Moji roditelji su odlučili da mrze mog muža i njegovu familiju. Razlog ne znam, niti želim da pitam. Zlo mi je od tih odnosa i ponašanja.
Muž i ja živimo u inostranstvu. Idem na kolektivne aktivnosti kako bih malo bila među ljudima. Mnogo mi nedostaje moj narod, moji prijatelji i porodica. Pričala sam sa mužem i njemu ne treba druženje sa drugim ljudima, briga ga za to. Dovoljno mu je što se redovno čuje sa svojima.
Sistem vrednosti nam je odavno zakazao i na samom je dnu! Čitam komentare o pojedinim "umetnicima" s estrade i vidim da omladina o njima piše kako su njihove pesme "posvećenost poslu", "upornost, rad, odricanje, krvava borba..." Reperi, treperi i ostala kompanija su "kvalitetni i predani umetnici", a pesme su ubi Bože, sa katastrofalnim tekstom. Prosvetlite našu decu i omladinu, objasnite im šta je umetnosti, ne dozvolite da dižu cenu šundu i neukusu, objasnite im šta je rad! Rad i odricanje nisu neumesno igranje i zavijanje!
Samohrana sam majka i dijete i ja smo živjeli kao podstanari, upoznala sam dečka sa kojima sam u vezi te nas je nakon godinu dana pozvao da se preselimo kod njega...
u međuvremenu na radnom mjestu na kojem sam radila šef me seksualno uznemiravao i ucjenjivao, što prije sam mogla dala sam otkaz jer sam se bojala biti u njegovoj blizini da mi nešto ne napravi..bilo me sram reći ikome jer sam se osjećala krivom, danas je moj dečko saznao za to a ja sam tužna jer mu nisam imala hrabrosti to reći jer sam se sramila....plačem cjeli dan i osjećam se kao da sam ga izdala.
Pravnica sam i jako mi je žao što sam ovo zavšila pod pritiskom roditelja. Uvek mi je bila želja da budem medicinska sestra. Volim da pomažem, volim da vodim brigu o drugima. Deluje mi dinamično i osećaj da si nekome spasio život, pomagao, olakšao me čini srećnom. Posao pravnika je jako dosadan i statičan. Mrzim kancelariju, mrzim papire i dosadne zakone. Jako sam tužna a ne mogu ništa jer je već kasno, imam 37 god.
Odlučio sam smršati i sad kad sam gladan, sam sebe ubjeđujem da mrzim hranu. Tragikomedija. Za doručak pojeo 3 jajeta, za ručak tanjur čorbe i za večeru krastavac. Već sam gladan a tek je 19:20. Ovo će biti ludilo. A što je najgore prije pola godine sam smršao 5kg i održavao sam do danas. Sad idemo još 3kg. Valjda neću pasti u nesvjest. Ja sam onaj što je 5 dana radio 500 čučnjeva pa operisao lipom koji nema veze sa čučnjevima. Idemo Sparta.
Nisam željna pogleda dok šetam ulicom, neko pogleda neko ne, nebitno. Normalno obučena, sređena onoliko koliko je ok za dan. Pišem jer mi nije jasno zašto u poslednje vreme dok idem ulicom uhvatim ljude (muškarci, žene, momci, devojke) da bukvalno bulje u mene (toliko intenzivno da mi privuče pažnju) i onda se onako podrugljivo (tako mi izgleda) nasmeju. Gledam sebe, odeća mi je čista, neizgužvana, obuća ok, kosa ok, blaga šminka. Ne mogu da ukapiram u čemu je stvar a jako me nervira. Samopouzdana sam ali ovo mi pomalo ruši sve...
Kad sam sam, pijem juhu iz čaše ili zdjelice. Brže je, meni praktičnije.