3 godine sam u braku. Imam posao, zarađujem pristojno, ali i to može biti pod znakom pitanja, kad bi došlo do neke promjene i znate kako je to kod nas. Strah me je postati jednog dana roditelj, jer se bojim, da neću imati dovoljno financijskih sredstava za dijete i da mu neću moći pružiti ono najnormalnije i najosnovnije. Suprug takođe radi, ali od jedne plate se ne mogu pokriti troškovi. Jedva se troškovi pokriju i kad oboje rade, jer je sve preskupo. Vjerovatno je to trauma iz djetinjstva, jer mnogo puta se dešavalo, da nemamo šta jesti, jer je roditeljima znala kasniti "crkavica od plate" i bez obzira, što su oboje radili, nisam mogla ići na ekskurziju sa školom, niti ići na kakvu aktivnost (sport i slično tome) jer je to bio luksuz.
Imam 22 godine. Prošle godine (2023) saznali smo da tata boluje od karcinoma pluća, mikrocelularni najgori, galopirajući. Prva terapija je pomogla, onda zračenje kičme, dug proces ne liječenja pluća, širenje po tijelu. Preminuo je prije 3 dana. Plakao sam dok se liječio, kad smo saznali za bolest, kad su mi doktori rekli da nema spasa, kad sam vidio da se muči. Vjerovao sam do kraja da će izdržati sve to. 2 dana pred smrt je imao takve muke i buncao je ni morfijum nije pomagao. Plakao sam konstantno i bio uz njega. Plakao sam kad mi je izdahnuo na rukama i u mrtvačnici kada sam išao poslednji put da ga vidim. Poslije sahrane, muk. Zaplakao sam samo 2x i to me plaši. Imam osjećaj kao da nikada nije postojao, kao da je to neki tamo čovjek, a ne moj tata. Normalno?
Bila sam u dugoj vezi. Imali smo dosta uspona i padova. Dosta puta smo se mirili i raskidali. Sve sam mu opraštala i davala druge šanse. Bila sam uvjerena da je on taj. No, već duže vrijeme se lomim da li da prekinem za stalno ovu vezu. Veza nam je postala dosadna. Ne idemo nigdje, on ništa ne radi, baš nam je beživotna veza, a ja nisam takva. Želim nove stvari, iznenađenja, ispunjene dane i tako dalje.. volim ga ali veza je predosadna, i nemamo zajedničkih interesa očito, a već dosta puta smo razgovarali tako da on sve ovo već zna ali ne poduzima ništa povodom toga.
Ne znam da li sam u pravu, ali stvarno sam ljuta na svekrvu i zaovu, što mi ne pomažu malo oko deteta. Znam da ga nisam rađala drugima, ali mesecima spavam 3-4h dnevno i preumorna sam. Jako slabo spava, grčevi, zubi, a jedina pomoć mi je od muža, koji radi i ponekad mame, koja isto radi i živi 100km dalje. Zaova je na sve ovo nezaposlena, muž super zarađuje i nema aspiracija da se zaposli. Svima je zanimljiv da ga gnjave i razbude kad dođemo u goste, a niko da ga uzme na par sati, da bar malo odspavam. Trebamo na neku svadbu, tu će ga one pričuvati, ali mi je naglašeno, da ako počne da plače, dovešće ga, da ga ja smirim. Polako pucam i fizički i psihički.
Zaljubila sam se u svog klijenta kao nikad u životu. Krijem nekako to, ali se sređujem za posao kao nikad do sad, imamo česte i neplanirane sastanke na projektu s njim, i ja živim za te momente. Pametan, sposoban, harizmatičan. Posao sveta, a ja mislim da ću pući jedan dan...
Savet za sve devojke. Nemojte se mnogo savetovati sa drugaricama kada je reč o ljubavnom životu. Koliko god da delovale dobronamerno, verujte mi, iza mnogih saveta drugarica zna da stoji potreba istih da budete same kako bi mogle više da provodu vremena sa vama, neka korist ili jednostavno nezadovoljstvo sopstvenom vezom pa iz razloga ljubomore ne žele ni da vi budete srećne. Dobro otvorite oči! Neke su u stanju da od momka, koji bi život za vas dao, da naprave rogonju, manipulatora i najvećeg ološa i da vas ubede da je tako iako nije tako, a prepricavanje vaše prve svadje će jedva dočekati da bi imale za šta da se uhvate kako bi vas udaljavale od tog momka. Mnogo lepih veza je prekinuto iako nije trebalo tako da se desi, pa sada i mnoge devojke loše pričaju o momcima koji su ih voleli više od sebe misleći da je to njihov stav, a samo je u pitanju ispran mozak. Naravno, i mnogo loših veza je prekinuto. Ne kažem da su sve drugarice takve, samo hoću da kažem da nije svako prijatelj.
Kada razmišljam o svojoj ćerki, ne mogu da se otmem osećaju tuge i kajanja. Sećanja na njene tinejdžerske dane provedene u vežbanju pevanja i sviranju gitare ispunjavaju me mešavinom ponosa i žaljenja.
Kada je izrazila želju da se posveti muzici, osećala sam se zabrinuto i nesigurno. Pokušala sam da je usmerim na 'siguran' put, verujući da je to najbolje za nju. Ali sada shvatam da sam možda propustila da vidim njen pravi put.
Kada je otišla u Italiju, osećala sam se izgubljeno i tužno. Nedostajala mi je njena prisutnost i razgovori koji su nekada ispunjavali naše domove. Nisam mogla da se otmem osećaju krivice zbog udaljenosti koju sam stvorila između nas.
Kada nisam videla svoju ćerku na sahrani njenog oca, osetila sam se kao da mi je srce slomljeno na milion delova. Shvatila sam koliko sam propustila, koliko sam bila zauzeta svojim brigama i strahovima da nisam bila tu za nju onako kako je trebalo.
Sada, dok se suočavam sa svojim greškama i propustima, nadam se da je srećna.
Nakon par mjeseci od raskida, javio mi se bivši momak sa kojim sa bila nekih godinu i po-dvije i koji je mene ostavio i izvinjava se što je mene povrijedio i tako to. I okreće priču kako je do njega, kako ga je osakatila bivša prije mene, on je puk'o, nije sav svoj ovo ono. Ja nisam jela, spavala nakon raskida, i aj sve je to prošlo, ohladila sam. I smijem se sama sebi gdje sam se našla u situaciji da tješim momka koji je mene ostavio i ima traume od bivše kako će biti bolje i vremenom će to njega proći, a druže ti si mene sjebao ne ja tebe. Tragikomedija.
Moja svekrva je pokazala pravo lice tek kada sam se porodila. Do tad je uvek bila dobra prema meni, lepo smo se slagale. Međutim, kad sam se porodila počela je previše da se meša i da se ponaša kao da je dete njeno, ne poštuje ono što smo je zamolili i suprug i ja, a to je da ne ljubi bebi rukice i lice. Ispred supruga je ne ljubi, ali kad on nije tu, obavezno je ljubi i to konstantno, kao da mi tera inat. Ja joj kažem da ne radi to, ona nastavlja kao da me nije čula. Ne znam do kada će se tako ponašati, ali znam da ću da izludim. Pritom, ne živimo zajedno, ali ja svaki put kad dođe budem nervozna i kad ode plačem i tresem se...
Zadovoljstvo moje majke i moje supruge me čini jako sretnim. Neopisiv osjećaj sreće kada me majka pohvali zbog nečega ili osmjeh supruge koja kaže da sam najbolji kojeg je mogla birati. Naravno, vani sam potpuno hladnokrvan i ne pokazujem tu emociju. Ali u sebi se topim kada tako nešto čujem.