Nema ništa groznije od ranog ustajanja, neću takav bioritam i tačka.
Ne shvatam žene koje ne rade. Evo moj suprug nema platu, kasni, zamislite da ja ne radim, pa od čega bismo živeli? Kako bismo platili račune? Kako možete biti nezaposlene? Kao domaćica vi ne zarađujete, kako se opustite tako?
Ljudi moji koliko smo se razočarali u prijatelje, par koji se družio sa nama. Toliko smo bili bliski i samo su prestali da se javljaju. Nije mi jasno. Da li da pitamo ili ignorišemo..
Odavno se nečim nisam "zaludela", odnosno ništa mi se nije baš dopalo, inspirisalo me. Ranije se to često dešavalo sa knjigama i filmovima. Treba mi da se osetim živom, a ne znam kako to da postignem. Sve se promenilo posle nekih kriza, postala sam robot na relaciji kuća-posao...
Kad muzeva porodica dolazi to je kao popisna komisija. Ulaze nam u svaku sobu, šetaju po dvorištu, komentarišu, otvaraju elemente po kuhinji dnevnoj, sve suptilno neobavezno i uz komentare....
Vidim da ću uskoro biti okarakterisana kao loša snajka kad popucam po šavovima...
Provedeš sa nekim ljudima ceo život, i dođeš u godine kada si napravio neku lovu i sad ti trebaju lojalni i odani ljudi, koji će biti uz tebe i sa kojim ćeš moći da napraviš još brdo para, ti ih nemaš, ali pazi, nemaš ih, ne možeš nikom da veruješ ni da se osloniš na njih ?? Ljudi sa kojima sam odrastao, nisu mi verni, o čemu mi pričamo više, društvo je otišlo u pm, sve ću sam, ne treba mi niko, jedini, najbolji prijatelj si sam sebi, zapamtite to !!!
Ne podnosim ljude koji ne umeju da se izvine. Drugarica iz srednje mi je rekla da se ona nikad prva neće izviniti. Kada se desilo nešto, ona nije htela da priča sa mnom. Nakon nekoliko dana, prišla sam joj i pitala u čemu je problem. Ispostavilo se da je nešto pogrešno protumačila.
Danas mi je rođendan, 40.
I pozvala sam par prijatelja da da porodicama za vikend dođu kod mene da obeležimo. I niko ne može.
Nemam ne znam koliko prijatelja u životu, sve ukupno 5, ali baš dragih, bliskih. Svi imamo porodice, družimo se u skladu sa obavezama, ne baš često ali kako uspevalo zbog škole i dečijih obaveza. I kako je moguće da baš niko ne može taj vikend. Pogodilo me. A imaju opravdane razloge, ne zameram. Ali mi je nešto teško palo. Nemam 5, nego 40 god, ali... Osećam se kao dete koje je pozvalo ceo razred na rođendan i niko nije došao.
Promenila sam struku i roditelji su sad ljuti na mene. Radila sam ono za šta sam se školovala, ekonomija i finansijski softver. Odlična u poslu, zarađivala sam oko 2300e mesečno u struci. Međutim, shvatim da se ne pronalazim iako dobro radim, da sam se džabe školovala kad ja ne mogu mentalno više ovaj posao. Postanem za godinu dana web dizajner i dobijem posao. Plata mi je malo preko 1000e, ali mnogo se lakše diše. Međutim, moji roditelji misle da ja ne mogu biti dobra ni u čemu osim u ekonomiji i stalno me pitaju dokle ću da se debilišem i kad ću ponovo imati pravi posao.
Ne daj Bože da neko pusti nekog s detetom preko reda da ide u policiji, na kasi, u Pošti i slično.... Svi s mržnjom gledaju i u tu majku i u to dete! Sve kao povela ga namerno da ne bi čekala red! Aman ljudi.....ja ih imam dvoje malih, dok ih obučem, dok spakujem sve šta mi treba s njima kad idem, dok krenemo od kuće, pa ni luda ih ne bih vodila nigde da ne moram! Meni je čekanje u redu kad pobegnem od kuće uživanje, odmor, milina! Verujte, niko svoju decu ne vucara nigde da bi vama napakostio! Pustite te ljude preko reda, dosta im je njihove muke, a vi nećete crći za tih 15min duže.