Jesam li jedina koju živcira ova nova moda gdje je sve ili cropano ili oversize... i tko je odlučio da muške jakne imaju 16 unutarnjih džepova, a ženske ni jedan!? 🤬
Nemam pravu podršku od supruga. Evo najnovijeg primera. Pre godinu dana sam počela da radim na novom poslu. Nažalost, tako bolesnu sredinu još nisam videla, a imam iskustva i te kako. Nakon 6 meseci rekla sam mužu da hoću da dam otkaz, nije me podržao, sve je relativizovao, pa nije to tako strašno, pa hajde još malo da uštedimo... a bilo je i lascivnosti i pipkanja od starijeg kolege, i to je moj muž nekako ublažio, kao dešava se svima. Svako jutro sam plakala pre posla ali sam ga poslušala i nisam dala otkaz. Govorila sam mu da ću oboleti, znala sam da toliki stres mora da se odrazi na zdravlje. Na kraju je tako i bilo. Bukvalno sam u pola godine od normalnih nalaza došla do katastrofalnih. Ne znam šta da radim sa našim odnosom.
Nekad se prepadnem sam od sebe koliki sam manipulator. Da me ne shvatite pogrešno, ne u smislu manipulacije da drugome nanesem štetu.. već manipulacije onoga verbalnog i neverbalnog u komunikaciji, a sve zarad toga da ne bih povrijedio drugu osobu time što bi njoj ili njemu pokazao da me je povrijedio/la. Toliko ne mogu da podnesem da se druga osoba osjeti povrijeđena da sam nekad autodestruktivan. To je ostavilo i posljedice po moje mentalno zdravlje, a to naravno niko ne može da vidi. Paradoksalno i fucked up.
Kada razgovaraš sa nekim, molim te, razmisli da li nešto što kažeš ili uradiš može da je povrijedi. Nešto što je za tebe bezazlen komentar ili čak dobronamjeran, za drugu osobu može da bude borba koju ti ne vidiš, koju vode tiho, sa tijelom koje krvari i prepunoj šupljina koje su napravili baš ti meci.
Radim na tome da postavim granice i da kažem kad me nešto zaboli ali koliko god da radim na tome sa psihoterapeutom.. i dalje je jako, jako, jako teško.
Kad god nešto sanjam, znam šta da očekujem idući dan. Obično je osjećaj u snu (strah, sreća, briga,..) ono što osjetim idući dan. Npr. sinoć sam sanjao da mi je sve na poslu izgorilo i da sam bio užasnut dok sam to gledao, a danas mi se za malo desilo da se zakucam u neku budalu na traktoru a išao sam 180km/h -poginuo bih sigurno. Osjećaj nakon tog događaja je isti bio kao u snu. Ista je stvar kada mi se desi nešto lijepo.
Devojka sam, imam 26 god. Odrastla sam u inostranstvu i počela sam dolaziti u Srbiju sve češće i češće zadnjih 4 godine. Nekad sam znala ostati i po godinu dana. Jako sam depresivna preko i mrzim život tamo. Imam jaku želju da se vratim i na tome radim svaki dan. U priodu koji sam provela i Srbiji upoznala sam dosta ljudi a i momaka. Teška sam za zaljubljivanje, i ne dam se svakom. Do sad sam svega imala par kratkih veza. Poslednji momak, mi je najviše odgovarao ali nismo stigli se duboko upoznati kako sam ja morala se vratiti za inostranstvo znog manjka para. Tad je to i puklo nakon nekih 2 meseca. Danas je s novom devojkom. Navodno ozbiljna veza. A mene jako i dalje boli. Stalno mislim na njega. Imam osećaj da sve ide protiv mene. Ceo život neka borba. Detinjstvo mi je bilo teško. A i teenager godine. Taman kada pomislim da sam našla pravog za mene. Opet izgubim. Plačem često, idem kod psihologa. Bol je ne izdrživ. Toliko patim da ovo nije normalno. Ne mogu pogledati drugog...
Objavila sam oglas da tražim posao u jednoj grupi gdje se oglašavaju poslodavci i ljudi koji su u potrazi za poslom. Posao nisam našla ali mi se javilo bar 5 ljudi sa raznim "ljubavnim" ponudama, od toga 3 ljudi 50+ godina, a i ova dvojica mlađih su poprilično napadni. Jedni hoće da mi plate da se "viđamo", jedni izmišljaju neke poslove kako bih izašla sa njima "da se dogovorimo", kaže mi jedan čovjek "ja ne tražim radnika ali moj drug traži, pa kao ako izađem sa njim na kafu može da me spoji sa tim drugom"... Osjećaš se kao komad mesa, tražiš posao, nije ti dosta te muke još te zaje*avaju, muka mi je od toga da budem žensko... Meni je ovo više nego ponižavajuće.
Situacija je ovakva imam 21 godinu i već 4 godine ne mogu da zaboravim dečka sa kojim zvanično nisam ni bila u vezi ali sam ga jako zavolela i vezala se za njega dok smo bili u srednjoj. Posle smo završili srednju i svako na svoju stranu mislila sam da ću ga zaboraviti ali se to nije desilo. Ne mogu da nastavim dalje zarobljena sam u tom vremenu. Od tad se uopšte nismo ni čuli ni videli. A ja sam još više zaljubljena nego što sam bila ne znam da li je neki trip ili šta, i to me koči jer niko nov ne može da mi se svidi jer stalno mislim o njemu. Osećam potrebu posle svih ovih godina da mu se javim i da ga pitam da li bi želeo da se vidimo?
Ne volim osobe koje nit' smrde nit' mirišu, ono neutralne skroz, za koje ne možeš da provališ da li te gotive ili ne podnose. Radije bih i da me neko otvoreno mrzi, nego da je uvek fin, a zapravo ko zna šta misli o meni.
Ne mogu ove objave na instagramu, gde se sve kolege međusobno obožavaju. 😆
Roditelji bivšeg momka me nisu prihvatili zbog vjeroispovijesti, prije tri sedmice me je ostavio i rekao preči su mi moji roditelji.
Jako sam tužna i razorena, još sam zbog njega došla u drugu državu da živim i počnem skroz neki drugi život, odvojena od svih. Samo s njim sam bila, sad kako me je ostavio. Ne znam šta da radim, ne vidim izlaza, da li da ostajem u toj državi ili se vratim kući, ne znam….
Samo znam da jako patim, da sam razočarana, tužna.