Živim sa mužem u kući, u pitanju je jedan manji grad. Uglavnom usvojili smo psa iz azila. Vrlo je pitom, dobar, star je oko godinu dana, sve smo ga i vakcinisali i očistili od parazita i razmazili smo ga baš baš. Pas živi i u kući i ide i u dvorište gde ima svoj boks, ali je uglavnom uvek pušten i uvek ima pristup kući i boksu. Svako ko dođe pita zašto ga puštamo u kuću, smeta im to... To je naša kuća, naš pas i naša pravila i nerviraju me ljudi koji misle da mogu drugima da određuju. Trenutno sam trudna, a dok nisam bila pitali su nas zašto šetamo psa, a ne dete i ostale gluposti. Ljudi su stvarno nerazumljivi.
Postalo mi je naporno i smarajuće da idem po slavama i raznim rođendanima. Ja sam uvek ta koja treba da ide, dok moj brat može da leži kući, i uvek bude pošteđen. Kad se negde ne pojavi, nema veze, neka ga kući. Ali kad se ja ne pojavim, to je odmah nepoštovanje, kako me nije sramota i slično. Muka mi je da idem više bilo gde. Ja imam problem sa apetitom i ishranom. Ne jedem meso. A sva hrana se sastoji skoro od mesa. Ne jedem mnogo stvari koje se nađu na meniju. I tu je uvek čuđenje, ljudi me gledaju sa čuđenjem. I to mi je odavno postalo odbojno. Najradije bih ostala kući da čitam knjige, nego da idem bilo gde. Za tih par sati koliko izgubim na nekoj slavi, mogu da pročitam bar pola jedne knjige.
Sastali se za 25 godina mature od osnovne škole. Ove što nisu išle u srednju, prve se udale sa 18 godina, sećaju se sitnih detalja, šta je ko oblačio, koga je nastavnik šta pitao i šta je smešno odgovorio. Ja se slabo čega sećam. Mene je život odveo u inostranstvo, završen fakultet, dobar posao, otplaćen stan. Ja sam prvi put trudna sa 40 godina, četvrti mesec, vantelesna oplodnja i blizanačka trudnoća, dečak i devojčica, ništa im nisam rekla. Čekam porođaj jer se plašim da li će sve biti ok. Prirodno nije išlo 8 godina pa smo odlučili da pokušamo još ovo. One već imaju po 3-4 dece i kao vrane su se okomile na mene da mi pametuju ko će da me gleda u starosti i da se ponašaju kao da je kraj života u 40toj godini. Sve imaju fejs i nisam mogla da zamislim da su im uživo neki pogledi na život još iz doba naših baba tetki. Umesto lepog druženja pretvorilo se u utrkivanje ko će koga da spusti i omalovaži kao da su i dalje u osnovnoj školi a ne odrasle osobe.
Odeš na šminkanje, platiš 100e i ona ne uzme aplikator za maskaru, ne uzme aplikator za sjaj... već sve one bakterije dobiješ u skopu tretmana.... iskreno bljak.
Cura i ja imamo djete od pola godine. Znam da sve nosi svoje, i da nikad neće bit kao prije al u nju kao da je demon ušao. Znači imam dosta dobru plaću te sve financije rijšeavam ja (režije, hrana, još joj i dajem pošto na porodiljnom nema visoku plaću da ima za sebe), u mom smo stanu, čim dođem sa posla skuham ručak, uzmem bebu i odem sa njom prošetat ili di god jer mi je to zadovoljstvo. Ne idem nikud jer me strah je pustit samu. A ona, iz dana u dan sve gora. Svaki dan ljuta na cijeli svijet, jako bezobrazna prema meni, sve iskaljulje na meni, negativna užasno. Znam da poslje poroda ima puno faktora koji utječu na to, ali postaje mi neizdrživo. Na kraju kad kažem da nije ona osoba kakva sam mislio da će bit kad dobijemo dijete, prijeti mi da će uzet dijete i otić. Užas. Kako se sve okrene naopačke. Dođe mi da zaplačem.
Često čujem da se suprotnosti privlače, i ja se ne slažem sa tim. U maloj meri da, nije nemoguće, ali u većini slučajeva ne. Po mom mišljenju ljudi trebaju da budu sličnih shvatanja, razmišljanja, osobina itd da bi se poklopili i stvorili nešto zajedno. Ako se neko ne poklapa u životnim pitanjima, od tog posla nema ništa.
Ako žena hoće da se borite za nju, ne sviđate joj se dovoljno.
Imam nekoliko cura i na kraju ću jednu od njih oženiti.
Ali ono što bih najviše volio je da imam jednu zlu ženu, kojoj bih bio muž-rob, da u potpunosti upravlja mojim životom. Da joj ponizno svaki mjesec predam platu, pa moram da molim za džeparac. Da mi određuje kad da radim sve kućne poslove, dok je ona vani u šetnji npr. Da nam seks bude njoj uživanje, a meni uvijek zabranjena ejakulacija. Uglavnom, da budem u potpunosti ponizno stvorenje koje služi gospodarici, a ona svakako vječito nezadovoljna i uvijek spremna da me kazni i za najsitnije greške.
Dobili smo bebu i žena mi stalno kuka kako joj je teško. I moja i njena majka su tu i pomažu joj dok sam ja na poslu, kada sam ja kući, ona odmara i gleda tv, maksimalno pomažem oko deteta. Bukvalno sa 2 posla dolazim i preuzimam dete, a meni niko ne pomaže. I mene čekaju i sudovi i veš i ručak pored bebe. Nije da se žalim, to je moje dete, volim ga najviše, i popuštam ženi jer cenim što je rodila bebu, ali smo je mnogo razmazili. Ona nikad nije sama, uvek je neko tu sa njom, uvek neko drugi i hrani i kupa bebu, dok mene nema. A ja kad dođem ona onda mora da odmori navodno. Makar da je sudove oprala za to vreme dok je neko bio tu, nego sve mene čeka. A na poslu se ubijam da bih obezbedio porodicu, sve račune plaćam sam, svu hranu donosim ja, ona svoje porodiljsko samo šteka i ne troši čak i na pelene. Nije bila ovakva pre porođaja, da kažete sad "to si birao". Mislio sam da sam dobro izabrao, ali kad se porodila, osilila se mnogo, da ne pominjem koliko je histerična postala.