Kako mrzim kad mi neko kaže "pa što ne nađeš nekog", kao da se momci beru na drvetu ili kupuju kod kineza 😒
Batine su definitivno iz raja izašle! Muka mi je od ovih modernih roditelja i njihove nemoguće djece koja više liče na đavole nego na djecu!
Mrzim kad me pitaju što sam tužna... Nisam tužna samo mi se ne priča u 8 ujutro, chill.
Često mi se desi da vidim neku devojku ili ženu, i prva pomisao mi bude "Bože kako se obukla, ko joj je rekao da to ide" i onda bukvalno par sekundi posle pomislim "okej ko sam ja da sudim svako ima svoj stil i svoj ukus". I mučilo me je to dok nisam pročitala da naša prva pomisao je zapravo mišljenje nametnuto od strane društva, dok je ono što pomislimo posle naše realno lično mišljenje. Sad radim na tome da izbacim ta nametnuta mišljenja, žene su ženama zapravo najgori neprijatelji a trebale bi biti tu jedna za drugu.
Bojim se da previše maštam o savršenoj ljubavi i da ću zbog prevelikih očekivanja udariti glavom o zid.
Sestra na odvikavanju od slatkiša. Sedmi dan sažvakala kockicu čokolade i pljunula.
Jako sam usamljen, nemam sa kim da dočekam novu godinu, danima plačem i očajavam kada se vratim sa posla u svoja 4 zida...
Ne vjerujem ljudima koji su stalno nasmijani i koji su dobri sa svima.
Jedna devojka mi se sviđa već godinu dana, ali nikad nisam mogao da joj priđem, a ni upoznam. Desilo se čudo i napokon se upoznamo nekako. Počeli smo da izlazimo i da se zezamo svakog dana...Upoznao sam je sa svojim kumom...
On se zaljubio u nju i ona u njega!
Davne 1984. godine sreo sam je na autobuskoj stanici dok čeka autobus. Ispostavilo se da čekamo isti autobus, koji je posle kasnio čak 3 sata. Za to vreme smo se upoznali, i imao sam jedan od najzabavnijih dana u životu. Počeli smo da se zabavljamo. Ja sam tada bio student iz ugledne porodice, uvek miran i povučen, a ona me je uvukla u pakao droge. Posle mnogo vremena, izgubio sam sve što sam u životu imao, proveo i godine u zatvoru, bio dva puta na samoj ivici smrti. Živeo sam i na ulici. Ona je umrla 2005. od predoziranja, ali tad smo već bili rastavljeni. Danas sam čist, ali nemam porodicu, nemam prijatelje, nemam završen fakultet, radim za minimalac i čekam penziju koja će biti minimalna, redovno sam kod psihijatra, a za sobom vučem tešku prošlost koja me grize. I često razmišljam, samo da taj autobus tog dana nije kasnio toliko dugo, gde bih bio sada? Da li je ta zaljubljenost stvarno bila toliko jaka da mi uništi ceo život koji sam imao pred sobom?