Ostavila sam dečka jer više ne mogu da trpim njegovu histeriju, napade besa, vikanje da sam uvek ja za sve kriva..ljubomoru... Dosta mi je toga više, to nije veza već mučenje.. 6 godina smo zajedno bili.
Imam super odnos sa suprugom i mnogo se volimo. Kad bolje razmislim, sve veze su mi bile pune čari i sa kvalitetnim osobama. Nikada nijednu bivšu za vezu nisam, niti moju suprugu, nisam upoznao u baru/klubu/kafani ili na dejting aplikaciji. Sve devojke koje sam upoznao na pomenutim mestima su bile olupine kojima ne samo da ne možeš verovati, već se ne možeš osloniti na njih. To je samo me, I and myself mod u mozgu, u večnoj potrazi za dramom i zabavom.
Volim svog momka najviše na svetu, jako je dobar, lep, zgodan ali mi u dubini duše pomalo smeta što je nizak(173) iako smo 5 godina zajedno. Površno znam al ne znam kako da se izborim sa tim.
U vezi sam godinu dana sa dečkom koji je stariji od mene 15 godina i razveden je, ima dva deteta. U vezi smo na daljinu. Nisam klinka, ozbiljna sam i želim bebu jako. Vezala sam se, volim ga i stvara mi se porodica jer je vreme. Ali ne znam da li je spreman da ima još dece, jer je svojoj baš posvećen i ponekad kaže kako nema strpljenja koliko je imao. Inače dajem sebe u ovom odnosu mnogo u svakom smislu i spremna sam na sve.
Kao žensko kažem da su žene postale vrlo čudne. Sve živo im smeta i kinje muškarce. Dosadne su, naporne, prave lažne frke, manipulišu što ovako što sa onom stvari itd. Priča mi neka poznanica kao da kad njen dečko prdne da se oboje smeju, a kad ona prdne da se on smeje, a ona se naljuti i raskine. Ej, zamislite vi tu bolest? Bože me sačuvaj i sakloni. Imaju i muškarci neke loše poteze, ali vala, kad se sve sabere i oduzme žene su gore. Ne na osnovu ove situacije, nego uopšteno. Čast izuzecima.
Mislim da je najgora stvar na svetu koja može da ti se dogodi disfunkcionalna porodica. Samo Bog zna koja je snaga potrebna detetu da posle svakodnevnih svađa ode nasmejan u školu. Da živi pored majke koja nema nijednu lepu reč ni dobromanameran savet, koja te psihički i fizički uništava godinama. Oca skoro da i ne poznajem, nije želeo da provodi vreme sa nama. Sa 30 godina sam postala asocijalna, nesigurna, bez nade u ljubav i neki lepši život. Ne pravite decu ako se ne volite i ako ne planirate da im pružite bezuslovnu ljubav! Sve ostalo je promašaj!
Mnogo me nervira danas što za svaku situaciju govore da im je trauma, što za svaki tužni period govore da je depresija, anksioznost iako u većini slučajeva nije. To su ozbiljne dijagnoze koje ne možete sami sebi prepisati. Izgubila sam neke ljude u poslednje vreme, težak mi je period psihički, ali ne mogu sebe nazvati depresivnom samo sam eto tužna jer sam u teškom periodu. Danas gledam devojka kaže ima traume jer je deca nisu kao malu zvala na rođendane. To nije trauma nego loš deo života, negativna stvar preko koje se pređe, a i ne moraš u sve biti uključena ako se ljudima prosto ne sviđaš, to sam znala kao devojčica još. Ne vrti se svet oko vas, ne možete svaki loš period ili lošu stvar nazivati traumom. Zna se šta su traume, veliki stresori u životu od kojih ne možete normalno da živite, imate flashbackove i slično. Mislim da se tako samo potiskuju ljudi sa pravim problemima i ljudi koji stvarno imaju problem, glupo im bude da traže pomoć. Mislim da sve to tako stvara još veći problem i naštećuje.
Kod nas kad kažeš da voziš samo potpuno trijezan ljudi misle da je to jer se bojiš policije. Iskreno zaboli me d*pe za policiju ali ne bi si nikada oprostio da sudjelujem u nesreći ako sam pio, pa makar i ne bio kriv.
Ništa gore nema od životinjskih nagona kod ljudi. Po mom mišljenju svaka osoba koja je opsednuta sexom, mora da se leči. Džaba ćete sad pisati ono 'ti nemaš sex pa te ne zanima, ti ovo, ti ono', smešni ste, nije vam to nikakav odgovor. Svaka normalna osoba voli sex, ali vala, vi što bi se po deset puta dnevno i ne možete bez one stvari ste za neke lekiće.
Svoju najbolju drugaricu, a kasnije kumu sam sasvim slučajno upoznala i počela da se družim sa njom. Iz istog smo mesta, išle u istu osnovnu i srednju, nismo se eto nikad družile, ali smo imale zajedničke prijatelje. Naše prijateljstvo je počelo tako što sam je negde oko 9 uveče srela u parku, prolazila sam tuda kad sam išla iz radnje. Ona je plakala, a ja sam prišla da vidim šta se dešava i tu mi objasnila da joj je uginuo pas i da je tužna. Tu sam bila za nju i počele smo tako da se družimo. To mi je najlepše prijateljstvo koje sam ikada imala u životu, a eto upoznale smo se relativno kasno sa 27 godina. Imamo obe porodice, družimo se svi i baš mi je drago što imam jedno takvo prijateljstvo.