Bože koliko su bolesni roditelji u današnje vreme. Ne vode računa o deci, samo se takmiče sa drugima, decu forsiraju da budu neki 'naučnici' i pametnjakovići, teraju ih na sport koji oni ne žele itd. Posle se čude kad se deca otrgnu kontroli i kad polude od tolikih pritisaka. Time samo štetite deci, silom ništa dobiti nećete. Svoje želje i frustracije lečite na deci.

Koliko devojka/žena može da sabotira muškarčev uspeh otimajući mu sve ključne resurse (vreme, novac, fokus, mir) to ne može niko.

"Zovi ako ti bilo šta treba", rekli su kad je tata umro. Ja zovem da popijemo kafu, nigdje nikog. Čovjek ima najužu porodicu i 2 prijatelja, sve ostalo je usputno.

Mnogo zaboli što primetim da su roditelij sve stariji i slabiji kad god dođem kući. Radim u drugom gradu i ne dolazim tako često, pa lakše primetim te stvari. Zbog toga me svaki dolazak i raspoloži i mnogo rastuži. Ne znam šta ću kad ih ne bude.

Još uvek čuvam njene nošene gaćice i kad sam usamljen, njušim ih i stavljam u usta. Nedostaješ mi.

Taj dan mom tati i meni kreće kao svaki drugi. Ustajemo, on odlazi na svoj a ja na svoj posao. U 11:30 dobijam poziv gde mi saopštavaju da mi je otac preminuo. Nikome ne bih poželeo da doživi taj osećaj u životu. Nisam znao gde se nalazim. Odlazim kući. Saopštavam sestri, pada mi pored auta. Saopštavam mami, pada mi u kući. Trenutak kad shvatiš da moraš da budeš jak i da izdržiš sve a samo što se ne srušiš. Za sve članove porodice sam podjednako vezan ali sa ocem sam imao poseban odnos. Užasno mi nedostaje sve njegovo i ne znam kako ću da izdržim. Tomo moj, daj mi snage da izdržim. Nadam se da si srećan tamo i da znaš da te najviše na svetu voli tvoj sin!

Ubeđena sam da ljudi po izgledu biraju pored koga će da sednu u autobusu. Prvo sam mislila da tripujem, ali sam se uverila da sam upravu. Vozim se svakodnevno gradskim prevozom i ljudi se ponašaju kao ludi. Bukvalno uđu, idu od sedišta do sedišta, beče se u narod, zagledaju se, nećkaju i onda 'izaberu' neko mesto i sednu tu. Zapazila sam da kod ružnijih i debljih ljudi retko ko hoće da sedne. Nema potrebe da se sad vređate, ne kažem ništa loše direktno za nikoga, već iznosim činjenice. Verovatno je još ljudi to skontalo. Ja ne znam šta im znači to buljenje, mrštenje i kolutanje očima. Razumem da većina ne bi sela pored nekoga ko npr loše miriše ili tako nešto, ali to su retke situacije, a ovo je konstantno.

Živim u omanjem gradiću u Vojvodini i srećan sam što živim u baš takvoj sedini gde je grad ali i njive i gde se osećate kao i da ste na selu. S jedne strane imam grad kao urbanu sredinu ali mogu i da pobegnem na svoju njivu ili obližnji kanal ili salaš. Što sam stariji ovo mi sve više odgovara mada velike gradove nikad nisam voleo kao ni život u stanu. Dok sam studirao shvatio sam da nije to za mene i da ne mogu da se naviknem da živim tu ceo život. Ovde imam slobodu i nekako se srećnije i prirodnije osecam. Da ima Okej poslova i normalnih primanja mnogi ljudi bi ostali i živeli tu gde su se i rodili. Volim ovaj miran i staložen život bez stresa i turbulencija.

Zašto su ljudi postali toliko naporni? Pita me poznanica što ne idem u teretanu, evo ona krenula i super je. Mislim se, lako je tebi kad živiš s mužem, u svojoj kući, a ja živim sama i plaćam kiriju. Od čega? Pa još i da imam auto, a sve je skupo. Odakle? Posle te prozivaju kad nemaš auto, ne živiš sama... Pa ne može sve. Većina njih koja sve to ima, živi ili s roditeljima ili s mužem, pa im roditelji dodatno pomažu.

U 7. sam mesecu trudnoće. Svako misli da ima pravo da me komentariše kako hoće. Jedni pričaju kako ne treba sad da držim dijetu jer jedem za dvoje (daleko bilo da sam na dijeti, jedem normalno i samo mi je stomak porastao), drugi kažu da sam ogromna i da treba da pazim jer će muž prestati da me voli ako se udebljam?! Svi misle da je ok da mi pipaju i trljaju stomak bez pitanja i dozvole. Kad odgovorim otresito i izmaknem se da me ne bi pipali, čude se što sam neprijatna, cokću, prevrću očima... Jesam li ja luda ili sam okružena ludacima?