Kad god muževa porodica treba da dođe uvijek se posvađamo. I ne, nisam ja ta koja izazove svađu. Trudim se da ih lijepo dočekam, da sve bude na svom mjestu, da ih ugostim, ma da sve bude tip top. A on tad bude nervozan, spava mu se, ja mu ne dam odmoriti, i tako krene.. tako da nekad kad stignu meni faca bude već obješena, jer me umori to njegovo ponašanje, samo što ne počnem plakati pred ljudima. Čim oni odu on bude ok. A inače se vole i nikad se ne svađaju. Samo meni napravi pritisak. I haj pogodite ko ispadne vještica. Pa snaha.

Nema ništa ljepše od mirnog, bezbrižnog dječijeg sna.

Ne mogu da verujem da muškarci ne mogu da se potrude kada je u pitanju prosidba devojke. To je samo jedanput, ceo život treba to da pamti i ti ne uradiš ništa. Baš zbog toga nisam pristala da se udam za bivšeg. Da odmah ne bude možda nema para, ima. I on i ja jako dobro zarađujemo, to nije problem. Prvo me je zaprosio za prstenom od žutog zlata, mrzim žuto zlato. I da je srebro ne bi bio problem, samo da nije žut, a zna to. O prstenu da ne pričam, jako ružan, uopšte nije u mom fazonu, a 5 god smo zajedno. Zaprosio me tako što me na izletu nekom pitao hoćeš li da se udaš za mene i dao mi prsten u ruke. Minimalno truda, a 100 x sam mu pokazivala lepe snimke prosidba, samo još da mu nacrtam. I onda je bio ljut jer sam ga odbila i to vam je sve. Ako volite stv tu ženu potrudite se maksimalno za to, to će pamtiti ceo život.

2018 godine sam doživela tešku saobraćajnu nesreću. Dečko, koji je upravljao drugim autom, je zaspao za volanom, prešao u moju traku i izazvao direktan sudar. On je poginuo na licu mesta dok sam ja prošla kroz dug boravak u bolnici, dve operacije i mučnu rehabilitaciju. Iako sam sve to prošla, čak sam u jednom momentu i psihički bila jako loše, jer mi je bilo muka od bolnica, igala, lekara.... iskreno mi je žao što je taj dečko poginuo. Nisam ga poznavala. Čula sam posle da je bio jako pošten i vredan, nije bio bahat već verovatno umoran od duple smene koju je radio tog dana. Nije opravdanje ali svakako nije ni zaslužio smrt. Neko mi je rekao da "je bolje što je poginuo" jer bi ga čekao zatvor, ali izašao bi iz tog zatvora a iz groba neće nikad. Otac mi je čak rekao da su njegovi roditelji, iako su tada već znali da im je sin jedinac poginuo, hrabro izašli u bolnici ispred mog oca, predstavili se ko su i ponudili sve što imaju da bi me spasili. Stvarno mi je žao njihovih sudbina!

Ospice dobijam kad čujem komentar da neki posao "nije za žensko". Izvinjavam se, a zašto? Primer, čim se interesuješ za npr. mašinstvo, energetiku, kompjutersko konstruisanje, obavezno slede komentari da to nije za ženu. Kao da su žene glupe i nesposobne da savladaju to gradivo. Toliko me to iznervira da bih se posvađala na krv i nož kad neko to izjavi.

Djevojka mi je dobra i vrijedna osoba. Po modernim shvatanjima i prava domaćica. Uz to sve je završila i težak fakultet (medicinu). Međutim u svemu ostalom kao da je stala na nivou osnovne škole, pa i ispod toga. Npr. što se tiče istorije, zna samo kad su počeli 1. i 2. svj.rat. Od geografije zna samo navesti mjesta gdje je bila na odmoru. Muzika, još veća katastrofa - ne zna tekst nijedne pjesme, to je za nju kao ona muzika u vrtićima koju pustiš djeci da se iskaču i to je to. Čak i kad smo gledali neke istorijske serije, ne bi joj recimo palo na pamet da malo progugla o tim stvarnim likovima, kamoli imaginarnim. Poneku knjigu pročita, ali to je sve neka lagana beletristika kojom se dobacuje sa drugaricama. Razumijem da težak fakultet istroši čovjeka, ali da dok si još koliko-toliko mlad nemaš potrebu da bar još malo proširiš sebe... ne znam.

Žensko sam i u raspodeli menadžerskih funkcija zapalo je da je kolega pokazao da je bolji i da je pozicija glavnog menadžera na projektu pripala njemu. Imala sam dva rešenja, da dam otkaz ili da prihvatim kako jeste i ako je taj izbor boleo mnogo, jer znala sam koliko sam se dala u sve to. Noćima nisam mogla da objasnim sebi zašto je to tako i da treba da prihvatim sve bez emocija. A onda sam počela da radim strogo od 9 do 5, laptop da ne nosim kući i da ne budem glavni igrač željan dokazivanja. Prvo su mislili Ana se naljutila, proćiće je. A onda je glavni menadžer rešio da budemo podjednako angažovani na projektu ali tako da on prima veću platu a ja samo imam čast da radim egal sa njim, bez funkcije, veće plate, bonusa. Zahvalila sam mu se pred svima i rekla sa nisam zainteresovana za takvu čast da odrađujem pola njegovog posla gratis, da vu pošteno raditi svoj deo posla a da me njegov projekat ne interesuje. Toliko … srce mi je na mestu! Srećna sam! I konačno mirna.

Upoznam devojku i super se skontamo... Međutim ja ne napravim nikakav korak jer sam imao jedan lični problem (ne socijalni, psihički, ili bilo šta slično, već problem lične prirode). U međuvremenu, ona se preseli u drugu državu. Čak mi je i pisala da se seli, a ja nisam ništa uradio povodom toga. Nakon skoro godinu dana, rešim problem, i čim sam dobio zeleno svetlo da mogu da putujem, odem u taj grad i probam da se javim, međutim naravno da je bilo prekasno... Ne znam ni što sam očekivao da nije kasno... A hteo sam milion puta da se javim i da objasnim, međutim u tim trenucima zbog problema nesigurnost je bila ogromna i nisam imao pojma kako da objasnim to... Pre toga, mesece sam provodio na keju svako veče po par sati u nadi da ću je sresti jer je živela u blizini, ali nisam pozvao nikad jer da sam je pozvao morao bih da napravim neki korak, a tada nisam mogao... Lično sam veliki proponent otvorene komunikacije, ali u tim trenucima nisam imao rešenje kako da pričam o tome...

Okej, raspadam se emotivno i psihički. U vezi smo godinu dana, ja imam 29, a on 47, ima dvoje dece iz prvog braka, (jedno od 15 godina je kod njega) ja sam razvedena nemam decu. Obzirom da smo se svađali kod njega u kući i imamo seks (ne živimo zajedno) njegovi su dole i čuli su sve to da je njemu mama skrenula pažnju da obrati pažnju da ne može tako da se ponašamo jer je on otac ženskog deteta (dete nije bilo kod kuće u tom momentu ona i ja imamo korektan odnos) čovek je zapao u neko stanje gde on sada nakon godinu dana mora da odluči da li je njemu sve to potrebno u životu (ja, planiranje porodice, zajednički život) i on mora da razmisli jer je njega pogodilo to što mu je mama rekla i nismo se čuli celog dana danas. A ja se pitam da li je to u pitanju ili je nešto drugo skroz.

Radim u firmi sa 750 zaposlenih. Firma svima plaća sistematski pregled jednom godišnje. Otkad sam zaposlena nisam nijednu godinu propustila pregled zbog nekih mojih kroničnih bolesti. Zapanjujuć mi je broj ljudi koji unatoč toj mogućnosti nisu po 10 godina otišli na nikakav pregled dok im se nije pojavio problem da ga više nisu mogli izbjegavati. Evo jedan kolega umro od melanoma, drugi od raka abdomena, treci rak kostiju i sad zadnje kolegica na kemoterapiji zbog raka jajnika. Dajte ljudi obavite preglede na vrijeme ako već imate mogućnost.