Izbegavam da jedem van kuće. Ne zato što je skupo, nezdravo ili što pazim na zdravlje. Ne. Jednostavno kuvam daleko bolje od svega što sam probao po većini restorana i kafana.
U porodici sam važila za pametnicu, ponos mame i tate, vukovac, sve petice i šta sve ne. Na faksu sam sada, dajem sve u roku, i dalje me moje bake i deke, starije tetke i ostali gledaju ko Boga, ali sam primjetila da to smeta mojim mlađim rođacima..promjenili su se prema meni, slabo da hoće i da me pozdrave, a nit sam šta ružno im uradila, nit sam sad neka prepotentna. Okupljaju se, idu na putovanja, sa mnom ni na običnu kafu nemaju vremena otići, likovali su kada su se meni dešavale neke ružne stvari, ružno zvuči, ali osjećam da im je to pričinilo zadovoljstvo.. i naravno da me boli kad vidim u šta su se pretvorile osobe s kojima si proveo pola svog života, a ni sama ne znam zašto je to tako..
Radim kao maser. Uglavnom dolaze mladi kod mene, no pre neki dan je došao jedan stariji gospodin. Pedesetak godina, krupan, mišićav, ali sav četvrtast. Ljudi moji to je kao kamen da sam masirao. Ja zgrčeniju osobu nisam video u životu! Tri dana mi je trebalo da se oporavim. Setio sam se reči svog profesora sa više. "Nećeš znati šta je patnja sve dok ne upoznaš svog Kamenka". Posle šest godina rada moj je konačno došao, zadovoljan je i hoće da nastavi svaki vikend. Nikad nisam odbio klijenta pa neću ni njega, ali ovo će stvarno da bude izazovno.
Ne znam kakav je to 'život' kada su ljudi zadovoljni da rade za minimalac. Plate račune i eto da ima nešto da se pojede. Ne putuju, ne izlaze, ne provode se, nemaju novca za novu robu, da odu pogledati film ili kupiti neku knjigu. Nije to život već preživljavanje.
Svoj prvi brus sam ukrala sa žice iz komšikinog dvorišta jer moji nisu hteli da mi kupe, a u školi su me zezali jer ne nosim. Živim na selu i nisam imala gde da kupim, jer bez roditelja nusam išla u grad. Sramota me toga.
Moj muž je prije braka bio romantičan, pažljiv, dobar, nikada ispred mene nije podrignuo ni p*dnuo a izlazili smo 5 godina i mislila sam da ga poznajem bolje nego sebe. Prošle godine od kada smo se uzeli on je sebičan, bezobrazan, lijen, p*di i podriguje po cio dan, ponaša se prems meni kao da sam robinja. Ne znam gdje je onaj divni muškarac za koga sam se udala. On misli da ga neću ostavit a ja sam već podnijela zahtjev za razvod i čekam da stignu papiri.
Oduvek sam želela da budem stjuardesa. Htela sam da upišem Vazduhoplovnu akademiju, ali moji nisu imali novca da me pošalju u Beograd. Sada završavam srednju školu. Saznala sam da stjuardesa mogu da postanem sa bilo kojom srednjom školom. I kad sam pretraživala šta je potrebno da bih postala stjuardesa - 1. 65 m visine. A ja imam 1.57 m. Kako snovi lako propadnu. Mislim da mi ovo nije suđeno.
Oduvek sam se pitao šta romi rade sa svim tim starim gvožđem, šporetima, kablovima, veš mašinama...
Radim kao prodavačica u jednoj maloj prodavnici u Novom Sadu. Pre par meseci ulazi mušterija, neki momak, neobrijan, neošišan, možda i neokupan. Odmah sam pomislila bože kako je ružan, što izlazi ovakav među svet. Ima veliki nos, još i kriv na sve strane. Stane on ispered keksova i gleda u njih kao da bira mladu i zamislio se. U jednom trenutku pita on mene da li imamo nešto slatko, a da nije od čokolode. Rekla sam mu da će teško takvo nešto da pronađe u ovoj prodavnici. A on mrtav hladan pogleda u mene i onako bosanceroski kaže: možda trebaš stat na moje mjesto i pogledat, i namigne mi uz blagi osmeh. Trebalo mi je sekund ili dva da shvatim šta je rekao, ali ljudi moji meni su trnci prozujali telom i zbunila sam se potpuno. On je odmah izašao a ja sam ostala onako pometena. Nisam ga od tada videla ali i dan danas često pomislim na tu situaciju i sam trebala da kažem. Od tog dana nekako manje sudim o ljudima po izgledu.