U 37 godina sam totalno usporio, bitno mi je kad namirim celu porodicu i kuću da makar 2 sata ne radim ništa. Nemam volje za vežbanje, upoznavanje novih ljudi. Sve ambicije koje sam imao sa 30 godina mi se danas čine jako daleko..
Potrebno mi je puno vremena da mi se neko počne sviđati, a cijela vječnost da ga zaboravim. Zatrpavam se poslom, obavezama i drugim stvarima koje voli, ali džaba, svaki dan, u svakom trenutku mi on padne na pamet.
Zanima me jako kako izgledaju Vinston, Ružica i svi ostali koji su redovno ovde :'D eto, toliko od mene.
Kada sam počela da živim sa bivšim dečkom za par meseci ugojila sam se mnogo, jednostavno toliko dobro kuva i toliko kalorično sprema da nisam mogla da odolim. Na kraju ostavila sam ga zbog toga ali mu pravi razlog nikad nisam rekla...
Nakon što me bivši dečko, za kojeg mi ni u pomisli nije bilo da je takav, prevario, užasno se bojim ući u novu vezu jer znam da neću moći biti dobra djevojka. To je pobudilo preveliku ljubomoru i paranoju koju nitko od budućih dečkiju ne zaslužuje.
Kažu da je dobro otići na putovanje bez partnera, nisam ljubomorna, prošle godina sam otišla na more bez njega i ja ne mogu opisati koliko mi je nedostajao, odmori je prošao u odbrajanju dana kad ću se vratiti...stvarno ne vidim šta ima tu lepo ove godine sam otišla sa njim i odmor nikad bolji, ne vidim šta je lepo u nedostajanju i zašto to ljudi uporno odobravaju...kao da je ključni deo veze biti odvojen...
Živim u inostranstvu duže nego u domovini i moj muž je uspešan biznismen. Kada smo rešili da živimo zajedno, dogovorili smo se da nećemo da provedemo život kao većina gastarbajtera. Živimo u ogromnom stanu i proputovali smo skoro ceo svet, redovno idemo u pozorište, oboje obožavamo operu. U ovoj zemlji ne bih volela da provedem starost a u domovini nemamo ništa. Ponekad uhvatim sebe kako se brinem za našu starost...
Na facebooku ''vodim'' razgovor sama sa sobom već nekih 4-5 godina. To bih nazvala nekim virtualnim dnevnikom. Tu šaljem svoje misli, ideje, prezentacije, videe koji su mi zanimljivi i smiješni, razmišljanja o stvarima koje me muče...Ne baš svaki dan, ali par puta u mjesecu sigurno, kao i kada osjetim potrebu. Prije nego nekome pošaljem neka svoja ozbiljna osjećanja, uvijek ih prvo tu napišem, pošaljem sebi, pa još jednom razmislim da li da nekome to kažem. Super mi je to jer se puno puta desilo da me spriječi da kažem nešto što bih zažalila, a i simpatično se podsjetiti nekih stvari koje su mi djelovale ozbiljne prije par godina.