Daj svoje mišljenje.
Moj brat, mlađi, od rođenja je bio bolestan i vremenom je gubio snagu mišića. Bolest mu je poremetila telo, imao je krivu kičmu, krive noge... Sve dok je došlo do toga da jedino što može da pomeri su zglobovi na rukama. Tako da jedino što je mogao bilo je da igra igrice na računaru, nije voleo da ide u školu pa ga nismo ni vodili. Ceo život sam bio uz njega, pomagao mu, držao mu cevčicu da pije sok, češao ispod nosa, prenosio, vozio u kolicima... Šta god je zatražio. Uvek smo igrali igrice zajedno, ceo život, on i ja. Umro je, sa 13 godina... Svaki dan ga posetim na groblju, ispričam koja nova igrica ima, šta se dešava u svetu igrica, jer to je bio njegov svet. Srce me boli kad god se setim njega. Nedostaje mi. Iako je prošlo preko 50 dana ja i dalje molim Boga da ga sutra nađem u njegovom krevetu, nasmejanog, kakav je uvek bio. I tako svake noći jastukom brišem suze i čekam da pokuca na kućna vrata. Bio je sav moj život, sve o čemu sam brinuo, moj player 2, a sad... sad sam ostao sam.
