Djevojka (27. godina) sa kojom sam skoro 6. godina u vezi postala mi je biti jakoo naporna. Naime, odustala je od fakulteta prije par godina nije imala volju da uči. Poslije toga ni dan radnog staža nema, preslila se kod mene u stan, tu samo provodi vrijeme i sa drugaricama na kafi, teretana, slabo kad hoće da spremi ručak većinom je to brza hrana ili slično. Na telefonu je skoro pola dana. Koristi moj automobil u koji nikada nije nasula cent goriva, nema osjećaja ni za odrzavanje ni za registraciju itd… I meni nameće neke želje kako dalje treba ovako ili onako ali u tome se nigdje ne vidi neko njeno zalaganje ili napredak, samo u svemu ima jaku priču. Sve ja treba da finasiram, letim, ganjam trudim. A ona gospođica da komanduje preko telefona. Sve mi se čini da uzalud gubim vrijeme pored takve hladen osobe, i da bi bila greška da sa njom krenem u neku ozbiljniju životnu priču. Mogla bi ona uskoro da pakuje kofere ponovo kod mame i tate.
Imam 24 godine i radim već 2 godine. Živim kod roditelja jer na taj način ne plaćam kiriju i štedim za svoj budući stan, ali im usput pomažem po kući i dajem novac za kućne potrepštine. U prosjeku dajem mjesečno 200-300 eura. Uspjevam tako uštediti dosta novca. Međutim, psihu mi uništava škrtost roditelja. Ponašaju se kao da sam štetočina koja ništa ne pomaže. Odu u prodavnicu i kupe samo artikle za sebe, neće za mene pa moram odvojeno ići (iako im pošaljem često novac za to). Ja kad god odem, nakupujem za sve nas. Mati napravi ručak samo za sebe i oca, mene ni ne zovu da jedem i slično. Pri tome su jako bogati, imaju 7 nekretnina i ne znam čemu ta škrtost.
Mama me uvek plašila pričom ako ne budem učila biću čistačica, radiću teške prljave poslove, ne želim to. Svaka četvorka u školi značla je smak sveta i kraj moje budućnosti. Sada nakon završenog ekonomskog fakulteta, živim u Austriji i šta mislite....šta radim. Sobarica sam u jednom hotelu, a suprug i ja čak razmišljamo da se počnemo baviti poljoprivredom. I srećna sam zapravo, uvek sam imala strah od toga, ali sada daleko od osude, sa čovekom kog volim i novcem, srećna sam. Žalim majko, trebali ste stvoriti bolju državu za svoju decu...
Živimo u inostranstvu već peta godina i imamo vizu za još jednu godinu. Planirali smo da kupimo stan kad se vratimo, međutim drugarica (inače arhitekta po struci) mi javi za neku zgradu koju je radila da mogu preko njene preporuke da dobijem neki popust i rešimo da kupimo stan ranije. Bili smo jako srećni cela dva dana i onda je nastao haos. Njegova sestra hoće da živi u tom stanu dok se mi ne vratimo. Stan je prazan naravno i ona, pazi sad, ZAHTEVA da joj pošaljemo novac da ga ona opremi! Ona da opremi naš stan?! Muž se naravno nije složio sa tim, kao ni ja. On je čak bio i protiv toga da ona uopšte živi u tom stanu. Jer je stan nov novcijat, niko nije živeo tu, a mi smo podstanari već deset godina i jako bi želeo da mi budemo prvi koji će tu živeti. I sad nas svaki dan zovu njegovi i prave nam pakao. Malo vređaju, malo kukaju, malo mole .. Ali ne! Dogovor je da ne može! Stan je naš mi smo dali novac, niko nije pomogao pa sad ne može ni da se sladi!
U sklopu kuće imao sam jedan sprat koji je zvrljio prazan pretvorio sam ga u teretanu u koji su dolazili moji drugovi s treninga plaćali mi minumalnu članarinu. Vremenom sve više momaka i devojaka mog uzrasta je htelo da trenira kod mene pa sam se morao preseliti i proširiti što u vidu prostora što u vidu sprava. Međutim počeli su navraćati i starije osobe te je i taj prostor bio veoma skučen. Odlučio sam se izgraditi ozbiljan prostor za vežbanje koji i ako tad nadmašim da ga mogu dodatno proširiti, ubacio sam novine kakve se u mom gradu nisu mogle naći u ponudi. Kafe bar u kome se moglo popiti zdravi sokovi posle treninga, pojesti zdrav obrok ali i navratiti na kafu. Vešeraj pored iznajmljivanje peškira za trening moglo se iznajmiti i oprema za trening te i samo pranje posle korišćenja. Dodatni fitnes programi. Sve to je imalo svoju cenu ali ljude je privuklo to. Od 14 godina sam u ovom poslu od svega 10-15 osoba moj sportski centar/ kutak za vežbanje prerastao je na 500+ korisnika.
Dijagnosticiran mi je karcinom i nemam snage da to kažem roditeljima. Imam 30 godina. Ljubazno molim sve one koji misle da se u određenim godinama trebaju postići točno određeni ciljevi neka se sjete da nije svima život isti. Možda posle kemoterapije ostanem neplodna i ne nađem nikoga (jer tko će curu posle raka?) Budite nježni i promislite dvaput.
Stojim u velikom redu za samoposlužne blagajne. Red ide jako sporo. Dođe na red obitelj s malom djecom i mala djeca “moraju” sve skenirati i koristiti blagajnu i to rade barem 10 puta sporije nego ostali umjesto da roditelji to obave. Kako ljudi mogu biti tako bezobrazni i sebični. Shvaćam da je to djeci zanimljivo i da je to jedna lekcija za njih u životu. Isto tako lekcija je da se svijet ne vrti oko njih i da ne može svaki puta biti po njihovom. Tu krivim roditelje u potpunosti. Ako djeca ometaju druge ljude oko sebe onda ih sklonite ili ukorite da to ne rade. Ako sve djeci popuštate, dugoročno im ne činite nikakvu uslugu.
Imam svatove u maju. Frizerka mi za pramenove i feniranje traži 9.000,00, nokti su 2.700,00, šminkerka čak 4.000.
Prošle godine su pramenovi kod iste frizerke bili 2900, šminka 1800, a nokti 1200. +
Haljina, cipele, poklon koverta. Moja plata je ostala ista.
Da li je realno da ste toliko podigli cene? Jel živimo u Americi.
Ja sam sasvim sigurna da devojke i žene treba da naprave generalni štrajk kozmetičarkama.
Baba me je zvala u 8 ujutru u nedelju da mi čestita rođendan. Zahvalio sam joj se na lepim željama i par dana kasnije sam joj uzvratio čestitku za njen rođendan tako što sam je zvao u 2 ujutru.
Četvrta vantelesna. Svaki put "uspe", pa svaki put spontani. Ovog puta smo se najviše ponadali... Stigli do 11. nedelje... Stao je razvoj, srce se ne čuje... Kako preživeti ovo? Svima koji ste u ovoj borbi želim puno snage i strpljenja.