Problem je što ne mogu nikome, osim njemu, da kažem. Da skinem to sa duše. Majka je stara, ima svojih zdravstvenih problema, ne znam kako bi podnela. Brat se sprema da veri devojku, putuju, ne želim da im kvarim trenutak. A ja? Ja se polako raspadam između njegovog "Jesi dobro?" i mojeg "Dobro sam".

Ej, da vam javnem samo. Nisu vam deca posebna, ni genijalci, ni najlepša. Živo me zabole za vas orgazmični produkt. Vama ste ih rađale i ne očekujte od mene da vaše "malo Sunce" bude i moje, pogotovo ne da tolerišem da mi skače po glavi. Smarate sa tom decom više..

Saznala sam jučer da je moj muž prijavljen na nekoliko stranica za upoznavanje (pod lažnim imenom) i telegram grupi. Na moje suočavanje je odlučio polomiti laptop a onda i mene udariti. A ja sam debil, koji je i dalje u njegovoj kući…

Teško je biti roditelj deteta koji ima daunov sindrom ili bilo koju bolest. Ne zbog same dijagnoze, to se vremenom prihvati, ali mnogo se susrećem sa ljudima bezobraznim i bez empatije. Od nepoznatih osoba i ne pogađa mnogo, ali one koji su nam bliski... E, to boli...suza suzu stiže.