Muž nikad nije učestvovao u roditeljstvu. On dijete kao voli, izvede ponekad u šetnju i on misli da je njegov posao gotov. Na meni je sve. U zadnji par mjeseci dijete se jako teško uspavljuje inače u toddler je fazi, nemoguće je. Ja od stresa sebe udaram u glavu, grebem kožu i pravim sebi rane, jer ne mogu više preteško je biti samohrani roditelj a biti u braku. Da me bogdo hoće ostaviti, da makar znam da sam sama u svemu.
Moj momak ne briše slike bivših jer kaže da mu treba 'podsjetnik da može bolje'.
Čisto objektivno..31 godina, rešen faks, svoj posao, stan, auto, treniram 4-5 puta nedeljno, kuvam doslovo sve, uvek skockana, zgodna, lepa (mada je to u oku posmatrača naravno, rekla bih da zaista jesam), imam iskustva ali ne preterano, nisam neko ko bude sa svakim.. Imam dobre fore, umem da saslušam, razumem, utešim.. Nemam zle namere ni prema kome, imam neke vizije, čitam, istražujem, ne opterećujem se glupostima. Šta to meni fali da niko u zadnjih 5 godina nije poželeo da se potrudi za više od toga da se upoznamo, ili da odmah da inicira nešto fizički uz opasku da nije za vezu? Nisam očajna, zaista sam okej i drugarica ali meni ovo nikako ne ide jedno s drugim.. Molim vas iskreno jer zaista ne vidim u čemu je problem. I okej mi je da ostanem sama, idem ka tome, ali nejasno totalno. Dakle, radije će se okrenuti na ulici, lajkovati, krišom posmatrati, drugima komentarisati nego mi prići i pokušati makar sa "hej, hajmo na kafu pa da se družimo pa da vidimo" priču.
Svekrva mi je rekla da sam ogromna, a ja u 6. mesecu trudnoće i dalje nosim odeću koju sam imala pre nego što sam ostala trudna. Iskreno je žalim jer zbog svojih kompleksa ne može da se raduje unuku, nego meni zaviruje u tanjir.
Dopisujem se s tipom nekih petnaestak minuta i vidim da to već ide u određenom neprijatnom smeru. Paćenički i veoma nepotrebno erotizovano, što nisam nikada ni tražila. Razmišljam o blokadi, a u tom momentu me dotični pita: „Je l' ti smeta što sam oženjen?“. Odgovorila sam mu da najviše smeta mučenici koja se za njega udala i blokirala. Novi dan, novi bednik.
Sve me više grize savest što je mama ostala da živi sama od kako sam se udala i otišla da živim vani. Dugo smo bile samo nas 2, brat isto već odavno živi u drugoj državi, razumem da je prirodno da i mi stvaramo svoje živote ali me jako brine kako će ona u starosti, još prvi put u životu živi sama. Ne znam, valjda me bar neko još razume ako je bio u sličnoj situaciji.
Dok sam bila mala i živela sa roditeljima, tata je uvek bio dobar sa rodbinom. Poštovao ih, zvao, kuvao, spremao, postavljao. I sa njim i mama. Svi su se rado odazivali i uvek bili ugošćeni. Tata je bio broj jedan u familiji. Sto puta sam ostala bez užine za školu, jer se nije imalo para, zato što se prethodno neko morao ispoštovati. Danas kada sam odrasla, niko ali niko od te rodbine, nije mogao da mi pomogne (zajam je u pitanju), kada sam se obratila (iako mogu i te kako). Ajde nema veze meni, ali niko nikad mojim roditeljima se nije našao u kriznim situacijama. To je nešto što ja jednostavno ne mogu da razumem. Krivim roditelje isključivo, jer ne mogu da verujem da možeš toliko da se smeješ i zabavljaš sa ljudima koji kasnije nisu u stanju da budu tu kad je najgore. Kad se jede i pije sve je super.
Ne shvatam ljude koji jedu peciva iz pekare. To je hrana za siromahe.
Upoznala sam 8 godina starijeg dečka iz Bg, viđali smo se, pisao mi je non stop, uvek bio dostupan. Sve to je trajalo oko mesec i nešto. Bio je toliko divan da čak nisam imala potrebu ni instagram da mu tražim. Odjednom je prestao da mi piše, nestao. Posle tri meseca ga se setim i jedva nađem na instagramu, vidim oženjen i dvoje dece. Na slikama sa ženom pršti od ljubavi u opisu. Da li da joj kažem istinu? Obe smo prevarene (pritom on je debeo i fizički 0, ali jako šarmantan). Obe smo mis za njega.