Tokom zadnjih 5 godina donirao sam spermu 137 puta, od kojih su 111 puta uspješno došli do jajne ćelije. Ponosan sam jer znam da je to jedini način na koji ću postati otac.
Nisam imala gel za tuširanje, pa sam se okupala šamponom za veći volumen. Sad strepim hoću li postati vukodlak...
Kajem se što nisam više bežao sa časova dok sam bio u srednjoj...
Sutra polažem 3 ispita. U isti dan. Dođe mi da se ubijem.
Moj kum je najbolja osoba na svetu, znamo se 100 godina i uvek je bio isti!
Koliko me samo može izbezumiti situacija da mi trebaju naočare da nađem naočare...
Mislim da kada bi moj muž imao da bira između mene i njegovog najboljeg prijatelja izabrao bi njega...
Nisam prijateljicama rekla kad sam dobila posao. Nisam im logično ni rekla da sam dala otkaz. One su meni prestale da pričaju skoro sve i komunikacija nam se svodi na prepričavanje starih bisera, poneke nebitne novosti i to je to. Probala sam to da promenim, pričala neke relevantnije stvari, ali nisam dobila reciprocitet. Pritom se znamo godinama, ali eto. Kad nemaš s kim da stvarno razgovaraš, to guši.
Kad je moj ćale bio u ranim dvadesetim njegova rođena tetka je htela da ga vodi u Ameriku da tamo radi u hotelu njenog muža jer su imali osoblje sastavljeno iz bivše SFRJ i trebao im je neko njihov da to osoblje nadgleda jer su ih potkradali. Ćale je hteo da ode, ali ga nije pustila njegova majka koja se tom prilikom i posvađala sa tom tetkom inače njenom rođenom sestrom. I baba i njena ta sestra iz Amerike su odavno mrtve, ali nisu progovorile nikada. Zbog njihove svađe ne komuniciraju ni ćale ni rodbina iz Amerike i svaki dan ga molim da nekako uspostavi kontakt sa njima i da me pusti da idem da ne bi napravio grešku kao što je njegova majka napravila sa njim, ali on se zainatio i neće.
Imam neki problem kada su u pitanju djevojke. Uvijek uspijem da ih zavedem i primjetim da su se zainteresovale za mene, ali čim vidim da nešto može biti iz toga svega, ja se povučem. Ne znam zašto. Kao da se tada izgubim i ukočim, a do tada bude baš sve opušteno. Imao sam bezbroj prilika da imam i djevojku i da možda imamo odnos, ali jednostavno me neki strah obuzme.
Imao sam i par veza, ali nikada nisam imao hrabrosti da pokušam nešto više od poljupca.
Ne znam zašto mi se to dešava, a djevojke mi se baš sviđaju, jednostavno poslije sam sebi razbijam glavu kada uspijem sve da zabrljam gotovo pred sami kraj novog početka. Kasnije se one udalje od mene, jer očito sam neki luđak, ili jednostavno nije naišla prava osoba.. Volio bih nekako da se to sve desi iz ljubavi, ali nekako gubim nadu u to.