Prekinula sam odnos sa osobom čim je pokazala prvi znak nepoštovanja prema meni. Prije sam bila previše tolerantna, preko svačega sam prelazila i tolerisala ljudima, i od toga sam imala samo još više nepoštovanja, ponižavanja, iskorištavanja, omalovažavanja, pravljena sam budalom itd. Odlučila sam da se promijenim, da sebe stavim na prvo mjesto i da samo odsiječem ljude koji me ne cijene onoliko koliko ja njih. Ali, lagala bih kad bih rekla da mi ta osoba ne nedostaje. Svaki dan razmišljam o njemu. Ipak, neću popustiti, čvrsta sam u svojoj odluci, jer iako mi mnogo nedostaje, pokušavam sebe da podsjetim da onaj ko me ne cijeni, ni ne zaslužuje me. Boli me, ali bitnije mi je da sačuvam dostojanstvo.

Umrlo nam je dete a moja žena uopšte nije zaplakala za njim. Ne znam šta da mislim.

Nema bržeg načina da žena sebi upropasti život od dobijanja deteta sa pogrešnim čovekom. Može da teši činjenica da je dete tu, ali odgajanje sa toksičnim bivšim partnerom je čist pakao na zemlji. Od besmislenih tužbi, prijava u policiji, gledanja kako neko glumata dobrog oca dok za dete ne mrda prstom. Sve to dok se ti mučiš, a on uživa i samo gleda kako da ti oteža život i napakosti što više.

Imam 38 godina do sada sam se već u dva navrata susrela sa malignim obolenjemm, hemioterapijama, životom na pauzi i sa tom vrstom iskušenja, hvala Bogu za sada je to dobro sve. Međutim, sve te situacije te nateraju da mnogo razmišljaš i da vršiš životne inventure i reći ću vam, jedino za čim ću sutra žaliti ako se ova "počast" ponovo vrati po mene jeste što nisam iskusila pravu LJUBAV. Onu obostranu, jaku i prožimajuću. Bilo je tu veza i vezica ali ništa vredno pomena. Kao da me ljubav obilazi a sada se već plašim da sam "oštećena roba". Sve što je bilo do mene sam učinila (obrazovanje, posao, materijalne stvari) ali izgleda da životnog partnera, mali skromni dom i kćerku u naručju neću imati. Kada znate da imate nešto vredno- čuvajte to!

Sestra je preko neta upoznala nekog Amerikanca, dosta mlađi nalickani frajer. Previše dobro da bi bilo istinito, odmah sam rekla. E, sada, nije da je ona očekivala neku finansijku pomoć ili dobit od njega ili vizu, jer nas je pokojni otac situirao, a i sestra dobija značajnu alimentaciju od bišeg supruga. Međutim, ne da je lik došao bez ijednog poklona za nju i decu (tu je ipak imala očekivanja jer je on aaamerikanac), nego nije imao novca ni za smeštaj i očekivao je da se uvali u jedan od sestrinih apartmana. Čak je prvo pokušao da se smesti u njen stan. Dalje se ispostavilo da on nema ni za hranu, pa ga je gostila neko vreme, a njemu nije smetalo što ga ona bukvalno trpi preko volje. Ipak se ispostavilo da on nešto i ima, a tu su kockarski dugovi u Americi...

Stiže mi večeras zahtjev na instagram od dečka koji je išao u istu srednju školu kao i ja. Nikada nismo imali interakciju i prošlo je 5 godina otkako sam maturirala. Ne bi mi taj zahtjev bio ni malo neobičan da mu profil nije ispunjen fotografijama s curom. Nikada neću shvatiti zašto bi i jedan zauzet muškarac dodavao djevojke koje jedva da i iz viđenja zna dok ja kao solo djevojka nikada ne dodajem ni muškarce koje pobliže znam.

12 godina reč nisam progovorila sa svojom sestrom jer sam je uhvatila na gomili sa bivšim mužem. Drugarica mi nedavno pokazala njen post sa njenog instagrama u kom priznaje kako se duže vreme bori sa kancerom i ide na hemijoterapije, kada sam videla kako izgleda nešto je u meni puklo i odlučila sam da je pozovem da je čujem, rekla da želim da se vidimo, bila je presrećna. Kad smo se srele, to je osećaj koji se ne može opisati rečima. Onog dana kad bude otišla na onaj svet nikad sebi neću oprostiti što sam bila takva kučka da je toliko godina ne nazovem i što sam sebi dozvolila zbog jednog gada koji nas je zaveo da u kantu za đubre odu moje i njene uspomene, najlepši trenuci kroz koje smo ona i ja prošle, pa i oni loši koji su bili. Mrzim sebe iz dna duše.

Moj suprug ima sina iz prvog braka. Prva žena mu je preminula, i on je ostao sam sa detetom. Kada smo se upoznali, bio je udovac tri godine, patio je puno, a ni detetu nije bilo lako. Nakon nekoliko meseci zabavljanja, venčali smo se. Naravno, prihvatila sam dete i volim ga kao svoje, odgajala sam ga dok nije odrastao i nikada ga nisam odvajala od svoje dece, i on je mene prihvatio kao majku, ali nikada nisam dozvoljavala da me zove majkom, iako bih i ja to volela, iz poštovanja prema njegovoj pokojnoj majci. Ta žena ga je rodila, i sigurno bi mu bila dobra majka, i nije zaslužila da on majkom zove drugu ženu, iako ga volim najviše na svetu, isto kao što moju decu volim.

Ostavio sam dete i ženu zbog druge. Znam, posle j nema kajanja ali me osećaj krivice razjeda. Nedostaje mi ćerkica, nedostaje mi porodica. Bivša žena se promenila, sada je upravo ono što sam našao u drugoj ženi. Znam da je za osudu ali znam i da u životu ništa nije 100% i da ljudi greše... Ja sam grdno pogrešio i sada snosim posledice😞.

Drugarica mi je rekla da krijem muža i dete, jer pazite ovo - ne izbacujem slike sa njima na društvene mreže! E pa draga moja, život se živi offline, i nama je super što ne moramo nikome da se dokazujemo!