Dobila sam mononukleozu u 27oj godini. Bilo mi je grozno 3 nedelje, grlo, temperatura, nisam mogla vodu da pijem. Ali mene je toliko ljudi pitalo kako sam i pomoglo, da sam plakala od sreće. Rodbina, drugarice, kolege pa i komšije. Stvarno im hvala. Nekako sam navikla da sve sama radim i nisam očekivala ovoliko ljubavi.

Polažem vozački i žao mi je šta sam to govorila uopće nekima. Odvratnih ljudi da čim te vide pitaju jesi položila ?? Jeb*te se beživotni kad pamtiš da ja polažem pa ti je to glavno pitanje...

Posle 7 godina veze, prevarila sam momka, iako sam tvrdila da nikad ne bih mogla biti ta koja vara. Duže vreme ne osećam prema njemu ništa, čak sam mu to i rekla i pokušala raskinuti, ali on ne odustaje od mene. A ja sam se zaljubila u drugoga, ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, toliko mi srce zalupa kad ga vidim i sva zadrhtim.. Hoću da raskinem, ali ne znam na koji način jer smo već razgovarali, a nemam srca da mu kažem da volim drugog, jer znam da bi ga to uništilo skroz...

Imam bebu od 3 meseca i volim je najviše na svetu, ali nekim danima mi je veoma teško da se povežem s njom. Prosto me nekad nervira što plače ceo dan ili plače "bez razloga", bude mi nekako nepodnošljiva. A onda kad mi se sve slegne i kad mi se osmehne i pogleda s tim slatkim okicama, skroz se istopim i krene da me krivica jede. Preispitujem da l sam dovoljno dobra mama i zašto me nekad preplave negativne misli i manjak strpljenja... Svi kažu, sve je to normalno, neispavana si, malo si i prezasićena al meni je postalo baš teško da prihvatim da pomislim da me vlastito dete nervira nekim danima... Baš postajem očajna.

Ne razumem ljude koji budu s nekim ko je nedavno raskinuo dugu vezu, pa se još i venčaju posle nekoliko meseci. Ja tu ne bih imala mira, ipak su u nekom momentu živeli zajedno, verovatno i planirali porodicu. Ne mogu godine da se izbrišu posle samo tri meseca.

Neću da teram svoje dete da ljubi i voli na silu babu i dedu i tetku, koji ga viđaju 1,2 godišnje po nedelju dana. Ne mogu nam doći u goste da se druže sa detetom jer smo 300km udaljeni, preko video poziva ne umeju da ga animiraju, njihova ćerka, moja jetrva ga nijednom nije ni pozvala na video poziv. A kad im dođemo u goste očekuju da mogu dete (3 god) uspavati, smiriti kad plače, čuvati satima da bi mi kao otišli negde sami, što im inače nikad ni ne tražimo. Odnos se gradi i zaslužuje, ne podrazumeva se!!!

Decembar….mesec kada se sve završilo moje detinjstvo, sreća, lepe uspomene tj. mesec kada sam saznala da moj otac boluje od kancera. Sve se promenilo majka svaki dan plače, a ja to ne mogu da podnesem, posto je raspust zaposlila sam se da bih što manje bila kući (iako sam sad završila drugu god srednje) sve mi je teže oca mnogo volim ne bih podnela da ga izgubim, on je veliki borac. Pre smo stalno provodili vreme zajedno sad jedino gde idemo zajedno jeste hemioterapija. Onaj ko nema bolesnog čoveka u kući ne može da razume taj osećaj nemoći da pomogneš nekom koga toliko puno voliš. Veoma mu je teško plašim se da postavim pitanje koliko mu je ostalo, a znam da nije mnogo…

Manjak finansija me je naterala da tražim cimera objavio sam u jednoj grupi za izdavanje stana pošto je to bio moj stan uredno napisao jedan tekst u vezi stana postavio slike stana mislim daje to bila pristojna cena na toj lokaciji za studenta. U prvih 2 sata imao sam jedno 20-tak lajkova i 5 poruka međutim prva koja se javila bila je jedna devojka njoj sam se obratio u privatnim porukama došla je da pogleda stan odogvaralo joj te sam ostale zainteresovane obavestio da je stan izdat. Prvih par meseci smo se površno upoznali ništa više, naredan 2 meseca smo malo više provodili vremena zajedno spremali smo jedno drugom jelo, išli na kafu, šetnju pričali razne dogodovštine nekako mi se ona urezala u um, ponedak smo jedno drugom pisali jedno drugom iznenada poruke. Bio je 8 mart kupio sam joj cveće reko kad već nemaš dečka da ti pokloni primi ovaj znak pažnje od mene prvi poljubac je bio u obrza a drugi u usne veza je počela evo već 5 godina smo zajedno.

Kao dete sam bila istraumatizirana od tetke koja svaki put kad bi došla bi mi rekla “dođi da vidim jesu li ti si*se porasle”. Bože sačuvaj.

Ja i suprug smo nastavnici njemačkog jezika i radimo u prosvjeti. Jako se trudimo, radimo već 6/7 godina, putujemo na posao, konstantno umorni i iscrpljeni i opet ne možemo sebi da priuštimo da riješimo stambeno pitanje već živimo na spratu kod njegovih roditelja. Trudimo se dodatno da zaradimo honorarno ali to ne mijenja previše. Bila sam super učenik i student, radila kako sve kako treba i šta imam od toga? Razočarana sam.