1995. godine mnogo izbeglica se doselilo u moje selo, ja sam tada imao 5 godina, nisam bio svestan situacije. Odmah pored moje kuće se doselio jedan dečko, zvao se Miroslav, koji je tada bio mojih godina. Brat od strica i ja smo se odmah upoznali sa njim, igrali se svakodnevno, vremenom je počeo malo da nas smara jer je uvek od nas uzimao slatkiše. Dali smo mu nadimak Željko. I tako jednom mene tata pita sa kim ideš u park a ja mu kažem sa bratom i Željkom, pita on a ko je Željko, ja kao mangup kažem Miroslav, a tako ga zovemo jer je željan svega, sekund kasnije tata mi je zakucao takav šamar da sam sve zvezde prebrojao i naravno kaznio. Taj šamar cu pamtiti čitav život, to je bio šamar koji me je naučio da poštujem druge i njihove živote.
Iako sam imala spontani u 8.nedelji prije 2 mjeseca, još patim zbog toga i mislim da tu prazninu ništa neće ispuniti. U stanu nekad napravim "stomak" i na trenutak me obuzme velika sreća. Ni mama ni dečko me ne razumiju, misle da sam preboljela jer "beba nije oživjela". Ali ja sam na ultra zvuku vidjela malo srce kako kuca i to me najvise boli. Doktori su mogli da mi spase trudnoću, ali tad su bili prvomajski praznici i niko nije mario.
Oduvijek sam imala želju da imam kancelariju i da se, kada mi neko dođe, okrenem u onoj velikoj stolici i kažem: Očekivala sam te.
Jedina iz društva sam se sećala svih dešavanja i zanimljivih događaja... Sada kad me neko pita: ,,Sećaš li se...?", iz inata kažem ,,ne" da pokvarim svu ,,čaroliju".
Kad sam bila mala udarala sam glavom u zid kad nije bilo po mom.
Voleo bih da mogu da okupim celu familiju,sve ujake, stričeve, tetke, strine, babe, dede, braću i sestre da napravimo jednu zajedničku sliku i da je okačim na zid.
Mnogo pijem energetska pića, i svaki dan se sve lošije osjećam i srce mi nepravilno radi. To nikome ne govorim jer imam osjećaj da nikoga i nije briga.
Uvek spavam u čarapama i imam svoje čarapice spavalice. :)