Slušam heavy metal i turbo folk i ne stidim se toga. Obožavam muziku i ples.

Kad mi ne odgovori 3 sata vratim mu istom mjerom i ne odgovorim 3 dana.

Muškarci i žene, kada neko odugovlači sa brakom godinama jer "nisu spremni", to je tačno jer i nisu spremni, ali sa vama. Zato se i dešava da nakon dugih veza, odjednom prekinu istu i ostave vas a onda čujete da su samo par mjeseci kasnije u braku i već čekaju i dijete.

Ništa gore nema od ljudi koji izađu u grad sa društvom pa se grebu cijelu noć za piće i još naručuju ture a neki l šalju piće ribama za susedni sto. Ako nemaš para da okreneš makar jednu turu za sebe i društvo, sjedi kući.

Žena sam od 29 godina i dalje ne znam da li želim brak i decu.

Bolje biti prevarena žena nego ljubavnica. Ljudi na prevarenu ženu koja oprašta gledaju sa saosećanjem, ne može zbog dece, voli ga, finansijski joj sve pruža, dobar je prema njoj samo, eto takvi su muškarci. A ljubavnice su one koje se ponižavaju, ne vole sebe, pristaju na mrvice, glupače koje se nadaju razvodu, stići će ih kazna jer uzimaju tuđe.

Ne zovem ljude na svoju slavu koji istu ne slave, a vole da ide kod drugih da se najedu i napiju. Nisam budala i neću dozvolite da me budalom mufljuzi prave, mnogima sam u lice rekao jer me pitali zašto ih ne zovem, a ostale zovem? Ja kažem, jel slavite vi slavu? Pa ne, ovo ono moj deda nije slavio bla bla, a ja odgovorim epa kad kreneš da slaviš i pozoveš me, uzvratiću ti rado.

Osoba koja je rođena u kući punoj mira je previše naivna da vidi koliko je svet zapravo okrutan.

Kolega i ja imamo potpuno suprotan ukus što se tiče parfema. Kada god neko od nas dvojice dobije na poklon parfem koji mu se ne dopada (ispade da je često), samo donese ovom drugom i zauzvrat dobije neki iz "arhive" poklonjenih i neželjenih. Cela procedura nije nijednom omanula do sada, tako da ne znam za bolju i stabilniju saradnju.

Imam 23 godine i prošli mjesec sam obrisao sve društvene mreže. Telefon mi je bukvalno samo telefon. U početku ogromna anksioznost, hvatao sam se za džepove dok sam čekao zeleno svjetlo na semaforu, konstantan strah da nešto propuštam ili da će se nešto desiti mimo moje kontrole. Danas me čine srećnim vjetar koji mi dodiruje lice, pročitana knjiga, tuđi osmijeh, sjedenje na klupi pored rijeke i oni mali razgovori sa starijim ljudima na ulici. Sa sigurnošću mogu da kažem da mi društvene mreže uopšte ne nedostaju i 90% sadržaja na koji sam trošio sate svog dana se uopšte ne sjećam. Mislim da smo se kao ljudi otuđili jedni od drugih.