Ove školske godine sam dobila prvi razred i po prvi put se razočarala u svoju profesiju. Od 22 djece samo 9 nema problem. Ostalo; autizam, ekranizovano dijete, razni poremećaji govora. 11 djece treba pomoć logopeda. Trome prijeti dijabetes jer imaju preko 40 kg.. Škola, pedagog, psiholog su nemoćni... a samo jedan roditelj je zainteresovan za saradnju. Većina njih školu smatra kao obdanište, čak ni hranu ne spremaju djeci.Djeca bi sve na dugme, umore se poslije par minuta šetnje ili bojenja crteža. Propadamo kao društvo i niko ne reaguje. Otvaram oči ali niko neće da gleda.
Izbacio sam suprugu i dete iz kuće evo četvrti dan kako sam u raju. Nema više cike vriske buke nespavanja i konstantnog nabijanja nekakvog osećaja krivice i to meni što masu puta zaboravim i da jedem kad dođem s posla nego odmah njoj pomažem, e pa nećeš više. Ovo savetujem svim muškarcima da urade a ne da budu šonje šonjave kao što sam bio ja i trpeo 2 meseca takvo ponašanje.
Imam najboljeg šefa na svijetu. Kad god je nekakav problem, ne galami, ne histerizira, sve rješava mirnim glasom. Da su barem svi takvi..
Koliko god je teško na poslu, uz njega, sve je lakše.
Volim Vas!❤️
Smatram da nije u redu da devojke bacaju plate na putovanja i onda očekuju nekretnine od dečka. Znači ako ja imam svoj stan i auto oni će biti moji, možeš i ti da ih koristiš ako budemo u braku ali su na moje ime. Ako želiš nešto svoje obezbedi sebi, lako je bacati na šminku i putovanja i onda kao ajd ti uzmi nov auto a meni daj stari, ma đavola ću da ti dam, nisam ti ja mama i tata. Ako ćemo zajedno da uzmemo nekretninu može, ali da onda zajedno raspolažemo budžetom a ne da ja plaćam ratu a ti da ideš sa drugaricom na put oko sveta. Treba mi samo devojka sa normalnom glavom, ne mora da bude programer kao ja da zarađuje 2500e sa 27-28 god znači samo normalna životna shvatanja da ima i sve je okej.
Često se govori da žena u braku "treba imati svoj dinar". Razumijem zašto, ali ako svatko od nas treba imati "svoj" dinar, ja takvu osobu ne bih ni oženio. Supruga je ostala kod kuće kada je trebalo čuvati djecu, a ja sam tada imao bolju plaću. Da nisam, ostao bih ja čuvati djecu. Nikada, ali baš nikada, nisam pomislio da ja zarađujem "svoj" dinar. Zarađivao sam isključivo NAŠ dinar. Smatram da u braku nema moje-tvoje, samo naše. Ako je takva podjela potrebna ljudima, onda ne bi ni trebali stupati u brak. Stan za koji plaćam kredit glasi na mene, ali nije moj. Naš je. Čak i da prolupam i hoću ju istjerati van, njezin je 50% jer je bračna stečevina. Nema veze na koga glasi. I na kraju-ja sam joj jako pomogao da započne sa poslom s kojim je oduvijek htjela. Kada je bila prilika da započne sa radom, pogurnuo sam ju. Zato bračni partneri i služe-da zajedno putuju kroz život i budu si podrška. Sve drugo nije brak nego nešto što je najčešće sklopljeno iz krivih razloga i na krivom temelju.
Mama mi je uvijek pravila i prelijepo dekorisala tortu za rođendan, svih ovih godina🥰 Jako bih željela da mi napravi i moju glavnu svadbenu tortu. Dečko se složio i rekao da je to i čak bolja opcija. Ne mora biti velika ali neka je samo ona napravi💖
Ne znam kako da saopštim najboljem drugu da mu je bivša devojka sa mnom trudna. Došli smo do momenta gde više ne može da se sakrije..
Razlika između generacije moji roditelja i nas mlađih je ta da stariji ostaju raditi u istoj firmi cijeli život, bez obzira na toksičnu atmosferu i loše uvjete. A ja i još dosta ljudi koje znam mijenjamo poslove dok ne nađemo što nam odgovara. Nema šanse da trpim i stresiram se zbog budala.
Rođaka je došla iz drugog grada ovde kod njenih. Mlađa je od mene 3 godine, pri tome i maloletna. Ide u vojnu gimnaziju. Da bi ona od prvog dana kada je došla počela svako ali svako veče da me pita da izađem sa njom u grad i da idemo u klubove, ali one gde ima droge i gde izlaze loši momci itd.... Ja kažem njenim roditeljima, ujaku i ujni, kad oni mrtvi ladni - pa šta? Rekla sam idite onda vi sa njom i lepo se provedite. Ja da idem sa njom kao puštenom sa lanca u klub, da upadne u neko sranje pa ja svako veče da je vučem kući nadrogiranu ili pijanu? Ne pada mi na pamet. Daleko vam lepa kuća.
Kada sam išao u osnovnu školu, pre 20-25 godina, postojala je kultura "vaćarenja" vršnjakinja gde bismo mi momci stiskali devojčice za zadnjicu bez njihove dozvole, retko ko to nije radio i retko koja devojčica je toga bila pošteđena. Tada na to s naše strane nije gledano kao na nešto loše, niti su oni koji bi trebalo da zaštite te devojčice - roditelji, profesori, činili nešto po tom pitanju, a ako jesu to nije bilo nešto značajno jer se nastavljalo. Kajem se zbog toga i iskreno se nadam da to nije ostavilo značajne posledice na te devojčice.