Sa dečkom planiram veridbu uskoro ali radimo i na bebi.. U nekoliko navrata sam primetila da dečko samo eskivira bilo koju obavezu prema meni.. Pođimo od od toga da me nikada nije pitao "Da li ti nešto treba". Razumem da zna da imam svoj novac ali nije mi sve jedno kada vidim da nema osećaj da me zbrine.. Prokrvarila sam ili se desilo začeće bebe na to mi je rekao "Bebo bitno je da je tebi dobro, valjda će sve da bude dobro ali moraćeš kod lekara". Nije rekao "Idemo kod lekara" već ja sama.. Bukvalno bi me trudnu samu poslao ..I sada vidim da bi mi tako bilo celog života sve bih sama morala da rešavam i da se snalazim a on samo na rečima da mi bude podrška.. Ja ne želim da stvaram porodicu sa čovekom na koga ne mogu da se oslonim ni za šta.

Kad odem u toalet, nebitno da li sam na poslu, sa dečkom, društvom, ponekad ostavim telefon da potajno snima razgovor, i skoro uvek čim napustim prostoriju, krene priča i to uglavnom bude njihovo istinito mišljenje o meni gde sam se par puta šokirala šta ljudi zapravo misle. Nije ni okej to što radim, ali mi je ovo stvarno par puta otvorilo oči, da ne poveruješ.

Ja sam se zaljubila, da sam barem se zaljubila u nekog ovako momka pa ajde, nego se zaljubila u doktora, i to ni manje ni više nego u psihijatra. Slobodna sam, lepa, držim do sebe, i ne nisam nikakva ludača koja je dolazila kod njega sa teškom dijagnozom. Stalno mislim na njega. Znam da neće ništa biti među nama, ali lakše mi da kažem. Eto rekla anonimno🙈

Kad se setim kako sam kao mlađa bila protiv prevare. Ma nisam o toj temi ni htela pričati. Sve dok se u vezi nisam osetila totalno zanemareno i u tom trenutku sretnem dečka koji kao da je to osetio. Realno on me vratio u život. Uopšte se ne kajem i ne krivim više muškarce. I onako ništa odavno nema smisla.

Iskreno uopšte ne znam kako sam ostala 'normalna' u današnje vreme u smislu da nisam zavidna i ljubomorna i zla osoba. Mislim da je ustvari caka u tome što sam oduvek živela svoj život kako mislim da treba po mojim pravilima i nisam previše obraćala pažnju na druge. Jednostavno i kad sam u vezi nemam ono u sebi kao da se takmičim sa drugaricom da dokažem da smo mi bolji par. Mislim da su me zbog toga i svi momci hteli ženiti jer nisam klasična žena koja drami, ljubomoriše i zavidi. Niti što se tiče materijalnog. Kupila sam auto koji sam htela da vozim iako nije neki prestiž. I obišla sam evropske gradove koje sam htela i mogla finansijski. Nisam ljubomorna ako vidim da je moja koleginica bila u Parizu, a ja nisam. Uopšte to ne gledam tako. Meni uvek kaže drugarica da sam takav tip kao kulijana ceo život. Ali mi je čudno da baš nikad ne osetim ljubomoru. Jednostavno me ne zanima šta drugi ima i koliko.

Ne vjerujem da postoje gori ljudi od onih tužibaba (bolji naziv za njih ne postoji) što ostavljaju loše ocjene i recenzije supermarketima jer im se radnica na kasi nije nasmijala. Da, često gledam takve recenzije i apsurdno mi je. Uvjerena sam da su to ljudi bez imalo empatije i razumijevanja za druge. Ne zna se da li je teže psihički ili fizički taj posao raditi i realno nikom na svijetu nije želja da radi na blagajni, ljudi to rade jer su primorani. Naći se uvrijeđenim što žena koja ti skenira artikle nije nasmiješena je krajnje bahato.

Dečko i ja smo u vezi skoro 10 godina. Svi u našem okruženju nam zavide, žele da imaju vezu kao što je naša. On je predivan prema meni, pažljiv, mnogo ga volim. Naša mala tajna je da imamo otvorenu vezu, možemo da se viđamo sa drugim ljudima, takav je dogovor bio od samog početka, ništa zaljubljivanje, izlasci, dopisivanja, muvanja, samo i isključivo odnosi to je to. Sve je to odlično funkcionisalo, on se viđao sa nekim devojkama, ja sa momcima, ali u poslednje vreme on nema želju da se viđa sa drugim ženama i želi da mene gleda sa drugim muškarcima, meni je to ok ako to njega ispunjava, ali sam i malo zabrinuta, ipak ja malo više uživam od njega i to me malo zbunjuje i plaši. Nije da mogu da pričam sa nekim od mojih drugarica o tome, mislile bi da skupa nismo normalni, pa moram ovde malo da olakšam dušu.

Pazi šta želis, možda ti se i ostvari... Od 25. godine pokušavam da ostanem trudna. Sad imam 45. Prvi brak mi se raspao zbog toga. Sa drugim mužem sam pokušavala 10 godina. Kao sve super, u redu, a ne ide. Ne znam ni koliko više procesa vto smo prošli. Digla ruke na kraju, kad sam napunila 40, organizovala život bez dece, i konačno i uživala u takvom životu. Kad prošle godine ostanem trudna. Prirodno. Šok. Sad imamo devojčicu koju volim najviše na svetu, ali patim za starim životom jako. Matora sam sad za bebu, osećam to. Ali šta da se radi...

Video sam bivšu devojku 12 godina posle raskida... kada me je pogledala onim njenim prodornim očima, odsekle su mi se noge. Lepša je od moje žene....

Drugarica se udala u ranim dvadesetim i ima dvoje dece. U poslednje vreme me često pita ima li neki dečko, a i priča kako vreme brzo leti i nismo tako mlade. Vrhunac je bio kad me je njen sin pitao kad ću da se udam i rodim decu. Dete je malo i najčešće samo ponavlja ono što čuje. Istina je da bih volela stabilnu vezu, ali ne forsiram to i uživam u onome što imam. Primetila sam da je drugarica počela da mi stvara pritisak i razmišljam da li je tako dobra kao što sam je smatrala.