Jako mi teško pada to što nemam drugarice. Zbog trauma iz osnovne i srednje škole, jednostavno ne znam kako da sklapam prijateljstva. I kad sam pokušala, naletela sam na pogrešne.. Imam 23 godine i stvarno bih volela i ja da izlazim, plešem, zakažem sa drugaricom nokte, idem u šoping… Moj momak ima veliko društvo u koje smatram da se ne uklapam (i to su uglavnom parovi pa je sve nametnuto). Mislim da bi mi sve bilo lakše kada bih imala bar tu jednu ili dve osobe sa kojima bih popila kafu. Eto.. Nisam ružna, nisam glupa ali ne znam kako da se socijalizujem i zbog toga se često osećam depresivno.
Za pohvalu su mi vredni, organizovani ljudi koji postižu dosta toga u toku dana al su mi sa druge strane strašno naporni ljudi koji forsiraju produktivnost, perfekcionizam i u tom smislu su naporni za društvo jer naglašavaju tu svoju osobinu i osuđuju ljude koji nisu takvi. Svakako bolja krajnost od nemarnih lenčuga al nisu ni ovi uboli meru niti su prijatni za provođenje vremena.
Mislim da nikada više neću moći voleti onom snagom kojom sam volela mog bivšeg s kojim sam bila 5 godina i za kog se ispostavilo da je lažov, švaler i kockar. Svo moje poverenje u ljude je srušio. Dugo sam bila sama i imam sada osobu koja me voli i poštuje, ali sam ja digla zid i maksimalno što osećam je, drag mi je'. Srce mi je zauvek slomljeno, a emocije mrtve.
Kad bi mogli da izmisle neku pilulu da se vrati vreme, da na vreme popravimo sve između nas dvoje. I da i dalje nas dvoje postoji. Znam koliko smo se voleli, znam koliko se volimo i dalje. Ali tvoj ponos i strah od "neidealnog" braka je ubio nas dvoje.
Preselili smo se iz Bgd u jedno manje mesto, gde je muž dobio novi posao. Ja se nikako ne mogu priviknuti na ovu usporenost, na zatvorenost ljudi, na prazne ulice kad je hladno ili pada kiša. Muž kaže da nije ni njemu sjajno, ali da mu je dobra plata i nema više snage za selidbe i nove početke. Ne znam više šta da radim. Ne bih volela da mi deca ovde odrastaju i da mi najbolje godine provedemo u ovoj učmaloj sredini.
Smaraju me rasne ravnopravnosti u filmovima koje forsiraju. Određene teme su prosto takve da u filmu ne mogu biti zastupljene sve rase i tačka. Kao npr filmovi sa nekom istorijakom temom gde crnci nisu mogli da budu ni u ludilu eventualno kao robovi.
Može li neko da mi objasni univerzum u kom na mene, dijete kobilu od 33 godine, se verbalno istresaju roditelji, dure i manipulišu, jer ne želim da dajem pola novca za račune koji se na kraju mjeseca sabiraju za mene i još 5 odraslih ljudi (sestrina porodica). Znači omjer je 1:5. Njih 5 će dati pola od iznosa, a drugu polovinu ja. Je li to fer? Je li to ok? Pri tome ponašanje najgoreg neprijatelja prema meni je daleko bolje nego ponašanje moje sestre za koju sam imala beskonačno strpljenje? Je li to ok? Je li ovo život koji treba bilo ko da živi? Je li toliko nerealno što želim svoj prostor i svoj mir???
Mom drugu majka umrla kada je rađala njegovu sestru, on je imao 7,8 godina, otac ih posle par meseci ostavio kod babe i dede od majke. Dečko je brinuo o sestri i o bolesnim ukućanima. Pričao mi je dok nije postao punoletan da je išao čak i da krade da bi prehranio sebe i njih troje. Otac im dobio decu sa ženom koja je već imala svoju decu i koju je on izdržavao. Za sina i ćerku nikad nije pitao. Nakon 10 godina pozvao ga sin očeve sadašnje žene i rekao mu da mu je otac umro. Drug ga pitao gde je i kad sahrana jer mu je ipak otac a ovaj mu rekao: "Ne, ja te zovem da te pitam za adresu, da znam gde da ti ga pošaljemo. On je tvoj otac, nećemo mi plaćati sahranu." Koliko je to jezivo. Kao da je čovek koji ih je izdržavao vreća krompira. Nikada neću zaboraviti druga koji grli sanduk i plače za ocem koji nije bio otac. Evo danas počinjemo da pravimo njegovu kuću. Život ga je udesio da nikad neće biti normalan čovek, ali presrećan sam što mu je krenulo napokon.
Moj muž se ugojio 10 kg otkad sam ostala trudna pre godinu dana. Stomak mu je sve veći i pije koka kolu umesto vode, na hleb maže puter od kikirikija i nutelu zajedno i samo se tovi. Malopre mu kažem da je celu teglu nutele spucao za 3 dana sam, jer deca i ja to ne jedemo, a on tvrdi da nije on i kaže kako on meni ništa nije rekao što imam 7 kg viška. A ja se porodila pre 3 meseca i već smršala 7 kg i trudim se da skinem i ostalih 7. Čuj, on meni ništa nije rekao a ja 3. dece.. Bože sačuvaj. Na stranu što me nervira to što jede ko svinja đubre i goji se (uvek je jeo puno slatkiša) ali zdravstveno mu smeta, što se vidi. A iskreno i meni se fizički manje sviđa kako vreme ide. Ne znam više kako da mu kažem, ne vredi. Uveravao me da će sve to skinuti preko leta, što se nije desilo. Ide zima, ima da se natovi još više. Kako smo ušli u ozbiljnu vezu, tako je prestao da trenira i počeo da se zapušta. Ali se bar nije tovio. Ovo sada već postaje ozbiljno jer kao što rekoh, utiče i na zdravlje.
Ništa me ne hladi kao muško bez karaktera. Može da izgleda kako hoće, da ima para isto toliko, ali ako je nedosledan i kukavica - džabe mu sve.