Užasno me živcira kad ljud tipkaju na messengeru sto godina da bi na kraju poslali 3 riječi.
Pre koji dan sam od kolege koji ne dolazi skoro nikad na faks, kojeg ne podnosi više od polovine ljudi sa smera jer je najpametniji u svemu, dobila epitet sebične osobe koja ne želi nikome da pomogne već samo gleda svoju g**icu. Sve to jer nisam želela da mu nacrtam rad za koji mi realno ne treba ni 15 min, jer je dečko nevaspitan i uvek ima potrebu da nekoga u društvu spusti da bi sebe uzdigao. Odlučila sam da ne želim da vreme trošim na takve osobe. Radije ću pogledati neki film, odspavati ili bilo šta drugo. On nije jedini džabalebaroš kojeg sam odbila kad mi je tražio pomoć. Nije stvar u pomaganju, nego je stvar u tome što ako neko ne ceni moj trud i vreme zašto bih mu ga poklanjala? I osećam se izvanredno.Bolje ograničen krug prijatelja, nego gomila koji su tu iz koristi.
Iako nije moja stvar niti je pohvalno, volim da spuštam narcisoidne i egoistične osobe jer mislim da su nekad nekoga povrijedili sa svojom bahatošću.
Roditelji mi cijeli život obezbjeđuju apsolutno sve. Materijalno. Ali ja nisam sretno dijete i ne živim u sretnoj obitelji.
Kad čujem devojke kako tvrde da su svi muškarci isti, setim se svog prijatelja iz mladosti, sa kojim, na žalost, nisam više u kontaktu. Taj momak nikada nije izlazio u "noćni provod". Nije voleo takva mesta, a još manje ljude koji zabavu vide u kafani ili klubu. Više je voleo da provodi veče u miru i tišini, s nekim romanom epske fantastike u ruci, gledajući film, igrajući šah sa mnom (ili neku drugu igru), ili provesti veče u šetnji s drugarom iz detinjstva, ili sa mnom. Bio je lepo vaspitan, učtiv, kulturan i svestran, ali i dosta povučen i tvrdoglav momak. Sećam se kako sam satima mogla da lutam i razgovaram s njim o svemu i svačemu. Devojku nikad nije imao. Ne sećam se da mu je neka devojka pisala i da je želela da ga upozna. Kad malo bolje razmislim, sećajući se njegovog osmeha kad me ugleda, mislim da je on zapravo sve vreme bio zaljubljen u mene. Volela bih da ga ponovo vidim. Nedostaje mi.Toliko je godina prošlo, a meni još uvek izmami osmeh i toplinu oko srca sećanje na njega.
Užasno mi smeta šta moji roditelji poštuju i vole moga muža kao sina, a njegovi mene niti ne poštuju.
Moj muž je osoba koja se zna prodati ljudima i svi misle da je divan, dok je doma u 4 zida sasvim druga osoba. Nakon svake veće svađe traži razvod i želi da se odselim iz njegovog stana....umorna sam od našeg braka i toga da moji roditelji poštuju njega unatoč tome šta znaju kako se ponaša prema meni.
Ništa me ne iznervira kao kad djevojke svoje momke\muževe tretiraju kao djecu, odnosno kad se isti ti ponašaju kao djeca a njima je to sve slatko i simpatično (npr. ne mogu sami da pronađu svoju odjeću, ne umiju da kupuju odjeću za sebe, da spreme jelo...)
Za svojih 37 godina, triput sam dobio otkaz. Ali, nijedan otkaz mi nije teško pao, niti sam zbog otkaza pao u bedak.
Kada sam bila mala otrčala sam do komšijinog drveta i pokrala par višanja (on je to video i samo se nasmejao), a ja od tada nikad u životu nisam obukla tu majicu, helanke i te patike, nikad nisam prošla tom stranom ulice u strahu.
Sve ispite u ovom roku položila sam tako da mi fali bod do veće ocjene. Ludim...