Moj najbolji prijatelj ima curu 4 godine, ali neki dan je zaprosio mene. Kaže da sam prava žena za njega i da me voli više od nje. Odbila sam ga jer ne osjećam isto i ne otimam tuđe dečke. Drugi dan stavi njegova cura sliku istog tog prstena i status da su se zaručili. Ona je meni jako draga i jako mi je žao što se udaje za nekog tko je ne voli. Na toj svadbi se ne želim pojavit jer bi mi bilo neugodno zbog svega.
Potpuno sam izgubila želju da se družim sa ljudima. To sam danas shvatila kad je moj momak trebao da izađe sa društvom, i jedva nekako me namolio da i ja izađem jer ne voli da ostajem sama kući. Tako mi se nije išlo da sam se malo i uplašila. Ništa to ne bi bilo čudno da nije svaki put tako, ali sam danas uvidela taj problem. Sa druge strane, kad razmislim svi ljudi su mi isti. Kao da su progamirani, sve što je u trendu se i te kako prati a već uveliko nam je nametnut taj "američki" fazon. Toliko sam se umorila od istih priča, ko je gde, sa kim i šta radi da više nemam živce za tako površne osobe. Svesna sam da ću izgubiti verovatno sve prijatelje zbog ovog mog ponašanja, ali ne dižem nos samo sam jako jako umorna. Sve češće mi prolazi misao kroz glavu da ako mi je sad ovako, šta će biti za 10, 15g? Prerano sam se umorila a nemam želju da to i popravim.
Znam da se viđa s drugim djevojkama ali svejedno jedva dočekam njegov poziv i bez razmišljanja se vidim s njim. Ne mogu sebi pomoći jer je obuzeo cijeli moj um.
Mrzim kad me momci pitaju zašto nemam dečka, jer sam kao "super cura". Pa kad sam tako super, de nek se jedan od vas ponudi!
Verenik mi se jednog dana vratio sa ručka sa njegovima. Ušao u kuću, poljubio me, skinuo prsten sa ruke i rekao da će doći po svoje stvari. Ja sam zanemela nisam nista progovorila samo sam ga gurnula kroz ulazna vrata.
Kakav skot možeš biti posle dve godine zajednickog života.
Ne patim,osećam mržnju prema njemu.
Nije mi ni objasnio šta je bilo.
Mislila sam da ne mogu da živim bez njega danas je tačno nedelju dana kako je otišao i šalje mi poruku pita me kako sam. Samo sam mu odgovorila " To više nije tvoja briga."
Inače raspadam se ali dobro sam!
Nikada mi nije bilo jasno kako ljudi koji se vole nisu zajedno, a znaju da se vole. Saznala sam...
Imam skoro 18 godina, muslimanka sam po vjeroispovijesti i roditelji bi me "ubili" da znaju da više nisam nevina.
Imam tetku koja radi u vladi kao čistačica a glumi da je iznad svih. To je žena sa najluđim mentalnim sklopom, teška tračara, svakog živog ogovara, ne priča sa pola familije i "svi su ljubomorni na nju". Ne znam samo na šta da budu ljubomorni, istu frizuru a la južni vjetar nosi 30 godina.
Na slikama sam si nekad puno ružnija nego u ogledalu. I sad ne znam jesam ružna ili nisam fotogenična.
Nakon svega što smo prošli, nakon tišine i ne javljanja skoro dvije godine, nešto u meni i dalje čeka njegov poziv.
Nešto se u meni nada...Kad bi me pozvao odmah bi doletjela.