Imam tu jednu fobiju da kad uđem u radnju i kupim nešto, neću imati dovoljno para da platim.
Ušla sam u priču sa jednim dečkom.. I sve mi se čini da je u pitanju Winston Smith!
Sinoć sam videla zvezdu padalicu i nisam imala želju...posle sam shvatila da je moja želja da sve ostane onako kako jeste.
Mnogo sam stidljiva. Jednostavno to je nemoguće promijeniti dok moja mama uporno mi govori da se promijenim. Tako ja nedavno bila na plaži kad mladić sjeda preko puta moje porodice ja sam se zagrnula peškirom do grla..
Mrzim kad sretnem nekoga na ulici i kad mi pruži ruku da se rukujemo... Meni je "ćao-zdravo" dovoljan pozdrav... I mrzim kad neko usputno pita "kako si"... a niti ga zanima da sluša, niti mene da pričam... jednostavno kai "ćao" i gotovo.
Zašto bi se pojam "sređen života" morao se odnositi samo na osnivanje porodice, odnosno, na udaju i ženidbu?? Zašto se jednostavno to ne bi moglo odnositi i na izgrađenu karijeru, završen faks, stalan posao, svoj vlastiti stan? Ne razumijem...
Niko iz moje porodice i šire ne podnosi jer imam svoj stav,karakter, što svakom kažem svoje mišljenje iako njima to smeta i to što nikome ne ćutim..Osuđuju me, a ja ne vidim problem u tome...
Kad mi je dosadno uđem na street view i tražim kuće od rodbine u inostranstvu..
Smešno mi je kada mi dečko hvali svoju sestru kako je fina, pristojna i uzdiže je stalno kako je ona dama. On ne zna da sam je jednom zatekla u wc-u jednog kluba kako mortus pijana pruža oral nekom liku.
Kao mali sam bio dve sekunde blizu smrti, okliznuo sam se u naš bazen u dvorištu koji je bio dubok skoro 3m, a moj otac je bio od mene skoro 100m ne znam ni sam kako mu je došlo otad u glavu da sam ja pao mora da je bila neka konekcija između sina i oca, ali ne mogu opisati taj osećaj ja otad moram da lažem ljude da mi se ne ide na javna kupališta jer čim pomislim da ću plivati hvata me neka obsesija uma i strah koji me izjeda iznutra, ovo nije samo obična akvofobija ovo je nešto više. Poenta je da sam svojoj najboljoj drugarici rekao to nedavno posle tri godine druženja jer nisam mogao više o tome da ćutim, znam da je sve u glavi i da je moguće pobediti ovaj strah ali mislim da će mi ovo ostati urezanu u umu do kraja života nažalost, ali šta da radim? ne mogu da se borim sa svojom psihom više pokušavam to već 9 godina ali nema uspeha.