Koliko su odvratne one osobe koje pišu kako je ružno postati roditelj u nekim starijim godinama. Šta vas boli uvo?! Neko je godinama pokušavao i mučio se da se ostvari kao roditelj. Ako je Bog odredio da neko npr dobije dete sa 50, ko ste vi da komentarišete kako će to dete ostati siroče, kako će to dete u školi da prolazi, kako ovo, kako ono. Neki svesno ostave dete u dom, abortiraju itd, pa se to retko osudi, a ovo vam je 'strašno'. Znate li vi koliko mladih ljudi ode, jel garancija da će neko biti živ za par godina od kad dobije dete? Nije. Isto tako, ne možete vi pričati kako ovi ljudi neće dočekati da dete pođe u školu i ostalo. Odvratni ste.

Nisu mi jasni ovi ljudi koji nakon 10-15 godina zajedničkog života i dvoje, troje dece reše da naprave svadbu. Ona obuče belu venčanicu, a pored nje troje dece🤣. Nekako mi je bzv što se sve tako okrenulo, nigde veze. Zna se - veza, veridba, venčanje, pa onda deca. Smatrajte me staromodnom, ali to je moj stav. 😁

Bože koliko su bolesni roditelji u današnje vreme. Ne vode računa o deci, samo se takmiče sa drugima, decu forsiraju da budu neki 'naučnici' i pametnjakovići, teraju ih na sport koji oni ne žele itd. Posle se čude kad se deca otrgnu kontroli i kad polude od tolikih pritisaka. Time samo štetite deci, silom ništa dobiti nećete. Svoje želje i frustracije lečite na deci.

Koliko devojka/žena može da sabotira muškarčev uspeh otimajući mu sve ključne resurse (vreme, novac, fokus, mir) to ne može niko.

"Zovi ako ti bilo šta treba", rekli su kad je tata umro. Ja zovem da popijemo kafu, nigdje nikog. Čovjek ima najužu porodicu i 2 prijatelja, sve ostalo je usputno.

Mnogo zaboli što primetim da su roditelij sve stariji i slabiji kad god dođem kući. Radim u drugom gradu i ne dolazim tako često, pa lakše primetim te stvari. Zbog toga me svaki dolazak i raspoloži i mnogo rastuži. Ne znam šta ću kad ih ne bude.

Još uvek čuvam njene nošene gaćice i kad sam usamljen, njušim ih i stavljam u usta. Nedostaješ mi.

Taj dan mom tati i meni kreće kao svaki drugi. Ustajemo, on odlazi na svoj a ja na svoj posao. U 11:30 dobijam poziv gde mi saopštavaju da mi je otac preminuo. Nikome ne bih poželeo da doživi taj osećaj u životu. Nisam znao gde se nalazim. Odlazim kući. Saopštavam sestri, pada mi pored auta. Saopštavam mami, pada mi u kući. Trenutak kad shvatiš da moraš da budeš jak i da izdržiš sve a samo što se ne srušiš. Za sve članove porodice sam podjednako vezan ali sa ocem sam imao poseban odnos. Užasno mi nedostaje sve njegovo i ne znam kako ću da izdržim. Tomo moj, daj mi snage da izdržim. Nadam se da si srećan tamo i da znaš da te najviše na svetu voli tvoj sin!

Svako ima svoje mišljenje, ali ja ne podržavam abortus i to mi je odvratno. Nema potrebe da se palite dole po komentarima i da se pravdate zbog čega svako ima pravo da to uradi. Mene to ne interesuje. Žestok sam protivnik i gotovo. Nikad to ne bi podržala, ma koji da je razlog.

Ubeđena sam da ljudi po izgledu biraju pored koga će da sednu u autobusu. Prvo sam mislila da tripujem, ali sam se uverila da sam upravu. Vozim se svakodnevno gradskim prevozom i ljudi se ponašaju kao ludi. Bukvalno uđu, idu od sedišta do sedišta, beče se u narod, zagledaju se, nećkaju i onda 'izaberu' neko mesto i sednu tu. Zapazila sam da kod ružnijih i debljih ljudi retko ko hoće da sedne. Nema potrebe da se sad vređate, ne kažem ništa loše direktno za nikoga, već iznosim činjenice. Verovatno je još ljudi to skontalo. Ja ne znam šta im znači to buljenje, mrštenje i kolutanje očima. Razumem da većina ne bi sela pored nekoga ko npr loše miriše ili tako nešto, ali to su retke situacije, a ovo je konstantno.