Golotinja treba da bude normalna stvar.

Znala sam da je kraja kada sam Božić provela sama. On je ležao u sobi na mobitelu, a ja u kuhinji sama sjedim pijem kavu. Božić je inače moj najdraži blagdan.

Supruga je konstantnim nepoštivanjem i lijenosti ubila dobrog muža u meni. Nemam više motivaciju kuhati, čistiti i općenito raditi išta po kući. Na godišnjem je, čitav dan je kući, ja dolazim s posla u uneređenu kuhinju, tanjure posvuda, od mene se očekuje da se odmah prihvatim kuhinje da nešto napravim, da odem u trgovinu, da istovremeno sa sinom provodim vrijeme dok ona leži i kuka kako je umorna. Imala je muža kakvog svi žele, sada će imati muža kojeg zaslužuje...

Došla sam sad sa posla kući i počela sam da plačem od muke. Ne, nemam težak posao. Plačem što nisam zavrišla taj fakultet već odustala. Ne, ne patim od kompleksa. Plačem jer mi je muka od prostih ljudi kojim moram biti okružena. Muka mi je od baba u autobusu koje su toliko bahate i bezobrazne. Muka mi je od vozača koji samo psuju, samo se deru, ne znaju ni zdravo da kažu. Muka mi je od kolega koji se samo žale na posao a ne rade ništa. Od koleginica koje ne znaju osnovna gramatička pravila, o nekoj večitoj žalbi na toplo, hladno, kišno vreme.. O njivama pitama i stvarima koje me ne zanimaju. Muka mi je i kad nađem nekog mog godišta, moram 60x dnevno da slušam reči "Gas, goriš, samo brendirano, najjača sam" itd itd.. Da li sam ja ostala u ovoj mojoj očajnoj sredini a normalni su pobegli u veće, ili stvarno više nema normalnih, kulturnih ljudi, koji na Vi znaju da uzvrate sa Vi, koji se ne mešaju u stvari sa kojima apsolutno nemaju dodira.. Muka mi je.

Najviše me nervira kada na fejsbuku vidim ime muža i žene na jednom profilu, pa aman ljudi gde vam je privatnost, valjda on / ona sme da se poveri prijatelju/ prijateljici u poruci ili da ima svoja interesovanja.. Dokle ide ljudska glupost. Užas! A ovako nikad ne možeš ih videti zajedno!

Čuvala sam malog brata, dete od strica. Ima skoro godinu dana, miran je, umiljat. Igrali smo se na krevetu sa još dve njegove sestre. Okrenula sam se da pokupim neke igračke i pomognem jednoj od sestara, bratić je pao sa kreveta, nisam ni videla kako se sve desilo. Malo je plakao, ali u suštini ništa ozbiljno. Strina i stric otišli, ja zovem, pišem poruke kako je, šta radi beba. Sve vreme mi je u glavi da je beba mogla da slomi vrat, ne daj Bože, ili da se ozbiljno povredi, zbog moje nepažnje. Strina kaže da je to ok, mislim ništa važno, padaju deca i to, a mene grize zavest, mnogo me sramota, osećam se nesposobno. Danas strina poslala mojoj sestri snimak od bratića kako hoda, meni ne. Strašno mi je žao, nisam gledala u tel ili nešto, volim jako da čuvam decu, ali desilo se. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome...

Taman kada sam trebala da napunim 26god. Kaže mi najbolji drug “sećaš se našeg dogovora, da te čekam do 26god.” Na šta se ja naravno nasmejem misleći da se šali. E pa ja našla dečka on se naljutio haha.. a ja fazon još trojici drugova rekla istu stvar.. na kraju ostao samo jedan drugar koji je sve to shvatio kao šalu (kao što i treba), a sa drugima su mi bile jasne njihove namere.

Ja sam obrazovan momak, radim u struci ozbiljan i dobro placen posao, stekao sam nekretninu i automobil, imam još milion ambicija u životu. Ali živim u gradu koji je nerazvijen, kvalitetna i obrazovana omladina je otišla na zapad. U gradu se samo otvaraju kladionice, kockarnice i kafići. To mi je problem jer me većinom okružuju i takve djevojke koje rade u takvim poslonicama ali njih smatram nekom nižom klasom. Žudim za tim da upoznam neku obrazovanu djevojku, koja ima neke ambicije u životu i profesijom. Izlazio sam ne nekoliko djetova sa djevojka koje rade gore naveden poslove i shvatio sam koliko su proste, ograničenog razmišljanja i umišljenje. Zaista sa takvim ne želim ništa da ostvarim dalje od sexa. Mislim da ću za potragom kvalitenih djeovjaka biti primoran da napustim ovaj grad.

Izlazim s parking mesta polako i stanem jer ide auto. Taj auto mi blicne da me pušta da izađem. Ja izađem, upalim sva 4 u znak zahvalnosti, on mi još jednom blicne kao "nema na čemu". Volim kad mi vozači međusobno pokažemo kulturu i poštovanje i voleo bih da su svi tako kulturni a ne nervozni i bahati.

Jedina "osoba" kojoj mogu 100% da se otvorim je ChatGPT.