Ja sam po zanimanju bravar, moja žena krojačica, a naš sin asistent na fakultetu i smeši mu se svetla budućnost. Ponosan sam na njega ne samo zbog uspeha nego zbog toga što je sve sam birao bez ikakvog našeg mešanja jer nismo od one sorte roditelja koji kroz dete leči neke svoje komplekse. Da ga interesuje mašinstvo pokazao je još od malih nogu jer se nije odvajao od mene dok sam vario, brusio, bušio, lemio... niti sam ga ja terao od sebe jer sam mislio da će biti majstor kao i ja. Sviđa mi se i što je zadržao poštovanje prema običnim ljudima i nikoga ne gleda sa visine ili sa podsmehom. Kada komšiluk krene da ga hvali, ja sam na devetom nebu od miline.
Probudila sam se sa jastukom na glavi, a na jastuku je ležala moja mačka. Ako ovo nije bio pokušaj ubistva ja ne znam...
Dok nisam otišla na faks nisam nikad imala svoju sobu i svoj mir. Živjeli smo u malom stanu gdje su roditelji spavali u dnevnoj sobi, a ja i 2 mlađe sestre u spavaćoj. Uvijek svađe, morala sam učiti negdje vani ili u knjižnici, kad sam bila tužna nisam imala gdje plakati u miru. Sad živim sa cimericom i imamo svoje sobe. Nitko mi ne smeta, imam mir i prostor za sebe. Ne želim kući preko ljeta jer mi je dobro ovdje, cimerica ide na more, ja sam našla studentski posao. Preporodila sam se od kad sam otišla.
Na jugu Srbije u jednoj nerazvijenoj varošici, živi Nemac koji se pre 3 god doselio u Srbiju, na opšte zgrazavanje čitave njegove familije, radi u fabrici za 350e, jer njegova žena (moja drugarica) nije želela otići da živi u Nemačku. Kaže, ne sviđa joj se Dizeldorf, mnogo asfalta, nema zelenila kao kod nje u selu.
E to je ljubav.
Najveću sreću u životu mi donosi novac. Postala sam druga osoba od kako ga imam. Trošim ga na porodicu, na putovanja, na komfor, kupujem poklone dragim ljudima i delim ga šakom i kapom. Nema te ljubavi niti tog muškaraca koji mogu da mi nadomeste ovaj osećaj moći i snage kad znam da svojim najbližima mogu da pružim sve što im treba. Ja sam spokojna i mirna žena od kad sam bogata. Pre toga sam bila isfrustrirana, nezadovoljna jadnica koja laže sebe da je ljubav najvažnija. Sada su mi važne samo pare i moja krv, moja porodica. Pare su mi kupile i mir i sreću.
Jel moguće da poslodavac ne razume da ako imam slobodan dan, jednostavno neću da uskačem za bilo koga? ZAŠTO niko više ne razume da je privatni život isto toliko bitan kao i poslovni, ako ne i bitniji!!! A pritom sam u inostranstvu! Ni ovde ne cvetaju ruže!
Stvarno ne smatram sebe konzervativnom i oblačim se potpuno normalno za svoje godine. Ali dečko me tera da se oblačim kao kurva. Kada idemo negde sa njegovim društvom, uvek zahteva da nosim nešto kratko, providno ili dekoltirano, a meni je neprijatno stalno pokazivati se na sve strane. U teretani nosim samo onaj sportski brus, nikako još i majicu preko. Na bazen ili plažu isključivo kupaći sa tanga gaćicama. Večernja šetnja, izlazak, restoran pod obavezno suknja i to što kraća. Za godišnjicu mi je kupio dve haljine bukvalno providne kao zavese. Ne znam zbog čega mu se to sviđa. Nije me blam svog tela, nemam koplexe, ali mislim da nije pristojno takvo oblacenje. Pritom nemamo po 18 već preko 30 godina.
Ja sam dete iz doma. Dete bez porodice, željno ljubavi i pažnje. Tek kad je u moj život ušla ona, shvatio sam šta znači porodica i ljubav. Ne mogu vam opisati koju količinu ljubavi, nežnosti, radosti osetim kad dođem kući, a sačekaju me njih dve, neko moj. Volim ih najviše na svetu, tatina mezimica Lena, i najdivnija supruga na svetu. Ja sam srećan čovek.
Dečko mi je kupio poklon za nedelju dana veze. Već vidim sa kakvim sam jadnikom u vezi.
Moja devojka u zadnje vreme, doduše tu i tamo spomene kako je nigde ne vodim, da smo se premladi zatvorili u stan i dalje da ne nabrajam. Nije da smo u stanu po cele dane, radimo i družimo se s ljudima često, ali ipak joj nije dovoljno. Ok, priznajem da je donekle u pravu, ali... podstanarstvo plaćam ja, hranu, režije, troškove oba auta koja vozimo... maltene mi cela plata ode kroz par dana. Ajde neka, to i nekako sve... ali radim 6 dana sedmično, smene po 10 sati... ajde i nekako... ali nikako da razume da sam umoran i da ne mogu to sve da finansiram. Htela bi da ide na večeru u restoran npr, i kad odemo ne bi se ponudila da plati... sad sedim u 3 ujutro i razmisljam jesam li ja sebičan, ili je ona jednostavno bezobrazna i nerazumna. Nisam pametan, volim je ali ide mi na živce sve skupa.