Svaku vrstu droge sam probala po pet puta. Zdrava sam i fizički i psihički, evo prošlo je par godina od tog "ludog perioda", imam ćerku, muža, divan posao i serćna sam
Imam instaliran tinder i badoo. Svaki dan lajkujem sve devojke čisto da se te devojke koje nikom nisu privlačne osećaju bolje i da im malo ulepšam dan iako nijednoj ne pišem.
Ugojila sam se nenormalno. Za par meseci 15 kg. Zdravo se hranim ali zbog problema sa hormonima ne mogu da smršam. Pre sam bila fizički aktivna pa sam to otprilike kontrolisana. Ali poslednjih par meseci roditelji mi ne daju da izlazim iz kuće, uopšte. Ako odem malo dalje do prodavnice odmah zovu da vide gde sam toliko dugo (10 minuta) . Ne daju mi ujutru da idem da vozim rolere, ne smem sa društvom da uzlazim. Nisam izašla iz kuće od juna meseca čak ni do prodavnice. Jako sam tužna zbog ovoga i to me tera da još više jedem, po ceo dan samo ležim u krevetu. Imam 22 godine i studiram tako da nemam para da se odselim. Ne bi mi ni dali da krenem na pilates/aerobik. Kad pokušam da pričam sa njima da ja moram fizički da se krećem odmah nastane svađa jer oni smatraju da napolju ima previše ljudi koji bi me napali i mnogo je opasno izlaziti iz kuće sem ako idem na fakultet pa onda odmah nazad kući. Sve me ovo još više istresira i to je još gore za moje hormone. Kao biljka sam postala.
Pre par dana moj drugar otišo do psihijatrije da obiđe jednog druga. Na ulazu je bio portir, za kog je mislio da je "normalan". Ulazi on kolima i ovaj mu priča "ajde, ajde.. " i čuje on da je nešto zveknulo i da su kola udarila o nešto. Tek će ovaj "E sad izađi i vidi šta si uradio".
Osećam se užasno zato što sam nepoželjno dete. Treće sam dete. Majka mi je bez griže savesti rekla kako je imala hormonski poremećaj pa nije znala da je trudna, inače bi me abortirala. Baba me celog života mrzi zbog toga i govori kako nikada nisam trebala da se rodim. Govori kako sam ja višak i kako bi bilo bolje stanje u porodici da ja ne postojim. Na dan mog 15.rođendana čula sam raspravu babe i majke kako joj baba govori zašto me nije abortirala, a ona joj se pravda i govori kako je htela ali nije moglo pošto je zakasnila koju nedelju. Ponekad stvarno poželim da je majka otišla te 2 nedelje ranije i da me je uništila. Ne znam zašto, možda je to greh, ipak Bog mi je podario da živim, ali ovaj život je zaista iscrpljavanje. Dugodišnje mučenje i nabijanje na nos kako sam ja najviše hrane pojela, kako sam ja najviše novca potrošila, kako su moja braća planirana i kako se njima mora sve priuštiti, a meni koliko novca bude ostalo mi je uništilo psihu.
Ostalo mi je 5 ispita do kraja i mislim da ću napustiti fakultet.
Nisam znala koliko jake živce imam sve dok nisam postala mama.
Ne mogu da podnesem škrte ljude. Shvaćam one koji štede, ali one koji samo slažu pare, a jedva si odvoje da jedu ne mogu.
Gubim poštovanje za ljudima, čim vidim koliko slika stavljaju na instagram.
Često čitam ovde kako deca imaju loše očeve koji su "tipični balkanci" pa bih volela da razbijem predrasude. Moj tata je najbolji tata na svetu! Bio je i tata i mama (koja je umrla od bolesti) i drugarica, ma sve! Nema teme o kojoj nisam mogla da pričam sa njim, iako je od mene stariji 44 godine. Ništa mi nije branio, samo me je usmeravao. Nije me terao da učim, a uvek sam bila đak generacije, završila master elektrotehnike. Pomagali smo se finansijski međusobno, čak se on odricao mnogo čega samo da ja imam. Podržava me u svakoj mojoj odluci, samo da sam srećna. A srećna sam što ga imam! Tata je i dalje tu, samo je došlo vreme da krenem svojim putem i osnujem porodicu. Samo se plašim da u novoj porodici nikada neću biti ovako srećna i bezbrižna. Htela bih da zauvek ostanem dete.