Imam 19 godina i već više od godinu dana živim samostalno na drugom kraju države skoro bez ikakvog kontakta sa obitelji. Upoznala sam jednog dečka, zaljubila se. On je jedino što me istinski čini sretnom. Išlo je sve super, imala sam posao, njega i ništa mi više nije trebalo. A sad, sad ne znam gdje ću bit za tjedan dana, strah me toga. Bojim se da će me sustić moja brzopletost da odrastem. Ne želim otić od njega i vratit se doma, iako bi dala sve da odem na bar dan, dva. Sve se polako raspada, želim radit ovdje, ali nemam gdje. Strah me otići da se nemam gdje vratit, da njega ne mogu vidjet bar jednom tjedno. A još teže mi pada to jer nemam nikoga svog ovdje. Imam tjedan dana da smislim gdje ću i što ću sa sobom. Strah me jako i nadam se da ću bar nešto uspjet.
Zaljubljen sam u radnicu u lokalnoj kladionici. Mladi smo oboje, ona je samo godinu starija od mene. Ne mogu da prestanem da mislim na nju, a ona ima dečka. Počeo sam da dolazim dosta često tamo da pijem kafu samo kako bih prozborio po koju reč sa njom i da bih je video. Smorim se kao zmaj kada dođem i shvatim da ne radi u toj smeni.
Ne, ne kockam se, ne trošim ogromne pare tamo. Nemam problema sa tim stvarima. Pijem samo kafu u toj kladionici i subotom odigram tiket za 50 dinara. Ništa više.
Ne mogu da prebolim bivšeg koji me prevario posle dugo godina veze i sada je sa tom osobom.. viđao se sa njom, dopisivali su se mesecima unazad... Ne zaslužuje moje suze, svesna sam toga, ali ja sam jako osetljiva osoba i ne vidim izlaz iz ove situacije.. užasno me bole njegove reči, laži, manipulacije, kako je pravio budalu od mene a znao je da znam sve i da znam da laže, ali nije imao toliko ljudskosti u sebi da me pogleda i sve prizna.. nikada ništa... Nisam nikad mislila da će mi uraditi ovako nešto.. a ja sam želela porodicu sa njim...
Najmrže mi je natezati se i dogovarati da imam s kim ići na more...
Imam 22 godina, dečko i ja smo zajedno 4 godine, ali uvek razmišljam o momku kojeg poznajem od ranije, nikad ništa nismo imali, samo smo dugo pričali, imamo isti posao, pa srećemo se jednom mesečno, kad ga vidim srećna sam ne mogu da prestanem da mislim o njemu, ima devojku više od 2 godine ali mi i dalje šalje poruke, kaže mi da sam lepa, like story uvek nađe temu za razgovor, svaki put kad vidim da mi šalje poruku jednom na 3 mjesece ja sam presretna, osećam se užasno mislim na njega ali ne znam kako da to zaustavim, moj dečko ga ne voli i ne zna za našu prošlost, ali nas dvoje se znamo od srednje škole, ja oduvek mislim da ima nade za nas, prošlo je 6 godina otkako smo prvi put razgovarali i uvek mislim da sam zaljubljena u njega, kad se je vratio iz njemačke ja sam bila toliko sretna da nisam mogla da spavam ali ne znam ako on osjeća isto prema meni...
Ujak i ujna su oduvek bili čudni. Ponašali su se kao dva derišta dok se nisu posvađali sa kompletnim familijama, i njenim i njegovim zbog ujninih hirova i potrebe da sve bude kako ona hoće. Ona je zaćutala od braće, ujak od sestre. 15 godina tako dok najednom ujak nije umro. Ujnina braća su joj se našla u muci kao i moja majka koja je sve te godine održavala kontakt sa njima dvojicom. I sada, 6 meseci kasnije, ujna dolazi kao sve je super… a mene boli jedna tužna činjenica, moja majka ima četvoro unučića i deda ujaka nikada nisu upoznali… iako je majka uzaludno pokušavala da promeni odnos između nje i brata… a baba ujna je najslađa da im sve rođendane zna, grli, ljubi… a mene sve to boli.
Malo se priča o tome koliko su se kako muškarci tako i žene promenili. Niko ne traži ništa ozbiljno, u fazonu su jedno veče i ćao. Imam 21 godinu i nikad nisam imala vezu niti dečka. To je već počelo da utiče na moju psihu. Postala sam nesigurna, isfrustrirana i ne daj bože da me neko pita da li ima neki dečko. Znam šta će mnogi reći, a to je da ima vremena i omiljeno ‘Doći će kad se najmanje nadaš’. Ne mogu da opišem koliko je užasan osećaj biti jedina u društvu, propustiti tinejdžersku ljubav, gledati svoje prijatelje u srećnim vezama i nelagodu koju osetim svaki put kada me neko pita ‘Koliko ti je trajala najduža veza’. Uvek se pitam, zašto ne ja?
Osećam se izbačeno iz ravnoteže. Nedavno sam ghostovana, što je danas izgleda standardna pojava. Može li mi neko ko to radi objasniti - zašto? Nikada nisam bila okrutna u odbijanju prema nekome ko je bio korektan prema meni, ako ne želim da nastavim s nekim, a kratko smo se viđali, jednostavno odmah nakon viđanja pošaljem poruku tipa "Hej, mislim da naš kontakt nema budućnost. Sve je bilo lepo, jednostavno smatram da nismo kompatibilni. Želim ti sve najlepše i da nadjes svoju osobu". To je pet minuta da postedite nekoga patnje. Ali ovo...nakon što je sve bilo baš lepo kaže "čujemo se" šturo odgovori na moju poruku naredni dan i nikada više ne inicira kontakt, a pre toga smo se stalno dopisivali i viđali i inicirao je najveći broj tih dopisivanja i viđanja. Zašto to radite ljudi?
Nakon godinu dana veze on je otišao sam na more gdje mu je bivša žena radila sezonu i danima spavao kod nje pod izgovorom da je otišao vidjeti djete.