Ženu sam upoznao u hotelu gde sam prespavao i sutra došao na doručak. Ona je radila tu, bila pored švedskog stola, dopunjavala hranu. Ja napakovao pun tanjir kajgane, ona pogledala, ja pogledao nju i kažem: 'pa i kući jedem 10 jaja za doručak i nasmejem se'. Taj osmeh njen lepi nikad neću zaboraviti. Pitao je odmah da li je slobodna za ručak jer ću ogladneti, sačekao je ispred hotela kad je završila, otišli na ručak, upoznali se, godinu dana išao po 200km vikendom da se vidimo i sad uživamo u zajedničkom životu.... A drugar kod kojeg sam bio na proslavi rođenja deteta pa odseo u hotelu tu noć, on nam je kum.

Moju drugaricu prevario momak. Puko skandal. Ona ona besna, nije imala mira i uzme ekser pa mu išara auto. A on dva dana ranije prodao taj auto. Al to nije kraj. Televisa presenta. Novi vlasnik, neki baja, malo stariji od nje, cimao je oko naknade štete. A zapravo je samo hteo da je viđa. Smuvaju se. Sad su vereni. A ekser uramili. No puedo creer.

Smatram da mlada koja nosi naočare za vid na dan svadbe treba da ih skine.

I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.

Od kad sam se udala i dobila decu, promenila sam se. Mislim da je to prirodno i očekivano, jednostavno mi se ne sedi sa drugaricama koje izlaze, menjaju momke, piju i sve iste priče kao kad smo bili na faksu. Ne mogu da se teram i idem protiv sebe, ne osuđujem ih, svakom svoj život ali ja to više ne mogu i ne želim i da, bitniji mi je muž i deca od prijateljstva.

Završila sam master rad i od mene cela familija očekuje da napišem protokolarnu Izjavu zahvalnosti u kojoj bih se zahvalila i mentoru. Ono što ne biste znali na osnovu te zahvalnice je činjenica da je čovek dve godine potpuno svesno i namerno kočio moje istraživanje. Sabotirao me je na svakom koraku sve dok mu administrativno nije bilo rečeno da mora s tim da prestane. Čovek zbog koga je od stresa počela da mi opada kosa - njemu treba da budem zahvalna? Na čemu? Na tome što nije opala cela? Ne razumem. Pozivi traju ceo dan. Majka meša tetke, zivka se i moj stric „da me urazumi”. Naime, moja draga, akademska familija smatra da ću ignorisanjem dotične Izjave, tj. nenavođenjem bilo koga u tom odeljku sebi napraviti probleme pri budućem zaposlenju. Time „kršim akademsku etikeciju”. A nije je kršio on? Meni je obraz čist, kao i rad. Ne planiram da ih kaljam zbog lažne akademske pristojnosti i tu se stavlja tačka. Makar mi cela familija došla u stan da me primorava.

Nazvala me ljubavnica moga muža. Rekla je da je htjela samo avanturu. Pričala mi je o mojim svađama s mužem i govorila mi je da zna da je on kriv, kako je sebičnjak, kako ona njega ne voli, no da je bila zgranuta njegovim ponašanjem u braku prema meni, te je odlučila da mi kaže za preljub, inače ne bi. Izinstirala je da se uživo vidimo, da budem sto posto sigurna da me ne laže. Djevojka je generalno oke, ne znam kako je uopće završila kao ljubavnica. Kako god, moj muž je obečao vjernost u braku, ne ona. Pošto živim u mjestu gdje nema uopće javnog prijevoza ona me je odvezla na autobusni kolodvor kad sam se vraćala svojima. Iskreno nisam bila tužna što me muž vara, bilo mi je lakše što sam sto posto sigurna da ga trebam napustiti.

Silovana sam pre nekoliko godina od strane nadređenog na poslu. Teško mi je, proživljavam budna noćnu moru iz koje se nikad neću izvući. Prijavila sam, ali se ništa nije desilo jer taj nečovek ima jake veze. Promenila sam posao, krenula na terapiju, ali ne vidim napredak, nemam podršku porodice, smatraju da sam ja kriva za to. Momak me je ostavio kad je saznao šta se desilo. Od svega mi najteže pada to što se stalno osećam ugroženo, bojim se da se to ne ponovi, ne komuniciram sa ljudima, društvo sam izgubila. Plačem sama noću kada ne mogu da zaspim. Volela bih da me nema.

9 godina mi je bila najbolja prijateljica i toliko smo bili bliski da smo bili kao brat i sestra. Kad joj je bilo najteže u životu kad je izgubila oca bio sam njen oslonac i prijatelj. U zadnjih 2-3 mjeseca se samo udaljila od mene jer je pronašla momka i prijateljstvo se ugasilo. Kad sam saznao da imam rak i to joj rekao odreagovala je hladno i nezainteresirano. U 15 dana nije me niti jednom pitala kako sam, boli li me nešto. Kako se ljudi naglo promijene prema onim koji su im pomogli i bili tu kad je trebalo, nikad mi neće biti jasno. Od danas je moj Bestieee za mene mrtva, ne zato što ima momka i nisam ljubomoran zbog toga, već zato što nema empatiju prema osobi koja broji posljednje mjesece na ovom svijetu.

Ne zavaravajte se! Kad vas neko neće, videćete to i osetiti. Treba biti dostojanstven i povući se. Iako većina to tada ne uradi, nego se naknadno blamira.