Ima dana kada jednostavno ne mogu pozdraviti neke ljude....nema neki poseban razlog, jednostavno dođe dan kad nemam snage za "pozdrav" čak ni iz kurtoazije...
Nervira me što mi brat ne menja bele čarape po 7-8 dana i veoma pocrne, toliko da ne mogu da se operu ni na 95 stepeni.
Kad sam kao mala išla sa roditeljima u goste, jednom prilikom smo se svi izuli osim mog tate, a ja sam želeći da ga opravdam rekla: "Nije se izuo jer su mu pocepane čarape!"
Već neko vreme vežbam kod kuće i nakon treninga izađem na terasu bez majice navodno da vidim kakvo je vreme, a u stvari to radim da bih bio primećen.
Kada me neko pita: "Šta ćeš ti ovde?", osetim se nepoželjno...
Kao mlađi smo imali zafrkanciju, da za curu koja se jeb*, kažemo "jest nevina, al u lakat"...
Jednom prilikom sam, kada sam završio odnos sa jednom, ganjao je po stanu da je udarim penisom po laktu, da se ni to ne može reći za nju.
Sjećam se da sam završio ispred zgrade gol, a ona je bježala preko parkinga i plakala od smjeha...
Vraćam se kući u četiri ujutru, pešaka. Idem auto-putem (Beogradom). Pešačim, jer sam u bedaku zbog jedne cure. Lik staje busom i pita me dokle idem. Ja mu kažem, i on me 'ladno odveze do kuće. Nisam znao kako da mu se zahvalim, pet puta mu se zahvaljivao, otišao kući i zaboravio na sve probleme. Kako mi je samo drago što još uvek ima dobrih ljudi.
Jednom prilikom otišla sam s bratom na njegov oftalmološki pregled, dok mu je ljekar provjeravao vid pomoću onih slova, šaptala sam mu na koje slovo ljekar pokazuje samo da ne bi nosio naočale.
Sve djevojke normalno plaču, jedino ja momentalno pustim slinu do poda uz par balončića.