Roditelji su me samo tjerali da učim. Nisam smjela izlaziti dok ne završim faks. I sad se čude što sa 30 godina nemam dečka niti prijatelje...
Odrasteš onda kada shvatiš realnost života i svijeta, pa prestaneš i da se raduješ, a i da tuguješ.
Imam problem koji teško priznajem sebi. Sklon sam opsesivnosti oko svega što radim. Šta god da preuzmem, mora biti temeljno urađeno, bez izostavljanja bilo kakvog detalja, čak i kada to nije potrebno. Jednostavne zadatke, koje bih mogao završiti brzo i jeftino, zakomplikujem i nepotrebno podignem troškove. Često preterano komplikujem stvari, daleko više nego što je potrebno.
Sviđaš mi se nenormalno. Nakon 5 godina sam se zaljubila, i vidim da osjećanja nisu uzvraćena. Zašto se muškarci odmah ohlade čim pokažem interesovanje? Čak i malo?
Imam posao koji je i više nego dobar. Imam verenika koga bi svaka poželela. Imam ljubavnika kada mi je dosadno. Imam prijatelje koji su iskreni prema meni. Porodicu koja je ok. Izgledam odlučno. Idem 3-4 puta godišnje na fine odmore. Dobro sam obučena. Dobijam puno komplimenata. Užasno sam nesrećna. Ne depresivna. Samo nesrećna. Nikoga zapravo ne volim. Sve mi brzo dosadi. Ne znam šta da radim. Imam samo 30 godina. Nisam ovako zamišljala svoj život.
Još uvijek, nakon toliko godina i života koji nam se dogodio da svatko ima svoju obitelj, čeznem za njim. Nikad ništa imali nismo a opet smo imali. Mislim da ću doživjeti starost a on će uvijek biti moja neprežaljena ljubav. Tješimo se da smo prijatelji i da je najbolje što je tako a oboje nas srce zaboli kad to kažemo.. Ima puno naših pjesama ali dvije kad čujem suze same krenu. Dve muzike i tajna najveća.. Valjda je stvarno tako morali biti, druga nacija, druga vjera.. Hoće li srce ikada prestati boljeti ili ne?
Prestao sam pušiti nakon 20+ godina. Danas je 3 mjeseca, još je ponekad teško, ali ponosan sam! Što je vama pomoglo u prestanku?
Imam realne indicije da se verenicina drugarica opasno loži na mene. Čak me hvali u prisustvu verenice non stop. Šta činiti?
Kako je tužno gledati kako se ovaj predivni svet raspada pred našim očima, a za to smo sami krivi, bez obzira koliko si srećan i pozitivan, uvek negde vidiš nešto što te vrati u realnost i zakuca za beton. Ne krivim ljude koji se se odali porocima, užasno jeste, ali neki ljudi nemaju snage da se nose sa sobom, sve što žele je da što pre odu odavde a da im bar pri tom putovanju bude na trenutak lepo, žalosno i jako tužno šta je čovek, jedno duhovno uzvišeno biće dočekao, neki insekti imaju više dostojanstva od čoveka....
Imam starijeg brata i on je ceo život miljenik, bila sam u fazonu ok kao vole ga ali vole i mene i sestru; Na poslu koleginica koja je tetka priča o sestrinoj deci kaže "ja nju volim više od njega i to je to, ona mi je sve, za nju bih dušu dala" i onda shvatim da zapravo ceo život mi se NIJE pričinjavalo da sam manje voljena, željena, cenjena - brat JESTE omiljen i za njega bi dušu dali, a ja i sestra pa mi smo eto samo tu silom prilika. Boli jako, ne budite takvi molim vas.