Čekam nalaze biopsije i to čekanje traje predugo i izgleda da će zbog svih bolovanja i skijanja potrajati još neko vrijeme. Operacija mi ne gine, samo što se ne zna hoće li prvo ići kemo ili samo operacija. Muž me ne pita ni za nalaze, ni za operaciju ni kako sam. Pita što spremam za ručak, kad ću mu oprati sportsku torbu za treninge i jesam platila račune. A kako sam? Ne spavam od tuge i bijesa. Jedva čekam operaciju da ga ne gledam nekoliko dana. Poslije toga ide razvod.

Mislim da sam se ponovo zaljubila, prvi put nakon 5 godina. Mojoj sreći nema kraja!

Sakrila sam USB sa važnim fajlovima kolege.

Odabrala je "boljeg". Neka im je sa srećom.

Kad vidim da devojka ima istetovirano nešto na butini, pa obuče neku haljinu, sa rezom do te butine, da se vidi i ta tetovaža, odmah znam da je devojka lakog morala, koja ne zna da kaže ne.

Od 2016e godine ostavljam istog čoveka. Još uvek smo skupa.

Kad je čuo da mi kasni povukao se i prestao javljati.

Razmišljam da kažem devojci da je stan u najmu i delimo kiriju (ustvari je moj ali ona to ne zna).

Odlučila sam da ove godine svaki mesec negde otputujem. Ne mora da bude neko vau mesto, ali da odem jer me jedino to ispunjava.

Jedne noći sam ostavila otvorena vrata stana i sedela u mraku samo da vidim ko će ući.