Burazer i ćale mi zviznuše po šamar kad se saznao da se opet zabavljam s bivšom ženom.
Na mojem fakultetu se više cijene studenti kojima su roditelji poznati ili bogati. Jedna je kćer ovoga, druga kćer onoga, roditelji jednog lika imaju veliku privatnu kliniku, itd. Nema veze što neki nisu nešto pametni, ali bolje prolaze nego mi koji se trudimo.
Htjela bi preporuciti svim mladima koji uskoro planiraju da žive skupa ili osnuju svoju obitelj, da ne žive kraj roditelja. Makar bili u podstanarima, mir i privatnost se ne mogu platiti. Ja svoju grešku ne mogu ispraviti, svekrva će mi u kuću (koju sam sama s mužem napravila) viriti cijeli život. To zabadanje nosa u sve što je se ne tiče je nenormalno. Ne možete vjerovati da žena bez ikakva srama svakodnevno dođe da pita gdje smo išli, tko nam je došao, šta mi je u paketu, šta sam to kupila itd. Kao da smo maloljetna djeca pod nadzorom. Bojim se da ću psihički puknuti.
Kad se završila korona, prodali smo stan u Novom sadu i kupili kuću na Fruškoj gori u blizini banje gde je i hotel sa bazenima. Napravila sam grešku jer sam kačila prelepe fotke prirode na fejsu. Sad nemamo mira i privatnosti jer stalno dolaze neki random likovi da kradu vreme. Mužev kolega da prošeta novu devojku, tipa javio mužu u petak u ponoć da dolaze sutra ujutro. Prijatelji i familija koji nikad nisu imali vremena i dolazili samo za slavu sad nenajavljeno dolaze skoro svaki vikend. Umesto mira i uživanja, svađam se sa mužem jer on očekuje da dočekujem i ispraćam. Ne razume da meni upropaste dan jer dolaze da mi kradu vreme a ja radim sa onkološkim bolesnicima na poslu i treba mi vikend za psihički odmor. Naša kućica u prirodi pretvara se u autobusku stanicu...
Moja drugarica je pogodila dečka štiklom u glavu.
Lik je prebrojao sve zvijezde dok smo se nas 2 smijale😃🤣
Besplatan savjet ili molba. Ako neko, negdje u nekoj kancelariji pogriješno uradi ili kaže a vi želite da to kažete ili da se žalite, molim vas pokažite direktno tu osobu koja je pogriješila. Nemojte govoriti ONE su pogriješile. Znate vi koja vam je osoba rekla pa na nju pokažite. Dosadilo mi ono ja nemam nikoga pa svi mogu na mene. Ja ne mogu birati kolege, ima ko to određuje ali ne želim da mi se pripisuje tuđi rad. Svi rade kako im padne napamet pa kad bude greška onda nikad nije ona. Uvijek pokažite tačno ko je.
Fale mi dani bezbrižnosti kada niko nije zavisio od mene, kada su brige bile manje, kada nisam morala ja da vučem tri porodice i njihove probleme...
Sviđa mi se djevojka što radi u cvjećari. Imam curu i idem svaki tjedan kupovati cvijeće za svoju djevojku, samo da bih vidio cvjećarku.
Po svemu sudeći nisam prošla na još jednom konkursu za posao. Pritom sam bila izuzetno interesantan kandidat, čak i preterano kvalifikovan i sve po redu. Trebalo je da zovu kandidate u ponedeljak. Danas je prošao utorak i ništa.
Moj proces traženja posla u struci traje četiri godine. Kada u onoj folkerskoj pesmi kažu: „Neko mi je umro, taj neko sam ja” e ta je danas moja. Setite se svog npr. najgoreg raskida i neka traje iznova četiri godine. Tako izgleda moj profesionalni život za koji sam se borila od svojih 18 godina. Toliko sam izgubljena i beznadežna.
Imam posao u državnoj upravi koji me ne zanima, dolazim samo da bih imao neke prihode, plata malo ispod proseka. Ne radi se ništa ladovina. Po ceo dan gledam youtube klipove ili igram šah. Redovno pratim oglase za posao i tražim nešto bolje. Imam prosečno 1 intervju nedeljno. Na razgovorima kada me pitaju šta očekujem od plate uvek kažem dosta veću zaradu (100k+) u nadi da bi me ona motivisala da zapravo nešto radim kada nađem bolji posao, ali se duboko u sebi plašim da neću imati motivaciju da išta radim i da ću uskoro dobiti otkaz. Da li sa mnom nešto nije u redu ili sam se samo predugo zadržao ovde i izgubio motivaciju za rad? Imam 29 godina i prošle godine sam uspešno završio master studije (prosek 9.3). Privatnim životom sam jako zadovoljan i ispunjen, problem je ovaj posao. Pomagajte ljudi šta da radim!