Ne mogu da se družim sa ljudima koji imaju decu.
Smatram da je društveni život za ljude koji imaju decu gotov.
Krivo mi je sto moj muž može u akciji da izdrži preko pola sata, jer ja posle 3 minuta doživim vrhunac i ne treba mi više.
Dok nisam postala majka, imala sam određene strahove, a sada, kada imam svoju decu, plašim se samo onih stvari koje ugrožavaju zdravlje i bezbednost moje dece.
Jednog dana kad budem imala decu, samo ću im reći da paze šta rade i da pametno rade, jer sve ima svoje posledice. I da to ozbiljno shvate, jer ja baš i nisam.
Ne vjerujem ljudima koji svoj selfie imaju za pozadinu na mobitelu.
Stvarno ne razumijem ljude koji se udaju/žene sa 20 godina, slijepo vjerujući u sve i svašta. Zar mislite da je život film?
Imam dečka nekoliko godina i divno nam je u vezi i srećni smo dok on ne ode u svoj grad. Na samom početku veze je bio u kontaktu sa bivšom što mi je priznao nakon godinu dana kada je naša veza krenula u ozbiljnijem smeru jer nije želeo ništa da krije. Nije me prevario, ali je gajio određene emocije. Posle ogromne svađe, nekako sam mu oprostila, sada ni sama ne znam zašto. Od tada mene to ubija, svaki put kada ode u svoj grad, odakle su i jedno i drugo, ja sam nervozna, proveravam profile kao manijak i osećam se nesigurno. Ne znam da li će ovo ikada proći i da li ću preboleti to što mi je, kada sam se najviše otvorila, priznao tako nešto. Bolje da je ćutao. Razmišljam da raskinem jer me ovo već godinama jede, jednostavno osećaj "izdaje" ne prolazi iako je sve to daleko iza nas.
Stvarno bih želeo da neko želi nešto kao što sam ja želeo Jovanu.
Previš esam emotivna plačem dok gledam crtani, plačem kad izgubim neki predmet za koji sam vezana a mnogo lako se vezujem.
Moja majka je izjavila da joj je muž, moj očuh, bitniji nego ja.