Cura mi je super i krasna ali toliko bi želio da ima veće si*e.
Kad god vidim neku ženu da dobrim dekolteom osjećam se loše jer mi je to privlačno.
Zamislite osobu koja može ni iz čega da stvori svašta, koja zna da obavlja sve poslove, koja može sve da uradi sama, koja dobro kuva, koja predstavlja prijatno i poželjno društvo u svakoj grupi, koja je duhovita, kojoj se svako rado poveri i pita je za savet, koja je strpljiva, tolerantna i puna razumevanja, koja prepoznaje potrebe ljudi oko sebe i u skladu sa njima reaguje, koja prepoznaje svoje potrebe i otvoreno o njima priča, koja se trudi da lepo ugosti i stara se da se svako dobro oseća, koja izdvaja vreme i energiju za drage ljude, koja je poštena u svakom smislu, koja dobro izgleda i vodi računa o sebi, koja se trudi da se hrani zdravo i kvalitetno, koja organizuje svoj život, koja radi na sebi svakodnevno, koja je visoko obrazovana, koja čita i ima milion hobija. Naravno, ta osoba ima i mane, ali ih je mnogo manje od vrlina. Jeste li i vi prvo pomislili na ženu?
U Pet shopu radi jedna mnogo slatka devojka. Iako mi je mačka uginula pre mesec dana, ja sam zbog nje nastavio da idem da kupujem granule za mačke. Posle te granule razdelim uličnim mačkama. Ne znam kako da započnem flert sa njom, ali znam da će mačke još dugo dobijati granule koliki sam šonja.
Bilo mi je dosadno pa sam napravio tinder profil čisto da vidim šta ima tu. Sad ne znam jel se koristi samo za "one night stands" ili ljudi zbilja pronalaze partnere za ozbiljne veze, ali od svih djevojaka koje mi je pokazalo većina ima slike sa izbačenim guzovima, dekolteima, u bikiniju, u kratkoj i uskoj odjeći koja ne ostavlja prostora mašti. Pa se onda žale kako su svi muškarci đubrad i žele samo seks a ovamo reklamiraju isključivo svoju tjelesnu komponentu bez truna elegantnosti, damskog šarma i bez ikakvog oblika karakternosti.
Ne znam da li je ovo “normalno”, ali meni je sasvim dovoljno da se sa partnerom viđam jednom-dvaput nedeljno. Imala sam 3 veze i tako mi je bilo u svakoj, a najduža je trajala 2 godine. Prosto nemam potrebu za čestim, a kamoli svakodnevnim viđanjem, nebitno koliko ja njega volim. Imam i svoje obaveze, posao, hobije, prijatelje i porodicu i nikad nisam bila tip osobe kojoj se ceo život svede na vezu, ali se plašim da ću u budućnosti imati problema zbog ovoga. Pogotovo ako budem sa nekim i ta veza postane ozbiljnija i vodi ka zajednickom životu i braku.
Šta je to kada ja želim da pričamo o nečemu što mi smeta ili što me je povredilo, a on uporno govori kako neće da se raspravlja? On ne učestvuje u razgovoru, on se povlači, pušta me da ispričam šta imam da bi na kraju rekao da ja to tako vidim, ali da zapravo nije tako. Da li je to manipulacija? Da li on pravi žrtvu od sebe za sve što ne ide u njegovu korist? Ja ne znam više. Da li me je zaglupeo, zaludeo, šta je problem sa mnom kad ne mogu više da razgraničim šta je to normalno a šta nije? Nikada mi cilj nije rasprava već razgovor, ali njemu je rasprava sve samo zato što ne moze da podnese da mu se prigovara za neke postupke i ponašanje koje smatram da nije u redu.
Bilo je leto 2011. godine i bio sam sa devojkom na moru. Pošto su njeni imali vikendicu u tom mestu, navratile su njena starija sestra i mama da budu 7 dana sa nama. Iz revolta zato što sam sam sa njih 3 harpije, svakoj sam u šampon za kosu "podario" svoju semenu tečnost.
Krivim roditelje za loš odnos sa bratom. Sestra i ja nikad nismo osjetile njegovu ljubav, nikad nas nije upitao kako smo, treba li nam nešto, nikad nismo vodili običan razgovor. Čak o meni i mom životu više zna moj prvi rođak nego moj brat. Da se razumijemo, kao manje i naravno sada smo mi probale potencirati razgovor s njim, ali njega ne zanimamo mi. I ne, to nije neki momčić u pubertetu, već čovjek od 30 godina. A što krivim roditelje? Otac i majka su čitav život njega samo hvalili, u njemu su kako sami kažu našli zvijezdu vodilju, dok za mene i sestru nisu marili ni jedan posto. Nisu ni nas ni njega naučili šta je ljubav, što znači obitelj, šta znači voljeti. Sestra i ja znamo samo što znači biti nevoljen jer nisi muško. Tako odbacivane od roditelja, postale smo odbacivane od njega. I da vam kažem, mnogo boli. Kad vidim svoje prijateljice kako izlaze sa braćom, kako pričaju o njima, kako ih paze, dođe mi da zaplačem.
Drugarica se naljutila na mene zato što sam je "povezala" s jednim rođakom, tj. upoznala ih. Problem je što je ona kukala kako nema dečka, kako su svi muškarci užasni i slično, jer žele samo jednu stvar, a taj moj rođak je fin, ima ista interesovanja kao ona, samo je malo smotan i nije nikada imao devojku. Međutim, ona se naljutila na mene jer kao 'Ja sam je uvredila time što sam joj našla nekog koga niko neće', kao da mislim da ona ne može bolje da nađe. Stvarno ne razumem šta sam loše uradila?
Zanima me jel postoji prava ljubav? Ne u smislu onih filmskih gluposti, nego da jednostavno sa jedne i druge strane vlada poštovanje, trud, pažnja. Da ste jedno drugome oslonac, da branite jedno drugo itd itd. I naravno vjernost. Da osobe ne pate za onim šta je danas popularno, površno, za prolaznim stvarima. Jel postoji muška osoba kojoj se ne treba objašnjavati što je fer a što nije? Da ono što ne bi volio da se njemu radi da ne radi ni on. Nekad mi nije jasno jel puno tražim i postoji li to... Ali evo samo da mi neko kaže da postoji, da sam mirna, iako ne moram nikad naići na to...