Moj deda jako sporo kuca poruke. Jednom je tata otišao u prodavnicu da mi kupi nešto da pravim sendviče i deda mi je poslao poruku da mi kaže da siđem dole (ja sam na spratu) u kuhinju dok se tata ne vrati i poslao mi je “Tata otišao u prodavnicu, siđi dole da ne kaže posle da je jurio a ti... stigao je”. Dedi je trebalo vremena za poruku isto koliko i tati do prodavnice i nazad, obožavam ga.
Toliko dugo studiram da su me brucoši počeli pozdravljati u liftu.
Toliko sam želela da mi muž dobije posao u inostranstvu, i sada kada je otišao, hoću da poludim. Nisam ni znala da ga toliko volim.
Moja mama je imala samo dva modna savjeta:
-Nemoj takav nakardan izlaziti napolje.
-Obuci se toplo nemoj da se modiraš.
Pre par meseci sam službeno bio u hotelu s 5 zvezdica koji u WCu nema najobičniju četku za šolju. Razumem da su možda neki ljudi navikli da tamo sve vreme neko ide za njima i čisti, ali ne razumem zbog čega me primoravate na to da me bude sramota da pogledam spremačice u oči kada naletim na njih u hodniku...
Radim u jednoj firmi već 3 godine i zaljubljena sam u kolegu. Svaki dan na poslu mi je ispunjen kad njega vidim. Mislim da nikad neću skupiti hrabrosti i priznati mu što osjećam prema njemu.
Roditelji su me natjerali da upišem srednju školu koju ne želim. Problem je što je to jedan kampus, vrtić, osnovna škola i srednja škola koju vodi ista osoba na istom mjestu. Ja sam tamo išla i u vrtić, osnovnu i sada srednju. Ne dopuštaju mi drugu školu jer misle da ja ne znam kakav je vanjski svijet. Svaki put kad se žalim oni mi kažu kako sam nezahvalna jer je to privatna i skupa škola, kako oni plaćaju svaki mjesec i kako imam sve. A ja to ne tražim. Želim da idem u običnu javnu školu, družim se sa svima bez da se hvale materijalnim stvarima i ponašaju bahato. Smrzavala bih se svako jutro čekajući autobus samo ako bi me pustili. Obećali su mi da se smijem ispisati nakon prve godine tamo ali kako se više približava kraj sve sam manje sigurna. Ne znam kako da se izborim jer nikad nisam imala ni trunku slobode a to je jedino što tražim.
Punim 29 godina i još uvek sam sama. Svakim danom počinjem da se osećam sve manje vrednom zbog toga. Svi oko mene imaju nekoga i ja sam srećna zbog njih, ali ne mogu a da se ne zapitam, šta to nije u redu sa mnom, preispitujem se svaki dan. Radim pošten posao, živim sama, putujem, družim se, komunikativna sam, nasmejana. Prilaze mi momci i prihvatam pozive, pokušavam, ali ne vredi. Mesec-dva i to je to. Veza prosto ne može da mi potraje. A ljudi, ja bih sve na svetu dala da imam kome doći u stan, u zagrljaj. Toliko ljubavi u meni, a nemam koga da volim. Šta nije u redu sa mnom?!
Slala sam svoje gole slike momku. Nikad to prije nisam radila, nit ikad išta imala s momkom. Nagovarao me je na to dugo vremena... Kasnije kad smo se posvadali te moje slike je podjelio s drugarom, a ovaj je naravno pokazivao drugima... I dosta momaka iz mog mjesta je to vidilo, nekoliko čak i ima. Bila sam naivna razumijem, ali bojim se da se za to neće zaboraviti, jer ljudi o meni nikad ništa nisu loše čuli. Stvarno nisam takva djevojka, ali ispala sam glupa znam to. Svaku noć plačem, i voljela bi vratiti vrijeme nazad. Ne želim da se o meni loše govori, kako da imadnem normalnog, dobrog dečka ako čuje takve gluposti o meni... Te ako se to još više proširi.