Koleginica našla bogatog verenika i stalno na poslu priča šta joj sve kupuje, gde je vodi... Mene je par puta onako "ispod pojasa" prozivala zašto vozim Clia, što sam kupila s mužem stan na kredit, zašto mi dete od godinu dana ne nosi bolju garderobu... Ja sam je kulirala, mada bi ona sve više nastavljala njene provokacije. Juče dođe na posao, sva prestrašena, slupala verenikov službeni auto. Još me pita šta meni muž kaže ako ja napravim nešto na autu. Odgovorila sam joj ništa, jer sam ja sebi kupila auto i nema šta da kaže, sem da popravi, jer se pored posla bavi i mehanikom. Još htela da joj moj muž popravlja auto za džabe. Naljutila se kad sam joj rekla da ne radi za džabe i da mora da sačeka kad ima vremena za dodatne mušterije. Sad priča kako sam ljubomorna na nju. Jesam, sestro, pucam od ljubomore što zavisiš od verenika.
Ja i moj dečko smo godinu ipo dana u vezi. Od otprilike pre 5 meseci smo non stop u svađi, ne podnosimo se nimalo. Jedva izdržimo i kad smo sa nekim u društvu da se ne posvađamo... Mnogo me zanima da li priča svojim drugarima o nama i našoj svađi, ja ga pred svojim drugaricama nikada nisam ponizila. Do sada bih se odavno rastala od njega jer ne mogu da ga trpim, ali ono što me drži da i dalje budem sa njim je seks. Prosto ne mogu da opišem koliko je to dobro sa njim. On mi nije prvi, pa znam da dobro je*e zato što sa prošlim dečkom sa kojim sam bila 6 meseci u vezi nije bio tako dobar. Imam neki osećaj da je i on sa mnom samo zbog toga, jer sam provalila da uvek tokom i posle seksa mi govori kako si dobra i neverovatna. Rekao mi je par puta i da najviše voli kad mu plešem na njemu. Ovako sam takođe provalila da i on više jedva trpi naše stalne svađe.
Prvi album sa sličicama USA 94 (Panini) kupio mi je tata. Tad situacija nije bila bajna, ali se album skupio. Zajedno smo otvarali paketiće i ljepili sličice. Prije nego je počelo zadnje SP u Kataru sam iz fore kupio album i 3 boxa sličica (150 paketića). Jedno cijelo poslijepodne smo ponovili sve to. Čokolada, napolitanke, čips i sokovi baš kao nekad + sličice.
Raskinula sam vezu sa dečkom koji je strašno lagao o svom karakteru. Glumio je da je osećajan, odgovoran, pristojan, čestit. Ispostavilo se da ima empatiju traktorske gume. Trebalo je da mu dam nogu još kad mi je listajući novine na naslov o postporođajnoj depresiji podsmešljivo prokomentarisao: ,,Vidi je ova tužna što je rodila dete haha" i nastavio da lista. Smeće. Savetovala bih i žene i muškarce da dobro obrate pažnju na detalje ove vrste. Otkrivaju mnogo više nego što mislite. Samo ste zaljubljeni pa ste voljni da previdite i ono što ne treba.
Raskinuli smo u septembru. Skoro saznam da se pomirio sa bivšom i super, njegov život i njegova stvar ali me ipak zanimalo ko je djevojka. Uz to sam saznala i da je prije 3-4 godine vjerio pa mu ona vratila prsten, a i to je u redu. Ono što nije u redu je što me je lagao kako voli sve prirodno i da ne podnosi djevojke koje se slikavaju provokativno i sve tog tipa. Takva je upravo ova djevojka. Nemam ništa protiv nje ali ne vjerujem kako sam pala na svu priču. Uz sve to sam saznala da povremeno koristi teške narkotike. To mi je rekao moj drug iz djetinjstva, a njegov poznanik. Pored svega sam šokirana zašto mi to nije prije rekao ako je znao, a planirali smo budućnost zajedno.
Iz perioda kada sam živela sama najviše mi nedostaje to što sada ne mogu ni da plačem koliko mi se plače, kada mi se plače, jačinom kojom mi se plače, jer uvek neko traži objašnjenje, uvek nekome nije jasno šta mi je odjednom, uvek neko se pita da li su mi to oči crvene, a lice otečeno od plakanja i šta je problem. Ne želim ni sa kim da pričam, ne želim da objašnjavam, želim samo sama sa sobom da se isplačem, olakšam taj teret u trenutku i nastavim dalje.
Snaja šalje malog kod nas po ceo dan. Bukvalno od 9 ujutru do 9 uveče. Ja ne znam kako nema obzira. Ja radim i studiram, roditelji su već i stari i ne mogu, žele svoj mir, žele da odmaraju. Moj brat po ceo dan radi po smenama, a ona kući lenčari i ceo dan je na telefonu. Ja ne znam više, samo da se odselim iz rođene kuće.
Patim od klaustrofobije. Danas sam se zaglavila u liftu sa mužem i detetom i imala sam napad panike, gubila sam vazduh, zamalo da padnem u nesvest. Na kraju kada smo jedva izašli muž me je napao kako sam neodgovorna i razmažena, kako ne mislim na dete. Razočarao me je jako.
Evo kako izgleda kada prihvaite nečiji odlazak. Srećna sam što su mi poslednje reči bile: "Uživaj <3", srećna sam što smo se rastali u pozitivnim mislima i planovima. Poginuo je ubrzo. Nije to bila ‘ona’ filmska ljubav, možda se još uvek nije ni stigla da se razvije, ali jeste bilo sjajnih momenata: sviranja gitare na keju dok pada kiša, kupanja u ledenom jezeru, sunčanice zbog spuštenog krova, zvezdanih i čistih neba, noćnih kupanja. Još uvek mogu da osetim teksturu njegove kože, vidim boju očiju i živo se setim gestikulacije. Prihvatila sam da nije tu, ali to ne znači da se ne rasplačem često. Uneo je boje u moj život, pokazao mi kako može da se živi. I nestao. Nisam više ljuta ni na koga, ne pokušavam da saznam ‘zašto’, zahvalna sam mu što mi je ulepšao život. U mislima ga najjače zagrlim i poželim mu da bude dobro tamo gde je - jako, jako kao najomiljeniju plišanu igračku i znam da sam prihvatila, da sam mu zahvalna i da ga volim najdivnijom i najčistijom ljubavlju koja postoji.
Živim sa mužem u kući, u pitanju je jedan manji grad. Uglavnom usvojili smo psa iz azila. Vrlo je pitom, dobar, star je oko godinu dana, sve smo ga i vakcinisali i očistili od parazita i razmazili smo ga baš baš. Pas živi i u kući i ide i u dvorište gde ima svoj boks, ali je uglavnom uvek pušten i uvek ima pristup kući i boksu. Svako ko dođe pita zašto ga puštamo u kuću, smeta im to... To je naša kuća, naš pas i naša pravila i nerviraju me ljudi koji misle da mogu drugima da određuju. Trenutno sam trudna, a dok nisam bila pitali su nas zašto šetamo psa, a ne dete i ostale gluposti. Ljudi su stvarno nerazumljivi.