Iako sam nezaposlena, gledam kalendar za 2023. godinu i razmišljam kako se odlično uklapaju neradni dani za uzimanje odmora, i u februaru i za prvomajske praznike :D
Nije me niti jedna djevojka ostavila u vezi. Sve sam veze ja prekidao. Dao sam na početku do znanja "ili si samo moja, ili nismo zajedno" i nudio isto svakoj. U srcu svoje buduće supruge ću biti samo ja i niti jedan drugi muškarac (osim oca, dede i brata/ce). I tako sam mijenjao dok nisam našao djevojku za ženu. I sada sam godinama u braku.
Nije mi jasno kako se žene toliko unište nakon što ih partner prevari i ostavi? Mišljenja sam da baš tada trebaju dati sve od sebe da grme izgledom i stasom! Tipa Shakira, svi pišu kako je tužna blablabla, sve to stoji, ali ženo pokaži mu šta je izgubio, neka mu bude žao!!!! Tek mi je 20 i možda ne razmišljam o osjećajima i svemu tome, ali svi bi se bolje osjećali da dokažu kolika su premija za te ljubavnice/ljubavnike.
Imam drugaricu koja je izuzetno teška da pita za pomoć, te tako znam da kada pita da je ozbiljno. Zvala je pita da li sam u mogućnosti da joj pozajmim novac da plati struju koju su joj isključili da bi mogla da nastavi da radi online, jer bez posla je gotova. Vodi računa o svojoj porodici. Pozajmila sam joj koliko sam mogla, na šta se ona slomila i počela plakati, jer je u krugu imućnih ljudi koji veoma lako mogu da skupe novac da može da plati taj dug i što pre nastavi da radi i vrati ga. Glavno da su bacali pare kada je trebala spomen ploča za pokojnika da se pravi. Za to se imalo. Za živu osobu u nevolji ništa. Kada bi mi prišli imala bih svašta da im kažem. Najviše da se ne razmeću putovanjima i kafama sa poznatim ličnostima, ako neće da budu ono što treba da budu i što se predstavljaju u javnosti. Humana ljudska bića. Mrzim to kod nas. Predstavljamo se kao anđeli, a u suštini, većina, su daleko od toga.
Imam 27 godina i htela bi da znam kakav je osećaj imati svoju platu. Još uvek ne radim, imam 4 ispita do kraja
У домаћинству имамо неколико аута, између осталог и Заставу 101. Симпатично ми је када ме власници немачких шпорета гледају као на нижу расу, можда размишљају и како немам ни шта да једем јер седим за воланом аута који сада има нижу вредност него нов мобилни телефон. Али је јако згодан ауто када треба да довезеш кући цело печено прасе, мале пилиће, одведеш пса код ветеринара, одеш до њиве да видиш како напредује летина, набереш неколико кога кромпира у башти, превезеш нешто грађевинског материјала или због стања самих путева по руралним подручјима.
Završavam medicinu i sve više se pitam da li sam za to. Posle svakog odlaska na kliniku sam depresivna, razmišljam o tim ljudima koji umiru, a ja ne mogu da im pomognem. Takođe, dok sam na klinici nekad mi krenu suze na oči kad shvatim da neko umire. Što je najgore dobro mi idu studije i mislila sam da je empatija uslov za ovo zanimanje. Ne znam šta da radim i kako da ukombinujem ovaj posao i svoje psihičko zdravlje. Razmišljam o nekim granama koje nisu direktno povezane sa time, tipa menadžment u zdravstvu, profesura, estetika, akušerstvo itd. Opet ne bih posle toliko škole da radim za 600e nešto što može da se radi i sa drugim fakultetom. Baš me izjeda ovo.
Nikad u životu nisam pustio goluba pred djevojkom (nijednom) niti sam čuo da su one to uradile.
I to mi se sviđa. Neka je prirodno al neke stvari covek treba da kontroliše osim ako se baš omakne.
Upoznala dečka, on rastavljen, ja rastavljena... zbližili se, zavoljela ga...bila uz njega u najtežim trenucima života. Rekao je "da nije bilo tebe, sada bih bio ili u zatvoru ili mrtav".
Ode van raditi, ja ostajem tu, maksimalna podrška, veselim se svakom uspjehu, uz njega 100%.
Pozove me na godišnji sebi, dođem, provedemo se predivno. Upozna me sa svim prijateljima, situacija idealna. Vratimo se doma zajedno, da bi tjedan dana nakon toga saznala da je stavio na kocku sve... mene, sebe, moje osjećaje da bi pokušao vratiti nju. Drugi dan saznam da je nju zvao na vožnju dok je meni rekao "nisam dobro, vidimo se kasnije ili sutra"
7 mjeseci laži. A za njega bi dala bila sve. Stari, sad će te karma sustići. Ja više nemam šta.
Kada sam bio manji, osnovna i početak srednje, nerijetko sam se znao potući. Znao sam prebiti i više momaka odjednom. I kada ih pretučem, oni pobjegnu na sigurnu udaljenost i počnu prijetiti rođacima, braćom, prijateljima, poznatim mafijašima, oružjem i sl. Ja sam se uvijek tog plašio. Nisam želio zvati svog oca ili prijatelje da se biju za mene. Onda sam plakao pred svima od straha. I tako sam od tog poštovanja na početku dobijao sažaljenje. Naravno, i ja sam znao batine pokupiti. Ali nisam nikome prijetio poslije i tu nisam plakao. Sada imam preko 30 god i ne tučem se više. :)