Ne želim da napravim dete dok ne budem siguran da ću moći da mu pružim sve što mu je potrebno.
Iako imam 25 godina, završen fakultet i stalan posao, najveća noćna mora mi je kada sanjam pismeni iz matematike.
Kad je dečko prvi put bio kod mene kući, toliko sam se izgubila da sam kad je dostavljač pokucao na vrata, umjesto da ih otvorim, hladno pokucala na ta ista vrata.
Dobro sam upamtio jednu rečenicu dragog profesora kada je rekao da u životu ne postoji poklon. Svaka pomoć me preskupo koštala.
Ležim u bolnici, noć k'o godina - operacija je sutra. Nije me strah nimalo, ali ipak plačem. Razlog je ona, koja je rekla da će uvijek biti tu pored mene... Je*eš ovo. Volim je neizmjerno, a ona bježi od mene. Ako čitaš ovo znaj da koliko god bola da si mi nanijela, više me boli kad nisi tu i živim za dan kad ćemo opet biti zajedno.. Nije gotovo, ne prihvatam to i neću nikad.
Koliko mi je jadno kad vidim na svadbama mladenci pred crkvu dolaze u nekim ful kolima samo da bi se pokazali svetu, a onda iza njih idu sve sami krševi, očaj...
Ne znam da li je to samo moj subjektivni osećaj zbog nekih dešavanja i velikih promena u mom životu ili smo mi stvarno onako generalno kao nacija, narod u kolektivnoj depresiji? Ne znam ali kao da su svuda zahladneli međuljudski odnosi, porodični, ljubavni, prijateljski, i to u zadnje dve, tri godine pogotovo...ili možda grešim? Voleo bih da grešim jer imam jak osećaj da je velika većina ljudi postala jezivo bezdušna i hladna bića koju jede dokolica i monotona svakodnevnica.
Moja sestra i ja smo bile sa istim dečkom, ali je opet volim najviše na svetu!
Oduvijek sam bila protiv veza i romantike. S muškarcima na distanci. Ali s vremenom ona zatajena čežnja za ljubavlju isplivala je na površinu, poželjela sam osjetiti i ja nešto. Sama sebi rekoh želim voljeti, makar bolilo. Pustim strahove, traume od oca i djetinjstva, otvorim srce. I onda njemu dam šansu. San snova. Od početka je htio nešto ozbiljno, da budem njegova. Tepanje, meki poljupci, topli zagrljaji i riječi. A sve je to trajalo samo sekundu. Nismo se posvađali, nisu odnosi zahladili, nit je u pitanju neko treći. Morao je otići. Što će u Hrvatskoj zabiti kad ga je Švicarska čekala. Raskid je bio neizbježan. On se više ne vraća, a ja ne mogu s njim. Od zadnjeg sastanka lijem suze i ne dolazim k sebi. Najviše me pati što sam ga upoznala još davno. Tad ga nisam ni primjećivala. Otvorila sam oči u najgorem trenutku. Izjeda me prilika koju nisam vidjela, mrzim sebe jer njega ne mogu. Bio je moja naopako ostvarena želja. Tren ljubavi, a more bola.