Zaljubio sam se u ženinu ginekologicu, mislim svaki dan na nju, ne znam šta je sa glavom...zove se Maja, starija je od mene pa bar deset godina, a ja sam lud za njom, kupila me pričom..
Ne bih voljela da moj muž bude sa mnom na porođaju. On bi samo pričao kako je bio hrabar i to izdržao.
Teretana leči sve muke i depresiju. Znam iz iskustva.
Je**eš pločice na stomaku, bitno ti je da su leđa ravna, du*e zategnuto ko praćka i ono najbitinije da ti je zdravlje normalno.
Radim kao socijalni radnik i obožavam svoj posao, volim ljude i volim pomagati. Ali, ono što me izluđuje jeste kad ljudi od nas očekuju nemoguće. Dođu po pomoć, a kad im se ista ponudi, oni je odbiju, kada im se postavi mjera ili ih uputimo na savjetovanje, odjednom to 'nije za njih'. Najgore je što odgovornost prebacuju na nas – očekuju da odlučujemo umjesto njih, da pišemo prijedloge sudu kome će deca da pripadnu, iako mi nikada ne možemo imati uvid u celu obiteljsku dinamiku.
U socijalnom ljudi rade više nego što sam ikad videla na bilo kojem drugom poslu, a radila sam stvarno svugde. A ipak, nikada nisam vidjela da se nekoga toliko okrivljuje za tuđe probleme, kao što se okrivljuje nas. Mi nismo neprijatelji, mi smo tu da pomognemo, ali pomoć može uspeti samo ako je i druga strana spremna na promenu.
Osjećam se loše što sam ja uvijek ta koja kupuje slatkiše i grickalice jer muž ih ne jede. Kupi on meni čokoladu ili bombonijeru kad nam je važan datum ali ovako da uzme samo da se jede ne. Kući nikad ne uzme nešto da gricka ili slatko osim ako mu ja ne ponudim i to samo proba prosto može stajati čokolada mjesecima on ju tako ne bi. Nije nikakav bilder niti pazi na prehranu nego kaže jednostavno ih nema naviku jest. Kad smo u trgovini ja kupim sve i svašta i onda mi bude neugodno iako on ništa ne reagira na to. Ne znam kako da se izborim sa time.
Plašim se da li ću moći da nađem novog partnera jer imam bebu iz prvog braka, a u meni ima toliko ljubavi koju tek treba podijeliti sa nekim. :( Željna sam pažnje, da sa nekim pričam o tome kako smo proveli dan, da mi neko poželi dobro jutro... Svesna sam da kod nas malo ko želi "privezak" iz prošlih brakova i to mi preteško pada. :'(
Mrzela sam kao dete što moji nikad nisu hteli da mi kupe krofne, mekike, kukuruz i ostalo na plaži i rekla sam da ću ja drugačije sa svojim detetom jer znam kako je to. I onda dobijem ćerku koja ne voli ništa prženo, ni slatko. Već treću godinu (ima 5) kupim krofnu za nju, uzme zalogaj i neće više. Kad prolaze prodavci ne reaguje nikako. Eeee, živote, pa ne mogu da dobijem ni closure za tu tugu iz detinjstva.
Sve više shvatam Lignjoslava, dok sam bio mali uopšte nisam shvatao zašto je nesrećan.
Momak i ja se obožavamo, živimo zajedno. Ali kad nismo jedno pored drugoga i pišemo preko Messenger-a uopće se ne možemo razumeti, same prepirke. Ljubav je tu. To nije upitno uopće. Ima li neko sličaan slučaj?
Otišla sam s najboljom prijateljicom i njenom malom na more. Ne znam kako da joj kažem da je dijete neodgojeno, nesocijalizirano i da "nježno roditeljstvo" mora imati granice.