Prvi put u životu sam se suprotstavila mužu i njegovoj porodici na njihovo manipulativni ponašanje. Dugo sam prihvatala da su mu oni prioritet kao i on sam sebi, dok moje osnovne potrebe i želje nije ni pokušao da čuje. Ali ljudi dragi taj bjes, osvetoljubivost, bez trunke empatije kad maske padnu, nisam u životu doživjela. Sve je učinio da mi napakosti iako mu ama baš ništa nisam činila. Kolko narcisi mogu biti okrutni kada im se prvi put kaže NE. Drago mi je da sam se izvukla iz te toksične porodice.
Samo jedno pitanje… Da li prvo pogledate sebe pre nego stisnete to “osuđujem”?
Volim da poklanjam. Čak uživam u tome ali onda sam u jednom momentu zastala i rastužila se. Niko se nikad nije setio meni nesto da pokloni ni sad ni ranije. Nije stvar u reciprocitetu, ja kad dam dala sam. Stvar je u tome da ja nikome ne značim nimalo da naleti nekad na nešto pa kaže-e to Dejana baš voli, mogli smo joj kupiti. Baš se osjećam jadno...
Zapošljavam isključivo lavove i lavice jer su to ljudi koji rade i ono za šta nisu plaćeni samo kako bi se dokazali, radnici kakvih nema, od fizičkih poslova do administracije, milina:)))
Prije 7-8 godina sam na instagramu vidio djevojku koju sam poznavao "zdravo za zdravo"...i pomislio u sebi: "Boze da li ću ikad imati ovako lijepu djevojku".
Pogodite koga sam vjerio u avgustu na četvrtu godišnjicu veze🤭
Nju! Bože hvala ti!
I ja sam jedna od majki koja ima novaca a ne želi udovoljavati sinu i kćerki. Ne razumijem zašto mu moram svaku želju ostvariti samo zato što sam u mogućnosti. Oprostite ali to djete jednog dana mora samo u svijet i samo se boriti za sebe. Neću ja uvijek biti tu i neću napraviti invalide od njih. Platila sam im vozački, za auto neka sami šparaju i rade sezonu. Ako treba dodati nešto, nema problema, ali daj da vidim da se borite malo, a ne da se samo na mene oslanjate.
Moj bivši muž pre nego što smo se razveli radio od 9 do 5, pošto je radio od kuće, u 5:05 su mu noge već na stolu i i kreće dremka. Probudi se negde oko 7, naravno odmah bi da večera , u 9 se tusira i u 10 u krevet. I tako svaki dan poslenjih godinu dana braka. Ne ide do prodavnice, ne kuva, ne čisti, ne zna gde nam stoje čisti peskiri, da ne pričam što ne zna kako se uključuje mašina za veš i što nije ni znao da imamo i masinu za sudove! I on misli kako je on san svake žene, i kako će posle razvoda naći drugu. Evo već par meseci me moli da se pomirimo ‘zbog dobrih starih vremena’ pa da njemu stavrno jesu bila dobra, imao je kucnu pomoćnicu koja je radila za džabe, još mu i račune plaćala od svoje plate. Opekla sam se jednom neka hava i drugi put..
Moj otac je moj uzor. Takav čovjek se ne rađa često. Fizički sposoban za sve, zna da vozi kamion, auto, brod, oko struje zna sve, u školi nije bio neki đak i nije nešto mnogo završio ali je pokrenuo vlastiti biznis i dobro zarađuje, ima nas dvije ćerke i nikada nije poželio sina, istina je da smo i mi njemu pomagale oko svega, i kada treba da se nosi ormar na 5. sprat i cijepaju drva, ali je i on nama kuvao ručak i porubljivao hlače. Nikada nam nije branio da se šminkamo, oblačimo, izlazimo, pijemo, čak nas je i ohrabrivao, a dobra smo djeca bile, stvarno. Mama je išla na posao jer je htjela, ali je bila domaćica u periodu kada smo mi bile male, a ništa nam nije falilo nikada. Rođendane, godišnjice, praznike, nikada nije zaboravljao. On i majka često putuju negdje sami. Tehnologiju zna da koristi. Nama je išao na roditeljske i bio jako aktivan po pitanju naše škole, ali nikada strog. On je taj koji nas je tješio kad smo tužne, vodao doktorima kad smo bolesne. A čovjek je sa sela..
Moja supruga nije emotivan tip osobe. Ja sam još gori po tom pitanju. Ali sam se jako obradovao kada mi je napisala "hvala" za sve što radim za nju i djecu, kako ne donosim stres kući, kako plaćam sve njihove obaveze i kako uvijek može na mene računati. Bilo mi je baš drago i srcu milo to pročitati. Plakao nisam, ali sam se nasmiješio čitajući. :)
Mrzim što kolegele sa djecom imaju više povlastica. Dopušta im se da dođu kasnije, ili odu ranije jer moraju po djecu u školu/vrtić i tako dok ne krenu u srednju. Mislim da je dijete od 10 godina već sposobno samo ići u školu, pogotovo ako im je škola u kvartu. Pa onda nama drugima daju njihov posao koji nisu stigli odratiti pa često sotajemo prekovremeno. Nije njihov posao moja odgovornost!