Pozajmio sam pare jednom prijatelju, 15 hiljada evra, da isplati hipoteku da ne završe na ulici on, žena i deca. Kako mu je bio težak period, znao sam da mi ne može vratiti pare nazad odmah, ali nisam se ni planirao oprostiti naravno od tolike sume. Prošlo je 3 godine, dinar mi nije dao. Požalim se kumu, koji radi u inostanstvu i ima svoju firmu tamo, rekao je da može da ga ubaci na 3 meseca kod njega, hrana i smeštaj sve plaćeno, ostaje mu čista zarada. Za 3 meseca bi zaradio više od pola duga da mi vrati. I sredili mi njemu sve, otišao tamo, odradio posao i kad je došao nije mi dao opet ni dinara. Kum moj mu kaže pa vrati čoveku pare, on kaže iz sledeće ture. Kum mu kaže da ne dolazi više tamo, ako mi ne isplati bar deo duga. I on lik ladno nije mi dao ništa. Debilčina. Da mi je vratio samo 2.000e za sad, mogao je da ode tamo i da opet zaradi 9.000e za 3 meseca, i lagano da mi vraća pare. Sad se još ljuti na mene i mog kuma što više nije pozvan da ide da radi preko.
Otkrila sam da sam trudna tek na početku sedmog meseca trudnoće tako što sam odjednom osetila jake pokrete i preplašeno otišla na hitnu. Mužu je otkriven rak, veče pred početak hemoterapije smo spavali poslednji put. U komi je sada i bilo je prekasno otkriveno. Umreće a neće ni znati da ćemo dobiti bebu. Kroz sav taj haos, gojila sam se, imala blage redovne cikluse, potpuno zanemarila sebe. Stomak mi je rastao, mislila sam da je zbog stresa i neurednog načina života, brze hrane, jer radim u 3 smene, inače sam krupnija osoba imam 85 kilograma. Ne mogu još da poverujem da ću imati naše dete. Ne znam da li sanjam, doktori kažu da je sve u redu, devojčica je. Stotine misli u minuti mi prolazi kroz glavu. Još nisam nikome rekla potpuno sam pogubljena. Hoću da iskočim iz kože od sreće a ujedno srce mi je slomljeno jer ljubav mog života se gasi, samo još par dana ili nedelja je tu.
Sa svojom najboljom drugaricom se družim od osnovne škole i nerazdvojne smo. Sada već imamo 30+ godina, obje smo se udale. To je najjača žena koju ja poznajem. Kada joj je najteže ona se samo nasmije i gura dalje, ne dozvoljava da joj iko stane na put. Uvijek sređena, njegovana i prelijepa. Ima posao iz snova, kao i muža. Kada god idemo negdje ona sve šarmira, svi gledaju u nju i uvijek je u centru pažnje zbog svog izgleda, sarma, humora i inteligencije. Njen muž nikada nije povisio ton na nju, gleda je kao Boga i imponuje mu što ima snažnu ženu, koju bi svi htjeli. Kod mene je situacija skroz drugačija. Muž mi uvijek pravi scene kada želim izać sa drugaricama na piće, nikad mu nisam dovoljno dobra, čak je par puta i pred društvom pravio neugodne situacije. Ona mi često daje savjete, da se trebam trgnuti i ostaviti ga jer me ne poštuje, ali jako mi je teško otići tek tako. Toliko želim biti barem malo slična njoj da mogu riješiti tako stvari. Mnogo joj zavidim na svemu što ima….
Žensko sam, i imam komšinicu koja je starija od mene 20 godina (meni je 24, a njoj 44). Živi sama, nije udata. U biti je fina osoba, nasmijana, možeš sa njom pričati o svemu, ali me stalno zove da idemo nasamo na kafe, u klub, na večere...a bez obzira što mi je draga, nekako se osjećam da nije moje društvo jer je ipak velika razlika u godinama, bliža je mojoj mami koja ima 52 što se tiče godina. Drugo, skontala sam da me laže za dosta stvari, npr. priča mi da ima momka a nikada je nisam vidjela sa momkom. Ne znam šta da radim, draga mi je ali se osjećam čudno pored nje.
U vezi smo 4 godine. Volim ga, fino se slažemo, želi da me ženi još odavno, ali je problem što ja sem toga mislim da mi je postao samo navika, nema više te sreće kad ga vidim, privlačnosti, čak mi dosta puta bude milo što se ne gledamo. Ne znam što mi se odjednom desilo, ali žalim zbog toga, jer sam neko ko je težak po pitanju nalaženja partnera i poverenja.
Mrzim javne nastupe bilo kakvog tipa, koliko god puta se sa njima susretala u životu, ne mogu da se oslobodim treme. Sve je super, opuštena sam, nemam tremu, samopouzdanje je tu i kad zaustim da kažem prvu reč, kraj. Ne mogu da govorim, grlo mi se stegne, glas podrhtava, kao da nisam svesna okoline i drugih ljudi, kada kasnije pokušam da se setim bilo čega u mojoj glavi je jedino ,,bilo je užasno". Koliki god vežbala ništa se ne promeni. Razumem da je izvesna fiziološka reakcija normalna ali ovo nije.
Mom mužu je teško da bude gore u seksu, sve bi nekako sa strane, a najbolje nikako.. Ja ne znam da li je do mene ili on prosto postaje deda, u srednjim četrdesetim?
Čarobno mi je kako su boje naših očiju skroz u skladu sa prirodom oko nas - zelene kao trava, braon kao zemlja, plave kao nebo!
Zašto muškarci ulaze u brak bez emocija i tako guraju godinama ? I onda varaju žene. Neka mi muškarac objasni.
Posvađali smo se zato što neću da živim u Nemačkoj. Ne može niko da me natera da živim negde gde neću. Rekla sam mu da ode slobodno ako mu se to ne sviđa. Aj bre.