Najbolja stvar koju sam naučila na sezoni bila je da se nasmijem nekulturnim i bezobraznim mušterijama i poželim ugodan dan. Tako se treba odnositi prema svima.
Na času nikada ne utišavam telefon pošto me niko nikada ne zove niti mi šalje poruke.
Moj brat je prilikom pada sa motora povredio glavu i tom prilikom trajno oštetio centar za vid u mozgu. Nije potpuno slep, razaznaje svetlost i senke, ali ne vidi oblike i konture. Kakvu on volju za životom ima ja mu se divim. Relativno brzo je naučio azbuku za slepe, sada već skroz samostalno hoda uz pomoć štapa, izoštrila su mu se druga čula i ne gubi nadu da će opet progledati iako su mu doktori sto puta rekli da će to biti ravno čudu ako se desi.
Najbitnije kod cura mi je da im je oprana kosa. To prvo gledam.
Primjetila sam da mi je u svakoj vezi bio problem da ubjedim momka da mi nešto stvarno smeta što radi, niti su me shvatali ozbiljno niti su mijenjali svoje ponašanje kad su rekli da hoće. Zato sam odlučila ubuduće da ću reći samo jednom, ako ne upali, uzvratiću na isti način. Npr, odmjera cure u mom prisustvu, odmjeraću i ja momke, kasni svaki put, kasniću i ja i slično. Mislim da nema druge.
Taman pomislim preboleo sam je, ne mislim više na nju a onda čujem da je trudna i da se udaje. I opet se sav prekinem. Dokle :(
valjda će sada bar svaka nada da se ugasi...
Prije par godina došla sam da studiram u inostranstvu. Strana država, strani jezik. Jezik sam ovdje naučila za godinu dana i počela na faxu. Studiram Veterinu i toliko mi teško ide... Toliko noći ne spavam, i opet obnovila sam godinu, učim za ispit, padnem. Nekad imam osjećaj da sam glupa i da ne mogu završit ovaj fax. Stvarno ne znam šta da radim...
Moj brat ima 23 godine i, pored maternjeg, tečno govori sedam potpuno različitih jezika: mađarski, finski, engleski, katalonski, malteški, grčki i hebrejski, a trenutno lepo napreduje sa malelajamom. Pribavlja literaturu za čečenski. Svaki dan posvećuje po najmanje nekoliko sati učenju i obnavljanju tih jezika (uključujući slušanje muzike, gledanje filma, razgovora preko skajpa itd.) Da je sve ove godine uložio u učenje još nekoliko svetskih jezika, sada bi mogao da bira posao i ne bi morao da radi kao magacioner na aerodromu.
Ne shvatam zašto neko upisuje fakultet koji ga ne interesuje, posebno jer u mom slučaju nije naročito perspektivan (studiram književnost). Čim profesor zahtjeva makar minimalan trud, odmah je on najgori i pišu se molbe i peticije, traže se dodatni rokovi.... Niko ne želi da nauči nešto novo. Što se studenti više žale, to kriteriji postaju sve niži... Imam osjećaj kao da je sav moj rad i trud uzaludan kad već svako može da završi i dobije diplomu.
Fali mi osoba sa kojom sam pisao nekoliko mjeseci, a sve je ostalo na jednoj neodgovorenoj poruci. Jako mi fali.