Žena je dozvolila starijem, a kasnije i mlađem djetetu da spavaju u našem bračnom krevetu. Dojenje je davno završilo, i 7 godina kasnije, ja sam spavam u dječijoj sobi, dok su žena i djeca u našem krevetu. Starije dijete još uvijek ne želi spavati u svojoj sobi, a žena misli da je to normalno. Naravno u takvim uvjetima je jako teško naći prostor i vrijeme za intimu i ljubav. Sve se vrti oko djece, a nas dvoje smo očito samo cimeri.
Mislim da sam loša u krevetu. Dečko nije rekao da sam loša, ali smo više puta pričali o tome kako on sve radi u krevetu, a ja ne. Otvoreno sam mu rekla da mi je bolji osećaj kada on vodi sve, ali mislim da njemu nije dovoljno (on naravno nije to rekao) ne znam kako da to promenim, ali ja to ne znam iskreno. Imam 30 godina i ‘iskustva’ 10. Bojim se da će jednom da mu prekipi i da to bude razlog za raskid, ostalo nam je sve perfektno, ali znam da je to jako važna stavka u svakoj vezi. Neki savet?
Dok sam odrastala bila sam dete puno besa. Ljutila sam se što smo jako siromašni, što se nekad dešava da nemamo hrane ili mi nemaju dati novca za užinu. Što mi niko ne može doći jer nam kuća izgleda kao šupa i što nikad nemamo novca za ekskurzije. Roditelji su mi uvek pričali da ih ne razumem i da ću shvatiti kad odrastem. Otac je zemlju nasledio, niegovi su mu pomogli oko izgradnje kuće (koja nikad nije završena). I on i majka su oboje radili u državnim firmama i mogli su uzeti kredit, ili šta god. Ja sam se za školovanje uzajmila+ radila paralelno. Išla na crno u inostranstvo da čistim, učila jezik, plaćala sebi edukacije i kurseve jezika. I radim već godinama u struci i odlično sam plaćena. Tek ih sad ne razumem, i jako mi je teško da oprostim što se nisu nimalo potrudili da nam obezbede normalan život. I što sam najlepše godine provela grčeći se za svaku sitnicu. Tek sam u 40-tim sve sebi obezbedila i sad nikako ne osećam da uživam u ičemu.
Jako dugo sam sam. Jednostavno sam mišljenja da kada dvoje ljudi stremi ka vezi oba pola moraju da rade kao tim, inače ja kao potencijalni partner automatski gubim volju i energiju da nešto uradim po pitanju osvajanja žene. Da pojasnim, ne očekujem nakon prvog pitanja ili kafe da se smuvamo, ali jednostavno mislim da nakon svakog našeg susreta ja dobijem jasnije signale da je veza sve bliža i bliža. Najviše mrzim kad osoba davi, kada igra neke igrice, kada mi testira strpljenje, insistira na beskonačnom dopisivanju umesto da sve pojednostavi i time što pre istera stvari na čistac. Samo mislim da je neophodno da muškarac treba da uradi šta je do njega, žena šta je do nje, i to je to. Ne smatram za sebe da sam poseban zbog ovoga, samo ja ovako gledam na stvari. Zanima me šta vi mislite o ovome?
Radim u državnoj firmi i većinu svojih "kolega" ne podnosim dakle kada bih preveo to u postotke bilo bi to 80% ljudi sa posla. Ne možete verovati koliko su to podvojene ličnosti, smeška ti se u lice a sa strane te kopa, smešta ti, ogovara te i tako dalje. Onih 20% među kojima sam i sam uglavnom lošije prolaze i dobijaju uvek teže poslove. I u suštini tih 80% grabe samo za sebe i gledaju svoju zadnjicu a ako nemaju nikakav interes kod tebe jedva i da ti se jave a kamoli pomognu nešto.
Gruba sam i u poslednje vreme se lako iznerviram, vičem, i kada sam u pravu to je nevažno jer me zbog moje naravi svi okrive u startu, želim da se promenim i da sebi pomognem da više ne budem takva, žao mi je što povređujem ljude oko sebe, što ih uznemirim svojim tonom, mrzim sebe i želim da ne postojim više, možda je to sebično ali ova doza krivice me ubija. S druge strane, nikad ja ne započnem prva, za ovih par puta kad se to desilo neko me je isprovocirao prvo, a onda sam pukla, ali na kraju uvek ispadnem đavo, samo zato što podviknem, i istog trenutka su svi drugi žrtve.
Ljudi, ja kada sam na poslu bukvalno imam osećaj kako drugi negativno utiču na moju psihu i izvlače mi energiju, bukvalno ne da mi se da idem da se usiljeno družim sa ostalima kao što većina radi i redovno se tu vode isprazni razgoviri koji mene ne interesuju. Uglavnom gledam da se izolujem u kancelariju pošto je takva vrsta posla pa makar to dozvoljava. Danas sam uspeo čak i da dremnem malo na poslu jer me dremka povrati mentalno i konačno posle dužeg vremena došao sa posla raspoložen. A u glavnom dođem sa osećajem otupelosti, nervoze, mentalne iscrpljenosti i negative, ali ovakav dan se pamti.
Sa dečkom sam 2,5 godine, super nam je veza i baš mi je krivo što je za sve ovo vreme on 3x došao kod mene kući. Razlog tome je što su se moji dosta vezali za mog bivšeg, nakon raskida su oni ostali s njim u kontaktu neko vreme i često smo se zbog toga svađali. Tada sam rekla da na dalje više neću to da radim, a sad mi je krivo što ga tako malo poznaju a mislim da ćemo da se venčamo. Vidim da je i njima krivo, ali prosto ne želim to da radim nakon svega...
Nikada neću razumeti ljude koji jedu u prepunom javnom prevozu!
Ostavio me je zbog ribe koja ja na Instagram okačila sliku same sebe u venčanici!